Biser 1.

Skupština Srbije u svom najnovijem sazivu postala je ozbiljna TV emisija. Prvo – poslanici praktično otaljavaju posao kad prenosa nema, kao frajeri u kafani dok ne uđe prvo žensko. Kada se kamere uključe svi igraju poznate uloge, tu su kostimi, bedževi, mlataranje rukama – antički monolozi i filmske tuče. Mislim da bismo slobodno mogli da uvedemo flaše od šećera za razbijanje glave (ko bajagi), kartonske klupe koje se lako pokrljaju i veštačku krv za fingiranje otvorenih rana. Mislim da je osnovni mizanscen za prenose famozni Poslovnik – koji u našem parlamentarizmu predstavlja praktično Da Vinčijev kod/ sanovnik i krhto telo koje neko stalno povređuje – a poslanici ga brane. Ove godine RRA je ušla u sukob sa RTS-om jer je obavezala javni servis da prenosi sednice. Uprkos masnoj kinti od TV pretplate RTS želi da komercijalno eksploatiše program pa se žali na gubitke. Što se tiče prenosa iz Haga, grupa pretplatnika (nekoliko stotina hiljada) u organizaciji Srpske Radikalne stranke uspela je da peticijom vrati Šešelja na RTS. To je primer kako je politički dirigovana inicijativa građana uticala na TV šemu javnog servisa.

Mislim da je uprkos povodu ovo primer raznim društvenim grupama i pokretima da slede primer SRS-a i traže zastupljenost u TV programu RTS-a.

Biser 2.

Dok su muškarci gledali fudbal ili Skupštinu, žene su navodno gledale telenovele. Protekle godine pojavilo se obilje domaćih sapunica – koje su takođe uspele da povežu Srbe i Hrvate. Kod nas su cepali "Radkajevi" sa HRT-a (gde su Srbi oficiri kraljevine SHS) ili "Ne daj se Nina" (gde su poslovni partneri u modnoj industriji). Srbi su u ovim koprodukcijama za sada mlađi partneri, u finansijskom smislu ali i kao karakteri u serijama. Oni su potkupljivi, prevrtljivi, uvaljuju falš robu i polufabrikate, ali su nam ženske fenomenalne zavodnice. Elem, izvozni brend postaje nam ženska lepota – što je esencija svake telenovele. Fabula je daleeeko iza. Takođe, još uvek funkcioniše "Mješoviti brak" koji apsolvira SRB/CG odnose. Serija "Seljaci" bavila se životom srpskog sela i ljubavnim peripetijama naših seljanki i seljaka. Sudeći po statistici – od prošle godine veći broj naših građana živi u urbanim sredinama, dakle seljaci postaju endemska kategorija pa ćemo ubuduće sa punim pravom seljaka i seljaštvo tretirati kao karakternu osobinu. Možemo dakle zaključiti da je procvat domaćih sapunica omogućio televiziji bavljenje međunarodnim odnosima i socijalnim temama. Ruskih tajkuna za sada u sapunicama nema.

Biser 3.

Šta je TV a šta realnost? Realiti-programi su bili najgledaniji i tokom 2007. Tu su: "48 sati svadba", "Dolaze bebe", "Veliki brat", "Menjam ženu", "Evropsko lice" i drugi. Neki od njih su pokrenuli važna društvena pitanja – poput bele kuge ili nasilja nad ženama. Program "48 sati svadba" izazvao je višednevnu skupštinsku polemiku, dok je kroz "Velikog brata" prošla manje-više kompletna društvena problematika. Gledaoci postaju birači, navijači, sa iluzijom da uređuju svoj TV program glasajući ili šaljući SMS poruke u pričaonicama. Tu počinje prava zamka – jer je u suštini svih realiti-programa manipulacija. Producenti ne samo da vode aktere (ukućane, mladence, voditelje Evrosonga) nego i gledaoce. Realiti-programi predstavljaju vrhunac TV medijske manipulacije, sam klimaks televizije kao medijuma – ponekad jači od političke manipulacije. Zato nije čudo što se u "Velikom bratu" zamalo nije pojavio Raka Radović – što bi za realiti-programe bio dan D, otvaranje Pandorine kutije posle koje niko ne bi mogao da predvidi posledice. No biće izbori – videćemo uticaj realiti-programa na političke planere. Neki od slogana ("Život je zakon", ili "Svim srcem za…") potvrđuju ova moja strahovanja.

Biser 4.

Muzičko-scenski spektakl "Zvezde Granda" svakako je bio TV fenomen 2007. Ogromni rejtinzi, fan-klubovi, domaća produkcija koja je obimom verovatno bila najveća na Balkanu, pa će biti teško zamisliti kako se unutar Srbije može napraviti veći šou. Rešenje je internacionalizacija koja bi značila muzičko osvajanje Balkana i ulazak na tržišta EU-a putem naših gastarbajtera. Finale na Tašmajdanu je pokazalo kako izgleda lice cele jedne generacije klinaca koji su u ovom programu ugledali šansu da od običnog tinejdžera postanu zvezde bolivudskog tipa. Paradoksalno – i ove godine je ovdašnji bend osvojio regionalnu MTV nagradu (posle Aleksandre Kovač sada je tu i Van Gog), a i koncerti u Areni i na EXIT-u bili su puni. Zaključujem – 2007. se žešće đuskalo.

