U trenutku kada je nastajao ovaj tekst, do 10. decembra, zadatog roka za završetak kosovskih pregovora, ostalo je bilo 75 dana, a samo četiri do početka prelomnih pregovora, pregovora poslednje šanse, prvih direktnih pregovora Beograda i Prištine, u petak 28. septembra u Njujorku. Ni dnevni red još nije bio određen, a znaće se tek posle ministarskog sastanka Kontakt grupe u četvrtak 27. septembra, kome će prisustvovati i visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Havijer Solana, evropski komesar za proširenje Oli Ren i generalni sekretar NATO-a Jap de Hop Shefer. Predsednik Srbije Tadić, s ministrom spoljnih poslova Jeremićem, otišao je u Njujork u ponedeljak 24. septembra da bi, kako se najavljuje, tražio podršku u susretima s predstavnicima čak tridesetak država i na 62. godišnjem zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, u četvrtak, govorio o tome da Srbija svoju teritorijalnu celovitost i suverenitet brani mirnim i pravnim sredstvima. Predsednik Tadić i ministar vojni Šutanovac, ponovili su više puta prethodnih nedelja da se Srbija na Kosovu neće vojno angažovati.

U sredu 26. u Njujork putuje ministar za KiM Samardžić i premijer Koštunica, koji je preko vikenda ponovio da postoji realna opasnost da 10. decembra Albanci proglase nezavisnost Kosova, da je to suviše realna činjenica da bi je Beograd potcenjivao, da Albanci to jasno poručuju i da ne treba sumnjati da je takva namera podržana spolja, iz Vašingtona, pošto američki zvaničnici to i ne kriju.

Beograd je bez uspeha apelovao pre svega na američke političare da albanskoj strani ne stavljaju u izgled nezavisnost pre početka pregovora, kako bi pristala da pregovara, umesto da samo čeka da istekne zadatih 120 dana. Ministar za Kosovo i Metohiju Samardžić je u utorak u Skupštini Srbije rekao da je Srbija prihvatila pregovarački proces, bez obzira na indicije koje ukazuju na to da je reč o kupovini vremena – i da pokušava da ubedi učesnike pregovora iz međunarodne zajednice da ima dobre namere i plan.

I on je upozorio da je stav SAD jasan – otvoreno podržavaju nezavisnost – a da to znači da država koja na Albance ima najveći uticaj ne čini ništa da ih ubedi da pregovaraju, te da otuda treba očekivati i da oni pregovorima ne pristupe odgovorno.

IGRA VELIKIH: Novi američki ambasador u Beogradu govori nešto indirektnije od svog prethodnika, ali u utorak, dva dana pred sastanak Kontakt grupe, emitovana je veoma sugestivna izjava Kondolize Rajs Rojtersu: "Kosovo će biti nezavisno. Mi smo tome privrženi." U ponedeljak 24. septembra u "Internešenel Herald tribjunu" Džudi Dempsi citira neimenovanog evropskog zvaničnika koji kaže: "The game plan is set", SAD će priznati nezavisno Kosovo, a EU će to pratiti, mada je to postalo tema konfrontacije između Zapada i Rusije. Francuski predsednik Sarkozi ponovio je u jednom intervjuu prošle nedelje da Evropa mora ostati ujedinjena kad je u pitanju Kosovo, da i ruska pozicija mora biti uzeta u obzir, ali da predsednik Putin mora da razume da niko ne želi da ga ponižava…

Upitan da li će u slučaju kosovske nezavisnosti Rusija priznati, na primer, Abhaziju, Putin izjavljuje: "Videćete!" Pored Abhazije ponovo se pominje Južna Osetija u Gruziji i Transnjestrija u Moldaviji…

Ta priča ima i drugu dimenziju, koja govori i o bojazni da se rusko-američki odnosi ipak ne poremete mnogo. O tome govori i duh jedne godišnjice. Godine 1807. carevina Rusija i mlada republika Amerika uspostavile su diplomatske odnose, posle čega je prvi ruski ambasador Aleksandar Daškov otišao u Vašington, a u Sankt Peterburg, 1809, Džon Kinsi Adams, koji će kasnije postati američki predsednik. Povodom toga što dve velike države obeležavaju dvesta godina međusobnih odnosa, bivši američki i ruski ambasadori Aleksandar Besmertnjik, Džejmi Kolins, Jurij Dubinjin, Artur Hartman, Viktor Komplektov, Vladimir Lukin, Džek Matloker, Tomas Pikering i Julij Voroncov potpisuju zajednički tekst u "Njujork tajmsu" u kome pozivaju dve diplomatije da nađu izlaz iz aktuelnih sporenja i pominju: rastuću zabrinutost zbog toga što uspešna kontrola naoružanja može da nestane s neprihvatljivim posledicama po svet; aktuelna neslaganja o raketnom štitu u Evropi i o oblikovanju buduće bezbednosne strukture za Evropu – i oko toga kako postupiti s tenzijama koje je Kosovo donelo među njih…

Mora se zapaziti da se kosovska tema u većini tih nabrajanja aktuelnih svetskih sporenja svrstava u prve tri-četiri. Na taj međunarodni protektorat na teritoriji Srbije, zapadne zemlje su od 1999, uložile oko tri milijarde evra ili 4,2 milijarde dolara pomoći, a tamo drže i 17.000 vojnika i ne bi lako da priznaju neuspeh misije. S druge strane, strah od epidemije separatizama brine mnoge zemlje koje imaju manjine, a i poneku od onih koje ne bi da olako remete novouspostavljeni status kvo i autoritet UN-a. Predsednik Tadić je u Njujorku ponavljao da se Srbija zalaže da se finalno rešenje za budući status Kosova i Metohije donese u SB-u UN-a, a premijer Koštunica zatražio je pred polazak u Njujork da se sve tri strane, međunarodna zajednica, Beograd i Priština, obavežu da neće pribegavati sporazumnim rešenjima.

