Film Ja sam legenda nije mogao da počne svoj biskopski život u boljem trenutku: onda kada smo svi bili izolovani od ostatka sveta višenedeljnim mrazom i praznicima. Gledaocima koji su se usudili da po poledici izađu iz zagrejanih kuća da se u kasnovečernjem terminu odvaže na gledanje postapokalitičkog SF horora nije bilo teško da se identifikuju sa junakom koji je nakon što je svet pokosila pandemija misteriozne bolesti ostao, bukvalno, poslednji čovek na planeti. Kao da je Vila Smita, koji tumači glavnu rolu, pogodio posebno težak slučaj zimske depresije. Davno je izrečena jednostavna istina da se mi u hororu plašimo samih sebe pretvorenih u čudovišta. Ostaje da se odgovori samo na dva pitanja koja se u ovoj devizi podrazumevaju: ko smo to mi i zašto imamo potrebu da se plašimo?

Ja sam legenda je čak treća ekranizacija istoimenog romana Ričarda Metisona iz 1954. godine od kojih svaka učitava osnovni sukob koji zaokuplja njenu dekadu u jedan isti zaplet: virus napravljen ljudskom rukom je mutirao i pokosio većinu ljudske populacije. Oni koji su preživeli pretvorili su se u nekakve zombije koji idu okolo i pokušavaju da pojedu sve koji su preživeli a to je samo jedan čovek koji je iz nekog razloga imun na virus. Taj poslednji heroj pokušava da nađe lek za bolest boreći se, osim sa zombijima, sa ne manjom mukom usamljenosti i dosade. Roman istražuje egzistencijalnu usamljenost posleratnog čoveka, Sartrovog savremenika, za koga su drugi još uvek samo pakao. Čoveka koji se sizifovski nosi sa apsurdom svakodnevnog. Na tom tragu je i film Last man on Earth iz 1964. godine, prva ekranizacija romana, u kome se Vinsent Prajs vozika po napuštenom gradu u karavanu obavljajući raznorazne poslove, da bi se polako sve pretvarilo u parodiju američkog predgrađa i zatupljujućeg života u kandžama relativnog izobilja. Ovde je sukob, dakle, unutrašnji, zombiji su gotovo bezopasni jer su nespretni, kreću se jako sporo i služe pre da istaknu preteću usamljenost nego što su sami pretnja. U filmu Omega Man iz 1971. godine, sa Čarltonom Hestonom u glavnoj ulozi, nije teško iščitati frustracije postvijetnamske Amerike gde su zombiji politički ili pak kulturni neprijatelj. Zaraženi u tom filmu su organizovani u nešto između religijske sekte i revolucionarne ćelije. Oni se svako veče skupljaju da bi uništavali simbolične institucije zapadne kulture kao što su biblioteke i muzeji. Sukob više nije lični, već unutrašnjepolitički; neprijatelj je unutrašnji neprijatelj. Pre svega crnci i studenti. Zombiji imaju sopstvenu ideologiju i organizaciju a prikazani su kao socijalni revolucionari u crnim kožnim mantilima i naočarama za sunce. Tj. odeveni kao Crni panteri sa idejama hipika i Weather Undergrounda.

Političko tumačenje novog filma je čak i previše lako. Radnja je iz San Franciska premeštena u Njujork a Vil Smit na nekoliko mesta u filmu pominje reč "ground zero" tj. nultu tačku, kako se zove mesto gde su se nalazile kule bliznakinje pre nego što su srušene 11. septembra – oba toponima, širi i uži, tu su da označe novopronađeno mesto američkog samosažaljenja koje raspiruje vatru globalne politike već neko vreme. Naravno, govorim o tekućem sukobu civilizacija koji vam je možda poznat i pod imenom rat protiv terorizma. Zombiji sada pored plemenskog mentaliteta i životinjske lukavosti nemaju nijedno obeležje ljudskog, barem onaj sadržaj koji ovom pojmu pripisuje zapadna civilizacija. Oni su nemilosrdni predatori koji imaju samo jednu želju – da pojedu preostala ljudska bića. Ovde zombiji ne govore, oni nisu više ni zabludeli sugrađani sa drugačijim političkim i moralnim nazorima, oni su ono prosto, mehaničko Drugo, ono što ne deli sa nama ništa sem spoljašnjih kontura, svedeno samo na jedan nagon: da nas potpuno, fizički uništi. Kada Vil Smit konačno pronađe lek, on nadirućim čudovištima drži govor o tome kako će ih izlečiti, kako su oni bolesni te kako uopšte ne moraju da budu neprijatelji, sumirajući time sve ono što je izvorno stupidno u američkoj spoljnoj politici i ratu za "demokratiju". Zombijima je ova ponuda da ozdrave, naravno, bila manje privlačna od želje da ga pojedu.

Ovaj apokaliptički scenario je politički u svojoj srži. Maštanja o svetu bez ljudi su samo zaoštrena i na široj skali uvećana politička snoviđenja. Zato je na početku filma toliko privlačna ta tragična sloboda u urbanom predelu bez drugih ljudi. Ovaj scenario ako se ne čita politički, čini se, gubi svaku sugestivnost. Da se vratimo na gore postavljena pitanja. Nije stvar u tome da mi imamo teroriste pa onda pravimo film o zombijima koji podsećaju na njih, stvar je u tome što nam je potreban film sa zombijima, te proizvodimo teroriste na koji će da referiše. Potreba za strahom od Drugog je suština političkog i s tim u vezi horor je politički žanr. A ko smo to mi? Pa mi koji snimamo i gledamo filmove. Pobednička civilizacija je ona koja pripoveda.