Tragična pogibija makedonske pop zvezde Tošeta Proeskog i nezapamćena histerija koja ju je pratila pokazale su da je ovdašnja publika očajnički željna drugačijih mitova, nalik na klasične mitove iz pop kulture. Poruke koje i danas možete da vidite na SMS četovima, sajtovima pisali su ljudi koji često nisu slušali njegovu muziku. Veliki mitovi se evidentno "hrane" iz više izvora – to su u slučaju Proeskog bili muzika, karakter, vera, imidž, vezanost za ceo Balkan – pa su mnogi Tošeta ubacili u kod jugonostalgije. Dakle, nije se samo pevalo – takođe se i plakalo.

Biser 5.

Godina 2007. je godina postepene obnove dramskog programa. Počelo je sa "Selo gori a baba se češlja", a završilo sa "Vraćaju se rode". U obe serije se pojavljuje selo kao scenografija i tema, ali iz dva potpuno različita pristupa. RTS je producirao i seriju simboličkog naslova "Ono naše što nekad bejaše", koja eksploatiše matricu megapopularnih filmova Zona Zamfirova ili Ivkova slava. U reprizama smo gledali "Ljubav, navika, panika". Ono što zbunjuje prosečnog gledaoca jeste mešanje žanrova – jer se sapunica za čas pretvori u triler. Primer je serija "Urota" na HRT-u gde je tema praktično naša realnost sa političkim intrigama, ratnim zločincima, srpskim i hrvatskim kriminalno-političkim relacijama i lažnim putovnicama. Pitanje glasi – kada da se smejemo, a kada postaje ozbiljno?

Biser 6.

Sve veća pokrivenost teritorije Srbije kablovskim distributivnim sistemima omogućila je da neke lokalne TV stanice praktično dobiju nacionalni auditorijum. Ovaj fenomen nam je omogućio da vidimo rad "u lokalu" i bolje razumemo fenomen lokalnih političkih moćnika. Palma plus, na primer, predstavlja privatno glasilo Dragana Markovića Palme, pa je zanimljivo kako se politički uticaj Bidže, Palme, Rake ili Smiljka ogleda u programu lokalnih stanica. Ova tehnološka inovacija omogućila je i rasprostranjenost signala HRT-a, OBN-a ili Makedonske televizije – što je dovelo do postepenog rušenja medijskih barijera prema susednim republikama. Kao i u slučaju dramskog programa – provincija, koja je dugo bila u potpunom medijskom mraku polako, vrlo polako počinje da se otkriva. To je neobično značajno jer je jaz između dva, tri velika urbana centra i ostatka Srbije sve veći. Selo dakle – uzvraća udarac!

Biser 7.

Reklame – koje su bez pogovora u Srbiji 2007. govorile o uslugama mobilnih operatera. Telenor/ MTS/ VIP – u bezbroj varijanti, popusta, tarifa, duhovitih, emotivnih, besplatnih, skoro besplatnih, prijateljskih, sa i bez Đanija, u romingu i van njega. Čovek ne može imati tri najbolja prijatelja, eto primera konkurencije, kafe su se nešto primirile, samo – u Srbiji se veruje da ko emituje najviše reklama u jedinici vremena taj je pobednik. Ne znam ko vodi, nisam broj’o.

Biser 8.

Produkcijske kuće su evidentno nadrasle televizije, jer su postale nadtelevizijsko telo, nešto poput RRA. Dve najveće su Emotion i Adrenalin, a ponudu čine isključivo licence stranih programa. Jedna produkcijska kuća može da učini ono što je bilo nezamislivo – da prodaje svoje programe trima najvećim televizijama u Srbiji. RTS, PINK i B92 su praktično jedini kupci, ostali (osim TV FOX-a, gde je cela televizija u stvari podružnica globalne mreže) ni ne pokušavaju. Kao sa bezalkoholnim pićima – praktično gledamo trku dva konkurenta, a mi biramo samo da li volimo ukus realiti kole, narandže ili tonika. Sve ređe nam neko ponudi domaći sokić – malinu, zovu ili drenjak.

Biser 9.

Afere. Svakako, nije to specifičnost 2007, ali su afere u Srbiji u medijima dobile karakterističan medijski patern. U godini tokom koje su osuđeni Legija i Zemunski klan, reč "mafija" upotrebljena je toliko puta da je praktično izgubila smisao. Svaki lopov (ukoliko nije operisao solo) postao je deo zavere – mafije. Tajni snimci su postali legitiman TV žanr. Dobili smo fakultetsku mafiju iz Kragujevca, drumsku mafiju, đubretarsku mafiju, fudbalsku mafiju, osiguravajuću mafiju, klozetsku mafiju (na štajgi u Kraljevu) i svaki esnaf koji drži do sebe imao je svog kukolja. Pitanje glasi – da li mnogo malih mafija čini mafijašku državu?

Biser 10.

Pobeda na Evrosongu – pretvorila se u aferu, realiti-šou za izbor voditelja, slogana i scenografije i skupštinsku debatu o političkoj pripadnosti pokojnog dede Marije Šerifović. U televizijskom smislu su bili zanimljivi prenosi mečeva Jelene, Ane i Novaka, jer su i stranci navijali za naše dok je, recimo, na TV B92 nedavno završena serija o našim fudbalerima koja se zvala "Pobedničkih 11". Čista naučna fantastika.