I tako, svi moji prijatelji i neprijatelji bave se literaturom. To mi je izgleda sudba, i skoro da sam se s njom pomirio

Šta je književnost, ili možda ono što zovemo "književni život", a po Česlavu Milošu? Turnir grbavaca. A šta je Blaškovićev Turnir grbavaca? Roman u formi dnevnika, ili dnevnik koji se pretvara u neku formu "dokumentarističkog" romana, sa ili bez ciljanog mistifikovanja odnosa "literarnog" i "stvarnog"? U oba slučaja – koji, uostalom, možda i nisu doli jedno te isto – pisac Laslo Blašković ispisuje knjigu u čijem se epicentru nalazi pisac & građanin Laslo Blašković, jedan "hiperrealni" lik, naizgled ni veći ni manji od Života (ih, kao da Život uistinu može na papir?! ili drvo, more, kuća na slikarsko platno), smešten u konkretan mizanscen savremenog Novog Sada, tačnije, svih onih prostora u kojima se odvija glavnina njegovog života (kuća, radno mesto…), okružen ljudima iz porodičnog i profesionalnog okruženja; ove potonje svako će iole upućen lako prepoznati jer i nisu "maskirani", to jest, jer se u romanu-dnevniku pojavljuju u cameo rolama, dakle, igrajući same sebe, izvodeći autentične (ili "autentične") dogodovštine iz sopstvenih života, propuštene kroz filter Blaškovićeve opservativnosti, uvek lucidne, a na smenu blagonaklone, nervozne, rezignirane, savezničke, smorene, nekad čak detinje zlobne. Ili barem pisac želi da u sve to verujemo; osim ako ne želi upravo suprotno: da u to ne verujemo, da mislimo da je to što u Turniru grbavaca piše tek serija kvazistvarnih događaja i isto takvih likova, to jest jedna od onih karakterističnih "postmodernističkih mistifikacija", a što mu – ta iskonstruisana distanca, naime – omogućava da se rasterećenije pozabavi nekom vrstom ispovednog dokumentarizma sa duplim dnom, što i nije loše polazište za dnevnik koji se preliva u roman i obrnuto.

Na drugoj strani, Turnir grbavaca je roman o nastajanju – i abortiranju – jednog romana koji, dakle, do kraja zapravo – neće nastati. Ono što ovde vidimo njegov je zametak, fetus, to su krhotine nečega što nije dobilo svoje puno uobličenje. Potaknut novinskim feljtonom o već davnom slučaju novosadskog – tačnije: podbarskog, što nije nevažno, jer Podbara je matični mikrokosmos ove knjige – kriminalca Gavre koji je, tamo još duboko u socijalizmu, ubio pripadnika Narodne Milicije, a s kojim su pisac i njegovo okruženje povezani raznim čudnim nitima kakve već zna da isplete zajednički život u jednoj relativno maloj i zatvorenoj "starosedelačkoj" zajednici, Blašković uporno dubi paralelni narativni tok ove knjige, ispreplićući ga sa onim dnevničkim; to srastanje, istini za volju, nije uvek najsrećnije (bar za ukus ovog čitaoca, Gavra i društvo ponekad, da prostite, malo tupe), i utoliko predstavlja najslabije mesto ove knjige. Mada joj, na drugoj strani, i podaruje nešto "krosžanrovske" složenosti koje bi bez nje bilo manje.

Kako god okreneš, Turnir grbavaca pre svega je (para)dnevnički tekst uronjen u "novosadsku književnu sredinu" (manjim delom i beogradsku) sa svim njenim osob(e)nostima i ritualima, fokusiran – logično, s obzirom na preciznu njegovu datiranost: od 17. decembra 2006. do 25. januara 2007. – na piščevu rastuću otuđenost od "radnog okruženja" koje pretežno naseljavaju anonimni, zaplašeni činovnici, a kojim gospodari isfrustrirani polupisac na politički indukovanom šefovskom mestu, imenom i mnogo čime još onaj isti koji je to i u Blaškovićevoj (tj. našoj) "stvarnosti". Otuda nije čudno – mada lično nezainteresovanom čitaocu uopšte ne mora biti tako važno; ovo će reći da tekst funkcioniše i bez te vrste "upućenosti" – što je književni lik uzvratio udarac, a o čemu smo nedavno pisali na ovom istom mestu…

Ovaj će dnevničko-narativni tok, kao i onaj o Gavri, privući najviše pažnje i podići još nešto panonske prašinčine, ali bilo bi šteta da ta priča proguta fakat da je Blašković u ovo naizgled neambiciozno dnevničarsko beleškarenje uneo svu svoju pripovedačku veštinu i eleganciju, i da je u svoj fragmentarni dnevničarski tekst "sakrio" nekoliko izvanrednih eseja (recimo o "jugoslovenstvu", o identitetu, o neizbežnom, za Blaškovića lajtmotivskom Kišu etc.), kao i niz sjajnih intimističkih crtica, pa i pravih pripovedaka (recimo, onu sa kupovanjem kondoma) dostojnih najboljih stranica njegovih prethodnih romana. Što će reći da je više nego dozvoljeno verovati da će Turnir grbavaca, ma koliko žanrovski hermafroditan bio, dosta dobro preživeti "trenutak" i nadživeti famozne "kontroverze" koje se oko njega pletu – ne bez piščeve demijurške namere, dakako… – i dočekati smirivanje sadašnjih strasti kao integralan deo blaškovićevskog proznog sveta, koji skoro sav stane u najviše pet-šest kilometara kružno oko Almaške crkve, a opet je veći i širi od mnogih koji svoje svetove razvukoše široko a pretanko, kao loša domaćica testo za supu!