Prizor jedan: mršavi (!) mladić u kožnoj jakni ispod oka gleda u kameru, možda baš razrađujući ono što će nedugo zatim postati poznato kao Hiljadu godina; prizor dva: isti taj mršavko, u kojem u čudu prepoznaješ Zorana Kostića zvanog Cane, u nekoj garderobi, gde li, pomaže Srđanu Žiki Todoroviću – takođe rosno mladom, sa onom postpankerski tršavom frizuricom kakve su ranih osamdesetih bile Ono Nešto na šta su devojčice padale kao od zarazne bolesti – da se obriše, valjda posle koncerta. Pa im je sve to nekako smešno, naročito u prisustvu Trećeg Oka kamere, pa se smeju. Prizor tri, prizor četiri… Kolekcija "vizuelnih uspomena" Goranke Matić, izloženih po prvi put na uvid javnosti u Magacinu (Kraljevića Marka 4, Beograd; "vizavi" hotela Bristol, kad krenete prema Zelenom vencu) sva je od takvih "nježnih i bezobraznih detalja", štono bi rekao jedan malko stariji poeta, a onaj kobni protok vremena dodaje joj nostalgični preliv kojem će teško odoleti i mnogo stameniji i tvrdokorniji karakteri od dolepotpisanog. Realizovane u sklopu projekta "Poslednja pobuna – 30 godina nju vejva i panka u Beogradu", koji tim Doma omladine (na čelu s Draganom Ambrozićem) sprovodi kao neku vrstu celogodišnjeg hepeninga-u-nastavcima, ove Vizuelne uspomene 1979–1982 (zapravo, ima tu i radova godinu-dve novijih od te odrednice) vremenski su i prostorno fokusirane na beogradsku scenu iz onog opravdano – mada, okej, takođe i preterano; no, koji mit nije i preterivanje? – mitologizovanog perioda kreativne eksplozije, novotalasne "movide" beogradske, zagrebačke i ljubljanske, ali bogme i novosadske i riječke. Onoj je izvornoj "movidi" koja će, među inima, "stvoriti" i jednog Almodovara, umro Generalisimus Franko, našoj je umro Drug Tito, mada je malo ko tada to povezivao baš s tim događajem: bio je to, naprosto, splet lokalnih i globalnih okolnosti, popuštanja društvenih stega u zemlji i globalne invazije Nečega Novog, jedne dinamične, deziluzionirane, istinski emancipatorske supkulture kojoj je bilo izboriti se za mesto pod suncem ratujući ne samo sa represijom rigidnog režima i "malograđanskim" svetom roditeljskih naraštaja, nego i sa bizarnim svetom blaziranih i u svakojakim folirantskim "misticizmima" već posve pogubljenih rokenrol-dinosaurusa koji su odbijali da izumru nego su se, naprotiv, sve više širili, postajući gigantska, miliončićima opervažena Masa Bez Sadržaja, preteći da kad-tad svojim spektakularnim rasprsnućem zatamne sunčevu svetlost…

E pa, pank i new wave učinili su upravo to: zihernadlama su nehajno poizbušivali te prekomerno naduvane balone. Odsečci tog duha vremena vidljivi su na Gorankinim fotografijama, kako onim napravljenim u "off stage" situacijama – koje, dakako, daju ovoj kolekciji posebnu draž i šarm, na čudan način "transcendirajući" njenu izvornu privatnost – tako i u onim gde Goranka (koja je ionako bila neka vrsta "službenog fotografa" beogradske Scene) "hvata" katarzične koncertne momente Koje, Gileta, Katarine II i niza kreativno i diskografski možda manje "ostvarenih" bendova, ali bez kojih takođe ne bi bilo Scene onakve kakva je bila. Tu su u serijali portreta Idola, koji nekako najviše liče na nekakav "koncept": anfas, profil, i tako to, kao u policijskoj kartoteci. Tjah, dakako, gde su Idoli, tu je nužno bio i neki "koncept", ali fotke su stvarno dobre…

Jedan od sobičaka u Magacinu rezervisan je za efektni appendix ove izložbe, za kolekciju grafičkog materijala Đorđa alias Gvida Obradovića, jednog od prvih beogradskih pankera, za plakate, fanzine i ostale Znakove Vremena, među kojima se izdvajaju kopije policijskih dokumenata o "privremeno oduzetim predmetima". Koje, bajdvej, država Srbija do dan-danas nije povrnula građaninu Obradović Đorđu. Valjda ih još proučava, šta li? Sve to danas zvuči pomalo nadrealno, ali svako ko je bilo kako i bilo gde bio akter tog vremena lako će se setiti da su, recimo, bedževi bili tretirani kao nešto Strašno Sumnjivo, ko zna kakve se tu subverzivne, antisocijalističke poruke odašilju! O pločama, kasetama, časopisima i fanzinima, pa još i na strani jezici (koji, avaj, nisu ruski) da se i ne govori.

Po strani od (neizbežnog, ali kolateralnog) draškanja nostalgije, ova je izložba dragocen deo Ambrozićevog "arhivarskog", ali i analitičkog poduhvata "rekonstrukcije" jedne Scene, ne zato što bi neko tu imao iluzija da bi ona mogla – ili, uostalom, trebala – da se "povampiri", nego zato što se naprosto ne može preceniti značaj reuspostavljanja onih smislenih i pozitivnih kontinuiteta, divljački grubo prekinutih komandoskim upadom Istorije u naše živote. A Goranka Matić je tu uvek dobar izbor, ne samo kao pouzdani svedok jednog vremena nego i kao njegov lirski, a pronicljivi likovni tumač, kao registrator njegovih vibracija, kao ona koja govori tiho i nosi fotoaparat sa sobom, što je kombinacija koja se iznova pokazala nepobedivom. Ne znam za vas, ali ja ću se bar još jednom strmeknuti do Magacina, jer osećam da ove fotografije sadrže više priča nego što može da stane u jedno, koliko god pažljivo gledanje.