Pošteno rečeno, teško je reći šta deluje manje logično i manje principijelno: činjenica da su se radikali predizborno ujedinili sa strankom Božidara Pelevića, za koga su ranije tvrdili da je "serijski ubica" te da "crnu čarapu češće nosi na glavi nego na nozi", ili činjenica da vladajuća koalicija na predsedničke izbore izlazi sa dvojicom kandidata, od kojih jedan (Velimir Ilić) drugog (Boris Tadić) naziva – "đavolom"! Pri čemu Čačanin, za koga pevaju i Ceca i Seka, ima predizbornu podršku zajedničkog koalicionog partnera, premijera Vojislava Koštunice.

Birači u Srbiji, međutim, poslednjih godina naviknuti su na sve i svašta. I zato je, sudeći prema istraživanjima javnog mnjenja, malo verovatno da će zbog tih i sličnih skandala i nelogičnosti, građani 20. januara u presudno velikom broju okrenuti leđa obojici predizbornih favorita – lideru Demokratske stranke i aktuelnom predsedniku Srbije Borisu Tadiću i neformalnom lideru radikala Tomislavu Nikoliću. I da će, kaznivši "reprizne favorite" (Tadić i Nikolić su koplja ukrstili i u drugom krugu predsedničkih izbora 2004), većinom glasova nagraditi nekog od preostalih prijavljenih kandidata.

A njih nije malo, iako se prognoza o ponavljanju izbornog okršaja Tadića i Nikolića zavrtela mnogo pre raspisivanja izbora. Različite političke i druge računice inspirisale su još sedam manje ili više poznatih političkih ličnosti (od kojih četiri predstavljaju parlamentarne stranke) da se upuste u borbu za naklonost birača. Nikakvo čudo: spisak od devet predsedničkih kandidata je, doduše, ove godine nešto kraći nego prošli put, kada se za funkciju predsednika Srbije borilo 15 takmičara, ali je i dalje na nivou proseka. Statistika, naime, kaže da je na predsedničkim izborima od obnavljanja višestranačja u Srbiji u proseku učestvovalo desetak kandidata, mada nikad tako puno kao prvi put, 1990. godine, kada je srca birača pokušalo da osvoji njih čak 32.

DEBITANTI I OSTALI: Među devet ovogodišnjih predsedničkih kandidata, petoro su debitanti: Čedomir Jovanović, lider Liberalno demokratske partije, Ištvan Pastor, kandidat koalicije tri stranke koje okupljaju vojvođanske Mađare (Pastor je drugi predstavnik manjinske zajednice koji se kandiduje na predsedničkim izborima u Srbiji, pre njega je to učinio Sulejman Ugljanin 1990), Milutin Mrkonjić, kandidat Socijalističke partije Srbije, Milanka Karić, kandidatkinja Pokreta Snaga Srbije – Bogoljub Karić, i široj javnosti malo poznati Jugoslav Dobričanin, koga je kandidovala Reformistička stranka iz Niša.

Osim Tadića i Nikolića, iskustvo sa predsedničkom kandidaturom imaju i već pomenuti Velimir Ilić (učestvovao na predsedničkim izborima 16. novembra 2003, osvojivši 9,08 odsto od ukupno 38,80 izašlih birača) i gotovo tradicionalni kandidat Marijan Rističević, iza koga stoji koalicija Narodne seljačke stranke i Ujedinjene seljačke stranke (na izborima 2004. Rističević je bio jedan od onih koji su osvojili manje glasova nego što je bilo potrebno potpisa za kandidaturu, odnosno manje od pola procenta birača, iako je prethodni put bio uspeo da dobaci čak do 2,8 procenata izašlih birača).

