Sve čega se Raša Livada poduhvatio i što je stvorio – bilo je vrhunsko. Ono što nam je ostavio zaokruženo je, celovito i ubedljivo. Iako je po prirodni bio osetljiv čovek, u poslu je bio besprekorno određen i temeljan. Nad njegovom istančanom dušom lebedeo je duh jasnosti. To je osobina ljudi sa vizijom.

Napisao je tri knjige pesama – Poprskan znojem kazaljki (1969), Atlantida (1972) i Karantin (1977), koje su na kraju sažete u jednu (Pesme, 2007) – sastavio je antologiju Svetska poezija danas (časopis "Gradac", 1981; Prosveta, 1983) i uređivao je časopis za svetsku književnost "Pismo". Ovo su tri stožera njegovog rada. Zajedno sa edicijom "Pismo" pokrenuo je sveske za jevrejsku, englesku, holandsku i rusku književnost. Sve je ovo imalo značaja, smisla i uticaja u našoj kulturi, sve je ovo bilo na visini najznačajnijih kultura, i sve je ovo ponos i prilog naše kulture evropskoj. I ne smo to: ako ovaj prilog i nije obimom veliki, on je odrešit znak naše pripadnosti, a ne našeg otuđenja i izopštenosti. Raša Livada je umeo da nađe savršen balans između naše kulture i kultura drugih naroda. Umeo je da čuje sve glasove, sve odjeke, sve bure i duhovne tišine. I što je najvažnije – znao je da ih pošalje dalje. U tome je njegova velika hrabrost i zasluga. Za takav njegov poduhvat danas nema cene.

U poeziji je bio vesnik jedne nove generacije pisaca koja je konačno završila otvaranje prema svetskim obzorjima, otvaranje koje je bilo sporo, sa mnogim preprekama i stranputicama, ali neminovno. Možda se može reći da je na svom pesničkom putu bio više sklon anglosaksonskom etosu, jer je takav bio drhtaj njegovog stvaralačkog bića. To se vidi i po pesnicima koje je sa svojim prijateljima prevodio. Ali njegova antologija svetske poezije govori da kada su kriterijumi u pitanju, tu je bio odlučan i jasan kao dan.

Časopis "Pismo", koji je osnovao i uređivao, objavio je apsolutno sve što je danas značajno u svetskoj književnosti. Istoričari će utvrditi šta je sve važno u našem književnom izdavaštvu izniklo iz časopisa "Pismo". Prosto rečeno, Raša Livada je kao urednik krčio put mnogima, dajući svima do znanja i potvrđujući staro pravilo da su najvažniji poduhvati u našoj kulturi delo pojedinaca. Mi koji smo ga bliže i duže poznavali osećali smo tu zanosnu, neiscrpnu, silnu energiju njegove ličnosti. Imao je moć da čoveka prosto omami svojim zanosnim idejama, koje su neretko bile sudar čudesnih protivurečnosti sa neverovatnim ishodom – bili su to gromovi iz vedra neba Raše Livade, bile su to opčinjujuće reči, kao reči proroka koje su se završavale čuvenim završnim stihom njegovih pesama: A Livada kaže.

Iako je bio čovek starog kova u najlepšem značenju toga izraza, njegov smisao za novo bio je fascinantan. Imao je dara da tu iskru novog prepozna u haosu svakodnevnog i ustaljenog, a da pritom ne pravi greške koje čine pomodarci, skorojevići i naše umetničke Feme. Bio je uverljiv u svojim ubeđenjima o značaju novih umetničkih pojava. Zbog te osobine smo ga svi cenili.

Za svoj doprinos umetnosti je nagrađivan, ali ne preko osećanja za meru. Da je dobio još neko značajno priznanje, to ne bi poremetilo tu meru, ali bi poremetilo uverenje da naša sredina ne ume uvek da prepozna značaj nekih ljudi. Ja sam ipak ubeđen da Raši Livadi ništa nije nedostajalo. Rastao se od nas sa nesvakidašnjom i očaravajućom merom.