Mars protiv Jupitera: Ima li kraja ljudskoj nadi?

Jednim pitanjem bih da nastavim temu od prošle nedelje i nekih prethodnih: šta povezuje plan za hvatanje telefonom generala Mladića, najavu da će se, ubuduće, ispitivati poreklo imovine onih koji se šepure po aukcijama na kojima se rasprodaje preostala vredna društvena imovina, i kalkulacije po kojima ćemo se dočepati Evropskog prvenstva u fudbalu, ako Marsovci pobede Jupiterance, a mi damo Poljacima, ili kome već, osam golova?

Povezuje ih nada merodavnih i nadležnih za te akcije da su to moguće misije… da će se odmetnuti general do svetog Nikole pojaviti na jutarnjoj prozivci u Sheveningenu, da ćemo saznati odakle pare onima za koje niko ne zna odakle im pare i da će srpski fudbaleri stići tamo gde društvo i država ne mogu da stignu.

Kao i obično, dakle, i naizgled sasvim različite stvari povezuje nada, potreba ljudi da veruju kako pravda i uspeh mogu jednom i njima, u ovozemaljskom životu, da se dogode, što nam, inače, političari stalno obećavaju. Cinik bi rekao da je to njihov posao još od biblijskih vremena. Ali, da li je naš posao da im verujemo?

Uzgred, kad je o Mladiću reč, više od godinu dana ne znam da li da se nadam rešenju ili da se smejem pokušajima da se nešto reši. Tada se javnosti obratio Dragan Jočić, ondašnji i sadašnji ministar srpske policije, koji je, krijući šta sadrži tada aktuelni Akcioni plan za hvatanje Mladića, otkrio da je najzad "utvrđeno ko za šta konkretno odgovara". Ja sam nekako naivno mislio da se to i tada znalo, ali vidim, kad su već pribegli ideji s dojavama, da je to bila novotarija u radu službi koje plaćamo iz svog džepa i da se ta novotarija nije baš ni primila, jer da jeste neko bi već "konkretno odgovarao", taj isti Jočić, ili Rade Bulatović, ili neko treći.

General, batlija: Sef pun dobitnih tiketa

Ali, to je bila tema prošlog komentara, u nedelji kada je objavljen broj 9191. Ove nedelje pothranjuje se dodatno stara i sasvim osnovana sumnja da su se mnogi oko nas enormno obogatili dok smo većinski, i to pozamašno većinski, katastrofalno propadali. Još je osnovanija sumnja da je pozamašan broj onih što su se obogatili potrčao da se legalizuje i pare iskopane iz zemlje uloži u zemlju. Kad pogledate koliko su plaćali porez, rekli biste da je sve to sirotinja, baš kao i poštovani čitalac. Ali, to je nekako logično. Nisu mogli da odu u poresku upravu i prijave porez na zlatni lanac s tuđeg preklanog vrata ili dokumentuju prihode nalogom da se poseče i proda slavonska hrastovina, kao što je teško očekivati da će sada da izvade tovarne listove za šlepere cigareta i cisterne nafte čiji se transport obavljao pod okriljem noći i u potocima krvi.

Ali, evo, i ja, rođeni skeptik prema moći izvršne vlasti da istera pravdu, nadam se da to nije baš nemoguća misija i da je dostižan cilj utvrđivanja porekla zločina i porekla imovine, što je ovde, nažalost, često nekako nepristojno blisko povezano, teško razlučivo jedno od drugog, i što otvara pitanje društveno relevantnije od inače zakasnelih dopuna propisa o privatizaciji – da li je eliminisanje iz aukcijske procedure poštena i dovoljna kazna?

Neka nadležni uvedu broj 9292 za dojavu onih za koje se zna i/ili sumnja da su se kriminalom obogatili, pa će da čuju kako ima da zvoni.

U neposredna postbrozovska vremena, a to sam negde već opisao, hapsili su nekog penzionisanog generala povezanog s fudbalom po osnovu sumnje da se enormno obogatio mućkama, a u sefu su mu pronašli čitavu hrpu dobitnih listića s 12 pogodaka na ondašnjoj sportskoj prognozi – kojima je pravdao svoje bogatstvo. Čovek je baš bio prognozer batlija, mada je svima bilo jasno da njegova sreća počiva na spremnosti da dobitne tikete otkupljuje po nešto višoj ceni od nominalnog dobitka.

Ako je on našao način da opere novac u ona vremena kada se više štrčalo privilegijama nego parama, šta li su tek ovi izmislili i kojim su se putevima transformisali u ugledne biznismene koje prati preporuka da obavezno proverite da li vam je sat još na ruci ako vam zapadne da se rukujete s njima.

Ako smo utvrdili da je nada u pravdu i uspeh ono što povezuje ove tri teme, odmetnike od haške i ljudske pravde, kao i plasman fudbalske reprezentacije pod slavnim vođstvom Havijera Klementea, valja reći i da postoji jedna značajna razlika – za Španca znamo koliko će da nas košta, a za ostatak ćemo tek da vidimo.

Tipologija analitičara: Prevaziđena moć klasifikacije

Već duže se zanosim izradom skice opšteg priručnika za razaznavanje tipova analitičara. Postoji nekoliko vrsta i podvrsta analitičarske pameti prema kojoj šira javnost, konzumenti analitičarske robe, treba da bude posebno obazriva, bilo da analiziraju fudbal ili politiku.

U prvoj grupi su takozvani katastrofičari. To su oni koji sve vide crno. Šanse da u analizi promaše vrlo su male. Ako promaše, dobro je. Ako pogode, hadžije su. To su oni koji ne preuzimaju na sebe rizik tačnosti sopstvene analize. Druga grupa su psovadžije. To su oni što slabe argumente nadoknađuju jakim rečima, a posebna podvrsta su kolumnisti. Treća grupa su teoretičari zavere. To su oni što sve na svetu, a posebno sve o Srbima, mogu da objasne udruživanjem moćnih protiv slabih, nepravednih protiv pravednih i tako dalje, a podvrsta su akademici. Četvrta grupa su učeni. Kod njih ima toliko stranih reči da posle niko ne može da ih hvata za reč, jer ne može da se seti kako se šta kaže. U petoj grupi su dosadni. To je dobra taktika jer toliko "smaraju" da niko nikad ne zapamti šta su rekli, a podvrsta su govorljivci, oni što toliko govore da i sami ne zapamte šta su rekli. Poseban tip su dvorci (izvedeno od reči dvor; vlast; moć…). Oni se prepoznaju po čestoj upotrebi rečce ali, kao uvoda u opravdanje vlasti i/ili politike za svaku glupost koju napravi. Slede uđeš, izađeš i gotovo. To su oni koji imaju jednostavna rešenja za sve, podvrsta radikalci… Tu sam rad na priručniku privremeno prekinuo, jer je poplava analitičarske pameti prevazišla moć klasifikacije.