Nekoliko nam puta najavljivan ove godine, odlikovan od Kraljice, a potucajući se među ovdašnjim tzv. koncertnim promoterima, najzad je stigao do svog velikog koncerta u Beogradu. Pre nekih četvrt veka to beše prestonica trule Jugoslavije, a u sumornoj hali Pionir, pred nekoliko hiljada ljudi oronuli Džo Koker predstavio se kao jedva živa legenda. Uostalom, bila je to jedna od najnižih tačaka njegove karijere, no ubrzo se od dna odbio hit-duetom Up Where We Belong (iz još uspešnijeg filma Oficir i džentlmen) 1982. sa uzlazećom Dženifer Vorns, i otad nije padao. Njegovi visokotiražni albumi – do YU-raspada redovno YU-licencirani – konstantno su solidni, umereno plesno producirani soul/rok s pažljivo odabranim i uklopljenim pesmama. Takav je i ovogodišnji Hymn For My Soul, sa crnim i belim standardima (Vonderova You Haven’t Done Nothin’ te Fogertijeva Long As I Can See The Light) i opskuritetima (iz izvora Metersa i Persija Mejfilda, odnosno Dilena i Dž. Harisona), ponekom numerom pravljenom baš za simpatičnog proćelavog čikicu, te pojedinim koje Koker "ošmirgla" i bolje nego njihovi autori, njegovi generacijski i stilski ispisnici. Upravo je to slučaj s naslovnom Hymn For My Soul (Endi Ferueder Lou, nedavno ovde s Bilom Vajmenom), koja se iz mesta kvalifikovala i za koncertni repertoar, kod ovakvih zvezda uobičajeno sastavljen kao Best Of, što i jesu sve češća izdanja u njihovim diskografijama. (Džoov dugi opus za koncern EMI kod nas je dostupan putem Dalas rekordsa.)

No, najavljivati Kokera kao Naj… prošlog veka jednako je smisleno kao i tvrditi da je Delta Lady – njegov hit iz ‘69. i početak prvog bisa prošlog petka – o Milki Forcan. Realno bi bilo rok pevač koji je najviše uticao na vokaliste na Balkanu. Jer, previše njih je ovde, od Prelevića do Tife, smatralo da će ih sam odrani glas (u)činiti kvalitetnim pa su mučili svoje glasne žice i slušaoce, umesto da su učili slušajući Kokerovog apsolutnog idola Reja Čarlsa. Za te godine (rođen 1944) i "istoriju bolesti" Džo je sada u odličnoj pevačkoj kondiciji, s normalno izbledelim višim tonovima i pomalo usporenim verzijama nekih svojih bisera. Ulaznice su koštale 2000–2700 dinara – i, naravno, skuplje rasprodane, a organizator potvrdio 12000 posetilaca. Jednostavno, ali lepo i efektno stilizovana i osvetljena "trobrodna" bina udomila je šest svirača (jedna žena – basistkinja, i jedan Milošević – klavirista, Nik) i dve prateće pevačice, a više vremešni gdin u crnom nego Bagerista Džo i dalje ne zna šta bi s rukama dok peva, ali bar nema tikove. Kotrljajuće uspomene kao Feelin’ Alright (Traffic), Summer In The City (Lovin’ Spoonful) i The Letter (Box Tops) očekivano su dizale temperaturu dok je npr. nova obrada Come Together Bitlsa (za film Across The Universe, Džo i druge zvezde u epizodnim!) naginjala razvlačenju. Jedna od pratilja ljigavo je upropastila Up Where… zapravo podsetivši da je to idealna tačka za Selin Dion, napisana dok ta nesrećnica još nije izmišljena; gotovo kao i You Are So Beautiful. Drugi Kokerov veliki filmski hit You Can Leave Your Hat On (iz filma 9 ½ nedelja iz 1986) dao je oduševljenoj šarenoj publici priliku da se ispravi, pa je koncert završio triling koji zaključuje i kompilaciju iz ‘98: večna Rejova Unchain My Heart, i pompezno, ali vrhunski efektno izvođenje With A Little Help From My Friends, podržano insertima Kokerovog nastupa sa Vudstoka! Lenon i Makartni napravili su je za daleko slabijeg pevača (bubnjara Bitlsa Ringa Stara), a Džo je ovekovečio i učinio načelom svog rada. Pre gotovo 40 godina!

Prvi bis unizila je nategnuta, nadriplesna verzija klasične balade Cry Me A River, no, srećom je ukupnih 100 minuta sadržalo i drugi, intimistički aranžirani bis: zadivljenu i zamračenu halu sekla je slajd gitara prateći Kokerovo karakteristično, upečatljivo baladsko tumačenje rok standarda – produhovljene ljubavne Long As I Can See The Light CCR-a.