Žarkoviću, autoru teških doskočica,

u prošlom broju svog nedeljnika dirljivo si se, o Žarkoviću, zakleo da ćeš ubuduće biti lojalan član redakcije "Vremena", poslušan prema vlasnicima, te da se nikada, nikada više nećeš izvinjavati Tijaniću zbog svinjarija i laži svojih saradnika. Pogotovu ne, kad je Tijanić u pravu.

Ako ti posle javne zakletve na pokornost Srđa Popović i Vesna Pešić (on kao vlasnik, ona kao zakupac "Vremena") ne produže mandat direktora i glavnog urednika – a sva je prilika da neće; ako te Miša Vasić ne poljubi strasno – a sva je prilika da hoće, mada to neće homogenizovati redakciju, shvatićeš da se zli i loši međusobno privlače dvostruko jačom gravitacijom.

Reagujući javno a zatim i tužbom, ne dopuštam da zli i loši, od moje večere sa mojom ženom, naprave političko-kriminalnu aferu. Ti danas kažeš da ti je žao što si se juče ogradio od njihove podlosti. Ako! Mada, meni jeste žao što su te ništaci tako lako, tako brzo, tako temeljno, slomili svojom množinom. Ili tvojom funkcijom, ili platom. Ili stanom.

Ti već znaš da oni nisu ono što glume da jesu. Avaj, oni znaju da ni ti nisi ono što veruješ da jesi. Tu će ti lekciju dati odmah kad se otreseš od katrana i perja u koje su te uvaljali. Ukoliko ti pak ovaj sukob sa mnom pomogne, da citiram onda Safeta Isovića: "Je l’ ta sreća, neka ti je alal."