Poznati su, dakle, takmičari. Poznat je i žiri: prema zvaničnim podacima, biračko pravo ima 6.692.380 građana, ali mnogi od njih nemaju običaj da to pravo koriste. Podaci, naime, kažu da je najveća izlaznost zabeležena na prvim izborima, 9. decembra 1990. godine – 71,5 odsto, a najmanja na izborima 16. novembra 2003. godine – 38,80 odsto od ukupnog broja birača upisanih u birački spisak. A poznata su i pravila: šef države bira se na mandat od pet godina, pri čemu je čitava teritorija Srbije, zajedno sa biračkim mestima u inostranstvu, jedna izborna jednica. Kandidat za predsednika biće izabran na tu funkciju ako u prvom krugu glasanja osvoji više od polovine glasova birača koji su glasali. Ako se to ne dogodi, u drugi krug glasanja ulaze dva kandidata sa najviše glasova, a predsednik tada postaje onaj ko osvoji više glasova.

TESNO: Nepoznato je samo ono najzanimljivije i za budućnost Srbije najvažnije, a to je – ko će biti izborni pobednik. Istraživanja ukazuju na "tesan" odnos snaga između Tadića i Nikolića, a različite su i prognoze analitičara koje se odnose na uticaj budućeg ponašanja nekih političkih aktera u očekivanom drugom krugu na konačan izborni ishod (da li će i kog kandidata podržati DSS i da li će LDP podržati Tadića ili pozvati simpatizere na bojkot).

Na to da li će, tadićevskim rečnikom rečeno, Srbija u narednim nedeljama izabrati "put" ili "stranputicu", veruje deo javnosti, moglo bi presudno uticati ponašanje Koštunice u drugom izbornom krugu, u slučaju da se ostvari opšteprihvaćena prognoza o Tadiću i Nikoliću kao konkurentima.

Ni među onima koji u Koštunici vide glavnog ključara raspleta, međutim, nisu svi složni. Ima onih koji veruju da je ceo premijerov manevar sa podrškom kandidaturi vlasnika najpoznatijeg bazena iz Čačka, zapravo, dogovoren sa Tadićem i smišljen kako bi se pristalice "narodnjačke koalicije" odvukle od radikala i potom usmerile ka Tadiću u drugom izbornom krugu. Ima, s druge strane, i onih koji veruju da je podrška Iliću Koštuničin pokušaj saplitanja Tadića. Odnosno, samo jedan u nizu takvih pokušaja, pored, recimo, odugovlačenja raspisivanja izbora i odustajanja od "šestog principa" (prema kome je DSS-u pripala funkcija premijera, kako bi DS očuvao funkciju predsednika Srbije), ili insistiranja na usvajanju poslednje Rezolucije o Kosovu (kojom se proces evropskih integracija vezuje za položaj Kosova) ili novogodišnje pretnje Evropskoj uniji da će biti izolovana od Srbije, ako ne "prelomi pametno". Ima i onih koji u Koštuničinoj podršci Iliću vide pokušaj kupovine vremena i ozbiljan argument za nove unutarkoalicione pregovore (trgovinu, ucenjivanje), između ostalog, o učešću na lokalnim izborima zakazanim za 11. maj. Prema novom zakonu, naime, gradonačelnici se više ne biraju na direktnim izborima, već u skupštinama opština, pa je tako pravo vreme za načelan dogovor potencijalnih partnera o tome koliko bi kome trebalo da pripadne vlasti na lokalnom nivou.

Deo javnosti, s druge strane, veruje da birači nisu "vlasništvo" stranaka i da pozivi na podršku nekom kandidatu (ili izostajanje takvih poziva) nisu od presudnog uticaja na izborno ponašanje. Kao dobar argument za takvo uverenje obično se pominje upravo prošla izborna pobeda Tadića nad Nikolićem, na izborima na kojima je interese i tada vladajućeg DSS-a branio tadašnji potpredsednik te stranke Dragan Maršićanin (bio četvrtoplasirani, sa 13 odsto osvojenih glasova, iza Bogoljuba Karića, koga je podržalo 18 odsto izašlih birača). Prošli put je u prvom izbornom krugu uspešniji bio Nikolić sa 30,60 odsto osvojenih glasova, dok se za Tadića opredelilo 27,37 odsto birača. U drugom izbornom krugu, 27. juna 2004, Tadić je pobedio zahvaljujući podršci 1.681.528 ili 53,24 odsto birača, dok je Nikolić uspeo da skupi 1.434.068 ili 45,4 odsto glasova.