Neimenovani evropski diplomatski izvor priznaje u "Herald tribjunu" i to da je za 27 članica EU-a teško da govore jednim glasom: Rumunija i Slovačka, koje se plaše da će mađarska nacionalna manjina zatražiti veću autonomiju verovatno će se naći pod američkim pritiskom da prihvate evropsku poziciju; Grčka, bliski prijatelj Srbije, zabrinuta je da susedna Makedonija može da postane nestabilna zbog toga što bi tamošnji Albanci mogli da zatraže nezavisnost; Kipar, podeljen između turskog severa i grčkog juga, plaši se da kosovski primer može da iskoristi turski Kipar…

RAZMIŠLJANJE O REAKCIJI: Vlasti Srbije razmišljaju i o reakciji za slučaj proglašenja kosovske nezavisnosti, a nije još sasvim jasno koje poteze Beograd može povući, a da ne ošteti svoj interes. Samardžić kaže da su ti potezi stvar državne diskrecije, a Koštunica naglašava da pre svega treba izdvojiti NATO – kao glavnog aktera bez koga takvog razvoja događaja ne bi ni bilo. Generalno, on je za to da se Srbija uopšte ne učlanjuje u NATO, dok Tadić smatra da je to učlanjenje poželjno, no te razlike su ostavljene za posle.

Premijer pominje i to da se razmišlja o rešenjima na osnovu kojih sa srpskim narodom na Kosovu Beograd ni na koji način ne bi prekinuo veze ni u slučaju jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti. Kaže da će sve državne institucije Srbe sa KiM tretirati kao punopravne i ravnopravne građane Srbije. S tim bi mogla da bude povezana i preporuka vlade i predsednika Republike da se u srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji organizuju lokalni izbori istovremeno sa izborima u drugim delovima Srbije, a da Srbi ne izlaze na UNMIK-ove izbore raspisane usred pregovaračkog procesa. To opet nailazi na kritiku onih predstavnika kosovskih Srba (Trajković) koji žive u enklavama, koji upozoravaju da će tako izgubiti mešovite opštine južno od Ibra, kao na primer Štrpce…

I pored značajnih razlika u gledanju na buduće poteze, Tadić i Koštunica usaglasili su pregovaračke težnje i formirali pregovarački tim kojim kopredsedavaju. Operativni koordinator je ministar za KiM Samardžić, a u tim je uključen i ministar spoljnih poslova Jeremić, a uključeni su i predstavnici kosovskih Srba.

PET TEMA: Beogradska delegacija je posredničkoj trojci nedavno predložila pet tema za pregovore u Njujorku, a prva se odnosi na međunarodni ugovor koji bi garantovao substancijalnu autonomiju Kosova i Metohije u okviru Srbije. Sledeća tema bi, po tom predlogu bila podela nadležnosti između Srbije i Kosova i Metohije. Poslednja tačka beogradskog predloga govori o prisustvu međunarodne zajednice pod kontrolom UN-a koja bi imala za cilj implementaciju dogovorenog statusa Kosova.

Član srpske pregovaračke delegacije Bogdanović je to nazvao unutrašnjom nezavisnošću Kosmeta – u kojoj bi kosovski Albanci mogli da upravljaju svojim životom, u šta se Srbija uopšte ne bi mešala, ali bi zadržala ingerencije u pretežno srpskim sredinama i to u prosveti, zdravstvu i socijalnoj politici. Ministar Samardžić će reći da je tu možda reč i o igri reči, jer ponekad se izjava o unutrašnjoj samostalnosti u medijima prekrsti u unutrašnju nezavisnost. U osnovi, Beograd nudi kosovskim Albancima 95 odsto nadležnosti. Po rečima Samardžića, beogradska platforma ne predviđa institucionalnu vezu Prištine sa Beogradom, zbog toga što bi to suzilo predviđenu maksimalnu autonomiju KiM.

Albanci, prema ministrovim rečima, pravo glasa uživali bi u okviru KiM, a to može biti predmet dogovora, samo ako albanska strana to želi. A ona ne pokazuje da to želi, već želi da razgovara o Srbiji i Kosovu kao dvema ravnopravnim susedskim državama.

Pred njujoršku rundu u Beogradu su se s političkog vrha mogle čuti, ako ne baš izvesne naznake opreznog optimizma, onda bar utešne dijagnoze da situacija po Srbiju možda i nije tako teška kao što je bila. Koštunica: da je jednostrano proglašenje nezavisnosti pokrajine neprimenjiv i neodrživ scenario. Tadić u Njujorku: da postoji šansa da do 10. decembra dođe do kompromisnog rešenja za Kosovo, da su očekivanja povećana, da Evropa nastupa sa izrazito velikim očekivanjima kako bi se postiglo kompromisno rešenje, da ima sve više zemalja koje pitanje rešavanja statusa Kosova gledaju iz druge perspektive, da je sve više zemalja koje smatraju da tom pitanju treba prići sa mnogo većom ozbiljnošću. Jeremić, takođe u Njujorku: da u međunarodnoj zajednici prvi put postoji interesovanje za srpsko viđenje situacije i da su argumenti Beograda o tome da ne treba ograničavati pregovore naišli su na razumevanje i pozitivan odjek. Samardžić pred Odborom za KiM Skupštine Srbije: iako se pozicija Srbije poboljšava, da ne može da garantuje da će se situacija promeniti u njenu korist…