Kad smo, sredinom šezdesetih, dobili stan dole u ulici pored Radničke kolonije, otac je kupio i vitrinu koju je stavio u kujnu. Kredenac je premestio u predsoblje. Nije ta vitrina bila nekih dimenzija, ali gornji deo je bio u staklu, sa horizontalnom pregradom. Ta vitrina je bila naš regal, odmah sam, u ono staklo, poređao sve knjige koje sam imao, školsku lektiru, knjige koje sam dobijao za odličan uspeh, sećam se Dečaka iz pećine, biblioteka Lastavica.

Onda otac, crnčio u livnici, doneo paket, unutra Vuk St. Karadžić, deset knjiga, plavi platneni povez, preko njega providni omot, na svakoj knjizi crtež Vuka u zlatu, još imam Srpski rječnik, Nolit, 1969. Posle Živojin doneo i Tita u luksuznoj crvenoj kutiji, napred bio onaj Tito latinični potpis, unutra knjiga sa slike u boji, portret Druga, ploče sa govorima, film. Nismo imali ni gramofon ni projektor, ali imali smo Tita na više načina.

Sedamdesetih porast’o, video šta je regal, šta dnevna soba sa kristalni luster, kako u te regale stoje šolje i kristalne čaše, a iza njih knjige, crvene, plave, kafene, Kronin, Perl Bak, Luis Bromfild, Noć u Bombaju, Kiše dolaze… Nije se za te komplete mašalo ni kad su dolazili gosti, ali se podrazumevalo da u taj regal, bilo mesta, staviš Mir Jam, Lalića, Ćopića, Zagorku, a bilo i Tolstoja, Dostojevskog, prosto su regali i kompleti knjiga išli jedni s drugim, i u prodavnicama nameštaja su u regalima stajale makete sabranih dela nekog Stendala, Remarka, može biti i Daviča.

Kad još porast’o otac ga zaposlio, da ne zevzeči, ispravno, ako ćeš učiš, uči uz rad, i njegov poslovođa sve završio uz rad pa šta mu fali, i čim se zaposli primeti akvizitera na kapiji fabrike, kakav Remark, iz prve kupi Hegela, žuto-plavi komplet, BIGZ, 1975, Istorija filozofije, Estetika, u radionici samo zinuli. Turi u regal, konto, ima vremena, pročitaće, još na to shvatanje. Posle preš’o na pojedinačne knjige, mahom poezije, Miloša, Celana, Herberta, Ruževiča, Pope, od ti kompleti uzeo samo hispanoamerički roman, Sabato, Kortasar, Ljosa… izbore Svetske poezije i Svetske priče, Livade i Albaharija, komplet same napravile one crvene i vredne knjige Reč i misao u izdanju Rada.

Bilo još ti knjiga, beletristike, esejistike, za više od regala, poslednjih godina retko kupuje knjige, mahom ih dobija, da li da pomene Svilu Alesandra Barika, od Književnika, drugih, ali da se mane svojijeh iskustava, takva tema i zadatak. Tamo, krajem šezdesetih, u sedamdesetim, osamdesetim godinama, koliko zna, raspit’o se, izdavanje sabranih dela bila čitava industrija, sve to bilo u bar 10.000 primeraka. Već devedesetih prestala potražnja, a i te velike kuće, Nolit, Prosveta, Prosvjeta, Svjetlost, možda i zbog toga, počele imaju problema. Od demokratiju koja počela stiže jedino valj’o Vuk Drašković, još više Ljuba Ranković, urednik "Glasa crkve" iz Valjeva, koji štancov’o Vuka u mnogo ‘iljada primeraka. Ranković se tako latio i posla sa izdavanjem sabranih dela vladike Nikolaja Velimirovića u još više ti’ ‘iljada. Iako novinaru pos’o takav, kad pređe u treće lice, novinarski, nije se nešto nagled’o ti’ kompleta, seća se da je sredinom devedesetih bio poslom u Kraljevu, oko ti lokalni izbori, zanoćio kod tamošnjeg čelnika SPO-a, nekog Šljivića, u dnevnoj sobi sve sam duborez, u duborez regalu sabran Vuk Drašković, sam samcat u duborez i kristal. Posle video da taj Šljivić bio i Vukov poslanik, vala zaslužio.

Ali da se pređe na, plastičnija, iskustva drugih, takva tema. Takav primer Bogoljub Arsenijević Maki, slikar i ikonopisac, kaže li se, post’o poznat kad je u leto ’99. dig’o ustanak u Valjevu, osvojio i zgradu opštine. I Maki stanov’o dole, u Radničkoj koloniji, kao mlad radio za presom u fabrici, i mnogo voleo knjige. Tako upozna akvizitera Mila, koji prodav’o knjige na žutom stojadinu, kod robne kuće, u centru Valjeva. Maki bio takva mušterija da Mile nije mog’o da mu najagmi knjiga. A i u Makija plata nije stizala da pokrije toliku glad za knjigama, nešto plać’o, nešto nije, i sklopi aranžman sa Milom da za 10 posto on prodaje knjige za Mila, a da mu ovaj zaradu obračunava u knjigama. I krene Maki, prvo u fabrici u kojoj je radio, objasni da samo potpišu i uzmu, za plaćanje nema da brinu, opominjaće, opominjati, pa prestati. Svi radnici uzmu neki komplet. Kad to podmiri pređe na pos’o u Radničku koloniju, kad je objasnio da milicija, ako ne budu plaćali, nema s tim ništa, nastala jagma, po svom ukusu, preporučiv’o Kamija, Kafku, Sartra, ruske klasike, ali išlo sve, uzimali se žuti kompleti, ali i plavi, oker. To sa knjigama u Koloniji postalo prava manija, komšije dolazile same, tražile Tolstojevskog, mešale imena pisaca, insistirali na Stenmarku (švedski skijaš iz tih godina koga su brkali sa Remarkom), ali nosili, bogzna šta su sa tim radili. I to nisu uzimali jedan komplet, uzimali od svake boje. Jedan Makijev rođak nema šta nije uzeo, slag’o do plafona, počele stižu opomene, ujutru poštar, a rođak, Šta je poštar, primi opomene, i pred njim cepa, Nolit, Prosveta, BIGZ, "Otokar Keršovani"…

Kad je zadovoljio tržište u komšiliku, krajem sedamdesetih, organizuje Sajam knjiga u Domu omladine, kako je to išlo, na ličnu kartu i potpis, iz Beograda nekoliko puta dolazio kombi sa knjigama, dolazili i iz izdavačkih kuća da vide čoveka koji je prodao nekoliko tona knjiga. Sve išlo, crveno, žuto, plavo, i Selimović, i Frojd, i Jung, japanerom razvozio komplete do stanova, misli da je tada utopio više knjiga nego što ih je prodato na Beogradskom sajmu. I šta bilo, Maki i danas ima nešto knjiga iz tog vremena, akviziter Mile, već tada, kupio nova kola, pokrenuo sopstveni biznis, a sa raznim nolitima zna se šta je bilo.