Projekat Rizik CZKD-a, koji ima za cilj da otvori prostor za drugačije teatarske prakse od onih koje su zastupljene u našim vodećim pozorišnim kućama započeo je pozorišnim diptihom Evropa + Rio bar, rađenim po tekstovima zagrebačke dramaturškinje Ivane Sajko, a u režiji Bojana Đorđeva. Iako su dva teksta napisana nezavisno jedan od drugog, na tematskom planu se jasno može uspostaviti njihova međusobna relacija. Dok Evropa kroz miks referenci na mitologiju, Brehtovu Majku Hrabrost, istoriju i medijske modele govori o nastajanju evropskog identiteta i Evrope kao brenda, kakvu je poznajemo danas, Rio bar, izvorno roman, sušta je suprotnost uzvišenom ključu u kom je pisana Evropa i čine ga postratne, oštećene, tranzicijske priče pisane za "Osam glumica odjevenih u vjenčanice" (u inscenaciji svedeno na njih pet). U skladu sa tim je određena i postavka: Evropa, igrana u CZKD-u, hladna je, strogo formalna, lepa i blještava uobličena celina, dok Rio bar igran u memljivom podrumu kulturnog centra Magacin nosi sa sobom drugu vrstu hladnoće: on je izolovan, mračan, prljav i rascepkan.

Zvaničnost i svečanost izraza Evrope prvo su vizuelno istaknuti svedenom, svetlom i minimalnom scenografijom (Siniša Ilić), i stilski i koloritno ujednačenim kostimima (Maja Mirković) te smo tako odmah uvedeni u atmosferu proslave (slušamo himnu EU-a) i mehanizma u kom je svaki točkić na svom mestu. Sam tekst čine naizmenične monološke deonice Mame i Dece. Đorđev ove mogućnosti dramskih likova cepa na osam glumaca i glumica, a još dalje odlazi kada sam sa autorskim timom izađe i izgovori deo teksta Dece: "Mi smo nusprodukt velikih oružanih sukoba i političkih razmirica u kojima nismo učestvovali, jer smo tada bili premali da glasamo, preslabi da demonstriramo i pretihi da tražimo svoja prava." Ovaj direktni osvrt na osakaćenost svoje generacije i posmatranje ratova devedesetih ne kao ekces koji se desio varvarskom Balkanu, već kao integralni deo evropske politike i istorije ujedno je i odgovor na mogući prigovor tipa "šta se to nas tiče kad još nismo u Evropi".

S obzirom na odsustvo klasične dramske forme, pred glumce je stavljen izazovan zadatak da svojim igranjem neprestano drže pažnju gledaoca na zahtevnom tekstu. U tome nisu svi podjednako uspešni, te, na primer, u dužim deonicama Čarni Đerić deluje dekoncentrisano, a Slobodan Pavelkić skoro mehanički recituje pesmice. Nasuprot njima, od svog zadatka prave pravi mali mini šou graciozna i dominantna Nataša Marković i razdragana u malicioznosti Vladislava Đorđević. Opet, na nivou kolektiva, glumačka ekipa funkcioniše skladno i ostvaruje malu grupnu bravuru u sceni "suđenja" kada se svih osmoro glumaca velikom brzinom nadovezuju jedni na druge reč po reč.

Drugi deo diptiha se postavlja kao potpuna suprotnost toj uređenosti i blještavilu. Podeljen na pet kratkih epizoda, Rio bar nam daje naličje, skriveno, zakopano i potisnuto grandiozne Evrope – priče sa socijalne i geografske margine. Svaku epizodu otvara narator/ka (Nataša Marković i Bojan Đorđev u poslednjoj epizodi) sa opisom situacije iz sadašnjeg, tranzicijskog momenta, te sigurno i katkad rezignirano nas iz posledice uvodi u uzrok – u jednu od priča iz rata u Hrvatskoj. Sena Đorović u Tom i Džeri sporo, tiho a uzbuđeno govori o prvoj uzbuni i iskustvu iz skloništa, Marija Opsenica u Zdravo Marijo prenosi ogorčeni i cinični obračun sa sopstvenim religijskim osećajima, Vladislava Đorđević u epizodi Pobjeda oličava histeričnu i destruktivnu "mladost" kojom se politički manipuliše dok Snežana Milojević u … I 10 godina kasnije prenosi kumuliranu frustraciju, mržnju i ogorčenost žene sa margine i PTSP-ijem. Sama podrumska prostorija obojena je crvenim flekama po zidovima, a u njoj se, pored glumice umotane u ćebe, nalazi još jedno nepomično žensko telo koje od epizode do epizode leži na dušeku, sedi, ili skače u mestu. Pozicija publike u tom podrumu (naslonjeni/pribijeni uza zid, ili stojimo negde u prostoru) izaziva nelagodnost, ali i omogućava maksimalnu koncentraciju na tekst i ubojite, snažne, ironične, destabilizujuće rečenice Ivane Sajko. Sam diptih publiku stavlja pred dva prizora: simuliranu udobnost i zajedništvo sa jedne strane, i s druge, izolovanost i teškoću da se gleda drugima u oči u hladnom polumraku. Projekat Evropa + Rio bar jasna je i čista realizacija dosledno sprovedene ideje i ohrabrujuć početak programa Rizik koji donosi mogućnost otvaranja prostora za preko potrebno konstituisanje punokrvne ne-mainstream scene, odvojene od okoštalog i slabo inspirativnog dominantnog pozorišnog sistema.