Otadžbina je (opet?!) u opasnosti: u trenutku dok ovo pišem, glavešine našeg Trojnog Pakta na vlasti (Velja se ne računa, on je samohodna jedinica za pravljenje belaja) negde žustro, ama mudro većaju o tome šta im je činiti glede predsedničkih izbora, a i uopšte: poštovati Ustav ili poštovati… šta zapravo? Hm, teško je reći šta je tačno ono drugo, ali je fakat da se oseća, ne mož’ da se diše. I da će po svoj prilici tek da se oseća, kad još poraste. Ako mene pitate, rekao bih da se to drugo zove ideologija vanrednog stanja, i da ne bi trebalo da nam bude nešto novo: Srbija od 1981. živi u prikrivenom, delimičnom i narastajućem, a od 1988. u otvorenom i potpunom vanrednom stanju, možda uz jednu kratku pauzu početkom dvehiljaditih. A razlog ili bar povod tome vazda je isto: Kosovo (dobro, "i Metohija", ‘ajde, sedite Dačiću & Vučiću, uvek vi morate da budete najpametniji). Na tom je talasu i Milošević uzjahao Srbiju, na njegovoj kresti – talasovoj, ne Miloševićevoj, mada… – surfuju i toliki drugi, do dan-danas. Evo smo tako dogurali i do toga da svi oni koji nam probiše uši svojim legalizmom sada praktično žele da suspenduju normalan politički život u zemlji zato što nam "dušmani otimaju Kosovo". Pa ćemo dušmane da zbunimo i načisto demotivišemo tako što ćemo valjda da bauljamo okolo i polugoli lelečemo u talambase, umesto da se ponašamo kao odrasli ljudi koji odgovorno obavljaju svoje poslove. Na primer, biraju predsednika države. I to po ustavu čiji su glavni autori i zastupnici baš oni koji sada najedared imaju preča posla.

No, mene u svemu ovome zanima nešto drugo. Dobar deo ovog natezanja u vladajućoj koaliciji, ali i sa opozicijom, potiče od različitih interesa (normalno), ali i od različitih procena: kada bi kome predsednički izbori više odgovarali, tj. kome pre, a kome posle očekivanog obznanjivanja "rešenja statusa Kosova" (sa ili bez "jednostranog proglašenja nezavisnosti" u Prištini). Koje će biti u decembru, osim ako ga ne bude, nego će biti u martu, osim ako ga ne bude, nego… etc.

Koliko vidim, svi živi su bez bitnijih primedbi prihvatili priču kako bi Tadiću više odgovaralo da se sve to nekako oposli pre nego što Srbe veoma iznenadi i načisto zaprepasti eventualna nezavisnost Kosova, o kojoj u ovom trenutku niko i ne sanja, dočim bi Tomislavu G. Nikoliću išlo u račun da se izbori održe tek nakon što nam zli Novi Svetski poredak oduzme 15 odsto duše… ne, teritorije… i 100 % duše. Ili tako već nekako. A zašto? Zato što će Srbi, kao biva, biti silno ljuti, iznenadjeni & uvredjeni tom šokantnom vešću koju niko nije očekivao, pa će pohrliti da glasaju za radikale i slične, i to iz čistog inata, derta i ostalih iracionalnih turcizama. Ova je verzija budućih događanja u javnosti posve neupitna, u nju, reklo bi se, veruju pristalice i jednog i drugog državnog đuvegije, kao i oni koji bi nekoga trećeg ili četvrtog, ili ne bi nikoga i ništa doli jednu avionsku kartu u jednom pravcu. Tako, dakle, procenjujemo pamet i emocije "biračkog tela"; najgore od svega je što je sasvim moguće da je to sasvim tačno. A kako i da ne bude? Na tome se već dugo i sistematski radi, pa ni rezultati nisu mogli da izostanu; drugim rečima: to što ste sejali, to ćete i da oberete. A šta su sejali? Bostan, po svoj prilici.

Elementarni razum i logika nisu deo naših (pred)izbornih kalkulacija, i to je najverovatnije sasvim razumno! Ne možeš, naime, računati na masovni razum koji si prethodno svim silama uništavao i zatirao. Nije li, naime, sasvim perverzno, pa i sumanuto da izborne šanse Tadića ili Nikolića rastu ili padaju u zavisnosti od (tobože Strašno Neizvesnog) ishoda kosovskog preganjanja? Tačnije, nije li bolesno da Tadić – ovde manje kao ličnost, a više kao metafora "petooktobarskih pobednika" – izgubi izbore, ili tek tesno i jedva pobedi, jer je, sram ga bilo, "izgubio Kosovo", a da Nikolić na tome profitira, iako su – ako već govorimo u tim kategorijama – Nikolić i radikalsko društvo iz ćoška bar jedno milion puta više od Tadića "izgubili Kosovo"?! Jer je u vreme kada se to događalo Boris Tadić bio tek jedan bivši gimnazijski profesor psihologije, ljubitelj vaterpola i (o)srednji funkcioner jedne permanentno opozicione političke stranke. Da, sve to je i perverzno, i sumanuto, i bolesno. I stvarno takođe. Ali, za to ne treba kriviti samo radikale, koliko god njihova prilepčiva demagogija bila amoralna i odvratna. Takođe, ne treba kriviti samo koštuničarsko-veljinske "narodnjake", ma koliko njihov plačevno-autistični nacionalizam bio grozan civilizacijski problem ove zemlje, problem čije ćemo prave dimenzije i štetočinske konsekvence, bojim se, tek imati prilike da (na svojoj koži) izmerimo i sagledamo. Krivicu za sopstvene probleme sa njima ravnopravno deli i Demokratska stranka, a bogme i ceo onaj "mejnstrim" nekadašnjeg DOS-a, sva ona političarska i tehnomenadžerska boranija kojoj je sve vreme nedostajalo ili pameti, ili kuraži, ili oboje, da istupe iz tog začaranog kruga pogubne demagogije, i obznane nekoliko Krajnje Jednostavnih Istina, možda gorkih, ali svakako lekovitih. U slučaju Kosova, to znači: "neka ga ‘traži nazad’ onaj ko ga je i izgubio, a to svakako nismo mi"! Umesto toga, ti su kukavni mediokriteti i politički polutani sveudilj igrali patriotske igrice za minorne i bezvezne poenčiće – i još to čine – iako su morali znati da trče jednu odavno izgubljenu trku, u kojoj ionako nisu imali šta da traže. I sada – šta? Doživeće možda to da na njihovim suvišnim nevoljama profitiraju oni koji su ih stvorili! Da li je to pravedno? U nekom sasvim ciničnom smislu kanda jeste, ali Srbija je odveć slaba za upražnjavanje te vrste cinizma i što-gore-to-bolje bećarisanja, njoj životno treba malo normalnosti. Boriti se za tu normalnost najčasniji je mogući zadatak; nevolja je u tome što često ispada da protiv nje rade i oni koje smo birali kao njene vesnike.