STRAH I POUKE: Da strah od radikala i dalje nije beznačajan politički faktor, uprkos trudu dela medijskih radnika da tu stranku oslobode od bagaža stečenog delovanjem tokom mračnih devedesetih, pokazala je reakcija javnosti na prošlogodišnji kratkotrajni flert Koštunice i SRS-a, manifestovan u izboru Nikolića na poziciju predsednika Skupštine Srbije. Na taj strah, u nedostatku podrške koalicionih partnera, Tadić, reklo bi se, i dalje ozbiljno računa, na šta ukazuju i njegove upadice tipa "nek se nose od nas te devedesete".

Lekciju su, međutim, savladali i radikali, pa se u aktuelnoj kampanji dešava do sada nezamislivo. U želji da probije granicu od 1,4 miliona glasova i neutrališe štetu od toga što ga je napustila "umerena" Maja Gojković, Nikolić, koji se za predsednika Srbije kandiduje četvrti put, sada upadljivo pokušava da se obrati i onim građanima sa kojima do sada nije imao uspešnu komunikaciju: plaćeni spotovi i emisije o Nikoliću (u kojima, između ostalog, u romantičnoj kalemegdanskoj atmosferi, s pogledom na Savu i Dunav, govori o razvoju svog muzičkog ukusa) vrte se na programu po radikalskoj terminologiji "izdajničkog" RTV B92. Za potrebe kampanje, Nikolić je sa revera skinuo i do sada obavezan modni detalj – bedž sa slikom predsednika stranke, haškog pritvorenika Vojislava Šešelja (jer želi da "ujedini Srbiju"), a pronađen je i muzički adut, u vidu Marije Šerifović, prošlogodišnje pobednice Eurosonga.

I dok Tadić tvrdi da predizborno ponašanje njegovih koalicionih partnera (odnosno DSS-a, jer je G17 plus Mlađana Dinkića stao iza Tadićeve kandidature) neće uticati na sudbinu vlade, po medijima se, uoči predsedničkih izbora, sve češće raspravlja o političkoj sudbini stranke koja na tim izborima ne učestvuje – Koštuničinog DSS-a.

Slobodan Antonić, tako, piše: "Ako Tadić izgubi, reći će se da je to narodnjačka krivica. Oni su propustili da ga na vreme podrže, kalkulisali su do poslednjeg trenutka, istakli svog kandidata, zbunjivali birače… Ako pak Tadić pobedi, opet će se reći da tu nema nikakve zasluge narodnjaka, jer oni su propustili da ga na vreme podrže, kalkulisali su do poslednjeg trenutka, istakli svog kandidata, zbunjivali birače…" Antonić nudi i pouku: "Kao Buridanov magarac, između dva jednaka stoga sena, oni su do sada oklevali. Kod Buridana, magarac je, ne mogavši da se odluči, na kraju uginuo. Ako predugo budu oklevali, narodnjaci su u prilici da podele istu političku sudbinu."

I Đorđe Vukadinović ima stilsku figuru: "Poput džinovskih kontinentalnih ploča, srpski politički blokovi su se približili i prete da zdrobe sve ono što se nalazi između njih. A između je Koštunica sa svojim propuštenim šansama i svojim pomalo dezorijentisanim narodnjacima". I on ima javnu besplatnu pouku za premijera: "Koštunica bi trebalo da ima na umu sudbinu Dobrice Ćosića koji je, našavši se u donekle sličnom položaju krajem 1992, dugo lavirao između DOS-a i Miloševića, izbegavao da se definitivno i jasno opredeli, i tako – budući bez snage da nametne svoj sopstveni kurs – neslavno završio političku karijeru nedugo posle Panićevog poraza."

A šta bi birači trebalo da imaju na umu? Sopstvene interese, valjda. I podatke o minulom radu onih kojima bi 20. januara i 3. februara trebalo da daju glas i tako ih zaduže da te interese što je bolje moguće štite u narednih pet godina.