Marijin problem, međutim, nije što se rodila prekasno, ona se rodila previše istočno. Njezin problem nije ni to što je svijet ravnodušan, njezin je problem to što je svijet zao.

Ime je, kažu, znak: trodelni, "nelinearni", "nabrajački" naslov ove knjižice mladog bosanskog (Travnik/Sarajevo) pripovedača upućuje na osebujnu strukturu knjige: romana koji to u strogom/konzervativnom smislu i nije, koji se sastoji od tri tek bezbrojnim simboličkim nitima povezane prozne celine, smeštene u isto toliko stoleća, a bogme i na tri (i po) kontinenta. Simbolika koja, pak, povezuje naizgled teško spojive epohe, zemlje i ljude – da ne velim staze, lica & predele – "skinuta" je direktno sa zvezdanog neba, otuda i taj tako "astronomski" naslov: neko ode na drugi kraj sveta ne bi li posmatrao retku nebesku pojavu, neko se drugi rodi tokom, recimo, pomračenja sunca, likovi se rađaju ili umiru na znakovite datume, und so weiter. Ako vam sve ovo miriše na, hajmo reći, "višak koncepta", a posledično i na rutinersko mistifikatorstvo i dosadu književne jalovosti (i vice versa) zbog toga vas se ne može osuđivati: govorite iz turobnog čitalačkog iskustva. Bazdulj, međutim, iz sopstvenog zamešateljstva vrlo časno isplivava… Dobro kaže Ala Tatarenko, u vrlo inspirisanom prikazu ove knjige: "Stvaralaštvo ovog pisca karakterizira visoki stepen intelektualizacije teksta udružen s vještom fabulacijom, originalno korištenje intertekstualnih mogućnosti koje bih nazvala post-postmodernim ‘tamnim stilom’".

Na početku prve priče zatičemo znamenitoga dubrovačkog isusovca i astronoma Ruđera Boškovića, glavom i bez brade (na čuđenje obraslo bradatoga puka iz zabiti evropskog Divljeg Istoka), kako se – u junu 1762. – na jednom bugarskom bazaru raspituje za svojstva ogledala, ali bogme i mesta u kojem se obreo. Bošković putuje daleko na sever i istok, čak u Petrograd – preko Stambola, jureći za tranzitom Venere preko Sunca – u društvu britanskog diplomate i njegove ograničene holandske supruge, preteče današnjih "domoljubnih" malograđana i malograđanki. Putuje se kočijom, beskrajno sporo i dugo; Bošković nikada neće ni stići do svog cilja, moraće da odustane, ali će tokom tog putovanja taj mudri zvezdoznanac videti, a ponešto i razabrati, onaj večiti sumrak Balkana i onoga što će dvesta godina posle jedan genijalni litvanski Poljak nazvati "drugom Evropom", onom vazda nedostatno (pr)osvetljenom, onom koja je osuđena da vekovima još zaostaje za svojom prozračnijom sestrom, za onom u kojoj se rodilo Prosvetiteljstvo. Poetički osvešćeno idući Andrićevim tragom, ali pri tome vladajući svim (post)modernističkim inovacijama, Muharem B. ispisuje u Tranzitu izvanrednu, poetičnu, elegičnu studijicu o tom večitom balkansko-drugoevropskom tutumraku iz čijeg epicentra tek pročkilji poneko tanušno svetlo, ali koje se zna ukazati neuporedivom lepotom. A u središtu toga sveta nahodi se polumitska-polurealna zemlja Moldavija – reklo bi se da ni dva i po veka kasnije nismo mnogo sigurniji u njeno postojanje – kao pomalo bajkovito, a nužno i sablasno središte te Zagonetke evropskog Drugog, koja će plemenitog Dubrovčanina opsedati do poslednjeg daha.

I upravo je u tu zemlju-o-kojoj-se-ništa-ne-zna, ali u njenom već postsovjetskom izdanju, Bazdulj smestio Kometu, priču koja kao da je replika na film Ljilja forever Lukasa Mudisona – naravno, ne sumnjajte da je pisac i taj putokaz jasno postavio, čisto da nevježe ne lutaju odviše… – što će reći da je Kometa ponajpre priča o sudbini te Druge Evrope u kojoj je – posle urušavanja Utopije – sve na rasprodaji, a ljudsko, to jest žensko, to jest devojačko meso ponajviše; što će reći da ono ponajmanje vredi, ali i da je neretko jedini "kapital" onih koji ionako nisu imali ništa, da bi i bez toga ostali. I njegova je junakinja, tako naizgled obična, a tako izuzetna, upravo čehovljevska junakinja, Marija Aleksandra, biće koje ćemo upoznati u svoj njegovoj neponovljivosti, da bi nas pisac na kraju suočio s brutalnim njenim survavanjem u Ništavilo savremenog ropstva, a sve za šaku dolara, evra ili čak dinara. Na koncu će, u Pomračenju, i sam Pisac, u svojstvu književnog lika, krenuti Marijinim tragom, ili tačnije, tragom njenih bezbrojnih sapatnica, u jednoj unapred izgubljenoj bitci za popravljanje onoga što je odavno, kanda nepovratno uništeno. Ali, šta motiviše Pisca? Uzvišeni, viteški motivi ili ipak ono što je piscu – tom ponekad kontrolisano amoralnom biću – vazda najvažnije, a to je potraga za Pričom, onom "samo njegovom", onom koju, takvu kakva je, ne može ispričati niko drugi? Razume se da će pisac tokom Pomračenja uporno tragati za svojom Pričom, sve dok je ne nađe pa onda, napisavši poslednju rečenicu ove knjige, uključi kompjuter i krene da je odmotava…

A priča je ove knjige, velim, pre svega to sudaranje i prožimanje "svetle" i "tamne" Evrope, svih tih anonimnih zemljica stisnutih negde između Rusije i Zapada, a u kojima su, da se ne lažemo, smeštene sve Naše Priče, koje se možda malo koga tiču, ali to nije opravdanje da ne budu ispričane. Tranzit, kometa, pomračenje Muharema Bazdulja jedna je takva priča-tropriča, izvedena elegantno i eruditski, a opet mehko i nježno.