Izložba "Primarna umetnost – slikarstvo na stenama, slikarstvo na telu" u Muzeju afričke umetnosti, dokazuje da su narodima afričkog neolita i paleolita kamen i ljudska koža bili dva medija za iste umetničke tehnike. Takođe, ona kod nas promoviše i izraz "primarna umetnost", nedavno uspostavljen u svetskoj istoriji umetnosti. Međutim, na takozvane obične posetioce ova izložba deluje fascinantno. Njen autor je Nataša Njegovanović-Ristić.

Prvo o novom terminu: odnosi se na evropsku umetnost nastalu od praistorije do predrenesanse i na vanevropsku umetnost do prošlog veka, a zamena je za dosadašnji naziv "primitivna umetnost". Nataša Ristić kaže da je u XX veku, u vreme kada je Evropa otkrila lepotu i vrednost afričke umetnosti, ona svrstana u "’primitivnu umetnost’, što ima pežorativni prizvuk i degradira i afričku, a i sve vanevropske umetnosti. Kada je početkom ovog veka usvojen termin primarna umetnost, nastale su dileme kako je moguće i afričku umetnost paleolita i, na primer, njeno stvaralaštvo XIX veka, označiti istim terminom. Ova izložba je, međutim, bez bojazni nazvana ‘Primarna umetnost’, zato što su izloženi eksponati nastali u vreme prvobitnog ljudskog delovanja."

TELO I UKRAS: Skarifikacija, odnosno graviranje, urezivanje ukrasa po ljudskom telu stalnim oznakama u paleolitu, rađena je istim postupkom kao graviranje po stenama u nešto mlađem neolitu. Obe vrste stvaralaštva odnose se na takozvane "plošne medije". Rađene su istim oruđem: oštrim, šiljatim metalnim predmetima, noževima, bodežima, ekserima i sličnim alatkama. Svaku metodu urezivanja primenjenu na ljudskoj koži pratila je upotreba agenasa koji sprečavaju dugotrajna krvarenja, a potom i aplikacije u vidu pepela, uglja ili indiga kako bi se novi skarovi što bolje istakli. Nesumljivo, ovaj proces je izuzetno bolan. Zašto su ga ljudi Afrike dobrovoljno trpeli? "Trajno ukrašavanje tela bilo je motivisano seksualnim porivom, i potrebom za izdvajanjem iz grupe. Svaki ukras na koži imao je ne samo estetsko nego i semantičko značenje – crtež je i slika i pismo", kaže Nataša Njegovanović-Ristić. "Na primer, svako dete je skarifikacijom po licu dobijalo neku vrstu identifikacije i zaštite: u prošlim vekovima, u vreme ropstva, migracija i krađe dece, ukras na licu je govorio iz kog je plemena neki čovek ma gde da se nađe. Tako tri paralelna ureza na obrazu prelepe crne devojke, simboli trostrukih rogova goveda, ukazu da je iz plemena Dinka, pastirskog naroda iz Sudana. Vanafrički narodi te ureze, naravno, posmatraju kao umetnost, a za Afrikance oni su poruku koja, na primer, može da privuče suprotni pol. Tako leđa mlade žene naroda Jombe iz Konga, sva u doživotnim urezima, mi gledamo kao fascinantan umetnički rad, kao skulpturu, ali su ona i poruka, skretanje pažnje, potreba da se dopadne. Što je telo ukrašenije, to je žena bila poželjnija, to je bila na boljem putu da ispuni osnovni zadatak svog postojanja: udaju i materinstvo. Neukrašena ženska tela su bila nepoželjna, zajednica je ismevala te devojke, odbacivala ih, što je devojkama bio očigledno dovoljan razlog da pretrpe veliki bol tokom graviranja." Ukrasima po stomaku označavana je plodnost žene. Što više dece, to više ukrasa, i veće poštovanje sunarodnika. "Žena koja je imala desetoro dece, uvažavana je poput vrača, taj rang je označen na njenom telu – što je još jedan dokaz pretpostavke da su zbog takvih ciljeva, udaje i uvažavanja, žene izdržavale bol skarifikacije", navodi Njegovanović-Ristić.

Drugi vid trajnog ukrašavanja tela među afričkim narodima je tetovaža. "To je jednostavni, najčešće crni ili tamno plavi crtež po površini kože. Tetovaža je najbliža umetničkom izražavanju s obzirom na to da pruža mogućnost stvaranja finijih linija i detaljnih crteža. Značenja slikanih motiva su, manje ili više, podudarna sa simbolikom skarifikovanih oznaka, a jedina razlika se ogleda u tehnici rada i u likovnom izrazu." Bojenjem se telo ukrašavalo privremeno. "Ljudi su veliki deo svog vremena poklanjali ličnom izgledu, a ljudsko telo su tretirali kao slikarsko platno. Oslikano lice i telo je simbol lepote i telesne privlačnosti. Za Nube, narod Sudana, ljudsko telo je vrhunski umetnički oblik, a bojenje tela u ovom društvu je muški prerogativ i to od petnaeste do tridesetpete godine, kada je muškarac u naponu snage i lepote. Oni su svakodnevno svoje telo pretvarali u novo slikarsko delo. Nanošenje boje, kombinacija ornamenata i crteža, kompozicija – sadrže elemente modernog slikarstva, i to je ono što fascinira svakog ko ih vidi." Bojenje tela je i danas prisutno u Africi, a skarifikacija polako nestaje. Po oslobađanju od kolonijalne vlasti, države su počele da zabranjuju taj vid ukrašavanja, pa se sada eventualno zadržao u seoskim sredinama udaljenim od urbanih centara.

PORUKE NA STENI: Nasuprot ove "pokretne" umetnosti, na izložbi je pokazana i "nepokretna" – urezivanje ili graviranje, i slikanje po stenama. Trajala je od 7000. godine pre naše ere do istorijskog vremena. Najviše je sačuvana u Sahari, na više od 300.000 mesta, pa se otud Sahara naziva najvećim muzejem na svetu pod vedrim nebom. "Na tom području, tokom svih tih vekova, moguće je pratiti stilski razvoj umetnosti Afrike. Nakon realizma i naturalizma, kako se približava novom vremenu, umetnost postaje shematizovana i apstraktna, dakle sledi tok istorije evropske umetnosti", objašnjava Nataša Njegovanović-Ristić. "Najstarijem periodu, periodu bubalusa, dakle 7000–5000. godine pre nove ere, pripada gravira Bubalus sa spiralom. Umetnik je veristički pokazao životinju, sa zadivljujućim rogovima poput lire, i spirale koje iz njega izlaze na podlogu. Ovo je vrhunski rad, i logično je zapitati se da li su imali uzore, da li je postojala umetnost i pre ove. Isto pitanje pobuđuje i bilo koja druga gravira tog vremena, na primer Bubalus sa nojem između rogova, ili Čovek iz Gonoa, gravira visoka 193 centimetra izrađena, čini se, jednim potezom ruke, lakim, izvežbanim potezom, kao da je rađena savremenim alatkama. Međutim, pošto nije pronađen nikakav stariji dokument od ovih, smatra se da ti umetnici nisu imali nikakve uzore."

Takođe, sa gravira i slika na stenama, kaže Nataša Njegovanović-Ristić, čita se istorija i razvoj Afrike. "Prvobitno su bile dominantne krupne životinje: slon, žirafa, nosorog, krokodil. To znači da je Sahara tada imala vode, da je bila plodna i zelena – slon i žirafa su biljojedi. Na jednom mestu je sačuvano oko 200 gravira slona! Posle dolazi period goveda, od 6000. do 1500. godine pre naše ere, koji prikazuje čoveka sa stadom, goveda oko staništa, to znači da je tada već počela domestikacija stoke. Polako, zatim, nestaju krupne životinje, pojavljuju se konji i prikolice a na kraju ostaje samo kamila koja se i do danas održala. Istovremeno, predstave ljudi pokazuju socijalni život Afrike, otkrivaju njihovu odeću, običaje, delatnosti, bitke, maske. Sve boje su mineralne, zemljane, i očuvane su do danas."

U stvari, u priči o primarnoj umetnosti iz Muzeja afričke umetnosti najrečitiji su sami eksponati. Svejedno koji od izloženih uzmete za primer: polihronu sliku, kompoziciju iz Tamaderta na kojoj su konji u galopu upregnuti u kočije iznad kojih igraju dve ženske figure; ili sliku iz Tin Aboteka ljudi na kočijama u koje su upregnuta dva konja koja u galopu prolaze pored drugih ljudi, a pas trči paralelno s kočijama; ili polihronu sliku iz najmlađeg perioda, 500 godina pre naše ere pa nadalje, kompoziciju jahača na kamilama i lice Marokanke istetovirano simbolima pripadnosti i zaštite od urokljivog pogleda; možda šake devojke iz Mauritanije spremne za "gedru", ljubavnu igru, ukrašene kanom; ili lica mladih Sudanaca, prava remek-dela bodi arta… Izaberite sami.