"Srpsko zdravstvo danas je zdravstvo tranzicije, u velikim pripremama za buduće reforme koje nisu ni lake ni jednostavne, niti ih je moguće brzo uraditi. Najmanja greška može da ugrozi živote velikog broja ljudi. Otkad sam došla na čelo ove institucije, a zatečeno stanje nije baš bilo sjajno, radimo na dva koloseka: dnevno rešavamo probleme od lekova, sanitetskog materijala do problema pojedinih manjih grupacija pacijenata koji su bili zanemareni. Na primer, pacijenti kojima su potrebni posebni aparati za neinvazivnu ventilaciju pluća i bez kojih ne mogu, nisu ih doskoro dobijali. Mnogo je takvih slučajeva.

Drugi kolosek su opsežne pripreme za reformu sistema finansiranja u zdravstvu. Sada finansiramo zatečene kapacitete što ne garantuje maksimalnu efikasnost: lekar prima platu bez obzira na to da li je svoj posao uradio na kvalitetan način ili ne. Prosto je takav sistem. U budućnosti mi težimo ka sistemu koji će vrednovati kvalitet i obim pruženih zdravstvenih usluga na primarnom, sekundarnom i tercijarnom nivou, što, naravno, treba da stavi pacijenta u centar sistema. Ako zarade lekara i drugog medicinskog osoblja, ili opstanak bolnice budu zavisili od toga kako se radi i na koji način se pruža usluga pacijentu, onda pretpostavljamo da će taj pacijent od zdravstva dobiti više. Finansiranje domova zdravlja i stimulacije lekara biće u direktnoj vezi sa brojem pacijenata. To, naravno, pretpostavlja mogućnost da pacijent svake godine bira svog lekara. Ako pacijent nije zadovoljan načinom pružene usluge ili ponašanjem lekara prema njemu, on može sledeće godine izabrati drugog lekara."

"VREME": Za tu vrstu promena potrebno je da zdravstvo ima jedinstven informacioni sistem koji danas ne postoji?

SVETLANA VUKAJLOVIĆ: U Zavodu on postoji. Do pre godinu dana nismo uopšte znali ko su nam osiguranici jer su podaci o tome bili u kartonima. Da biste uopšte znali šta vam se dešava u sistemu, vi morate znati ko su vam osiguranici. Ti podaci moraju biti pregledni i dostupni u svakom momentu. A ne kao što smo imali situaciju, da kada tražite podatak koliko je, na primer, u Srbiji izdato određenih pomagala, to traje po mesec dana jer se ti podaci vade iz zdravstvenih kartona. Povezali smo sve naše filijale koje danas mogu dnevno da razmenjuju podatke. Utvrdili smo da imamo 220.000 duplo izdatih zdravstvenih knjižica.

Što se bolnica tiče, informacioni sistemi za sada su uvedeni u bolnicama u Kraljevu, Valjevu, Zrenjaninu i Vranju. To su četiri zdravstvene ustanove iz projekta Svetske banke koje će uz pomoć sistema pratiti pacijenta od momenta ulaska do izlaska iz bolnice. Informacioni sistemi podrazumevaju i tačnu evidenciju o pruženim uslugama pacijentima, kao i o cenama tih usluga.

Kada se ovaj posao završi do kraja, sledi implementacija tog softvera u sve zdravstvene ustanove što, naravno, zahteva i vreme i novac. Nemoguće je to uraditi za godinu dana, ali je dobro da se krenulo. Sledeći veliki projekat je da u saradnji sa gradom Beogradom isti posao uradimo najpre u gradskim domovima zdravlja.

Kada će pacijenti vidljivije osetiti promene u zdravstvenom sistemu Srbije?

Mi smo, trenutno, jedno veliko gradilište. Promene koje uvodimo osiguranik još ne vidi jer se ne može ništa uraditi bez opsežnih priprema. Teško je očekivati da te promene i na terenu budu vidljive do 2011. godine. Ali posle toga možemo očekivati drugačiji sistem i više reda u zdravstvenom sistemu.

Zavod ima stabilan i siguran budžet. Kako se raspoređuje i troši novac zdravstvenih osiguranika?

Mi finansiramo sve što se tiče lekova, sanitetskog materijala, plata zaposlenih u zdravstvu. Pokrivamo materijalne troškove zdravstvenih ustanova. Ministarstvo zdravlja Vlade Srbije finansira investiciono održavanje i krupne investicije kao što je kupovina magnetne rezonance, skenera i slično. Ove godine Ministarstvo je predvidelo milijardu dinara za infrastrukturno opremanje zdravstvenih ustanova dok će sa 137 milijardi dinara raspolagati Zavod. Od toga 67 milijardi dinara odlazi na plate. Plate su nešto što je zatečeno i definisano unapred i mi tu kao Fond nemamo mnogo izbora. Ostatak sredstava se deli za materijalne troškove bolnice koji su opet definisani potrebom bolnice. Zna se koliko jedna bolnica utroši energenata za grejanje, na primer. Početkom 2004. konačno smo prevazišli sistem da jedan čovek ili grupa ljudi usmerava sredstva prema ličnim simpatijama. Sve se radi sistemski. Nema prioriteta. Zna se šta su neophodni troškovi: morate da imate lekove, sanitetski materijal, morate da platite struju ili vodu jer će vas tužiti. Malo-malo, pa se dešava da zbog neizmirenih obaveza Elektrodistribucija blokira isporuku energije bolnicama. A istovremeno Elektroprivreda duguje za doprinose svojih zaposlenih. To su te anomalije sistema koje se lako ne prevazilaze.

Raspodela je sistemska, mi tačno znamo koliko nam treba novca za bolovanja, za lekove na recept, koliko ide za plate, za materijalne troškove. Preostala sredstva idu za lekove i sanitetski materijal. Kriterijumi za raspodelu su takođe unapred definisani. Postoji komisija koja utvrđuje kriterijume i prema njima vrši raspodelu. Svaka ustanova na početku godine zna koliko će sredstava za koje namene dobiti. To je javan dokument i nalazi se na internetu.

Da li uspevate da iz budžeta podmirite sve potrebe?

Da, ali uz mnogo teškoća i uvek bi moglo i bolje i više. Ne postoje rezervne pare koje bi kad zatreba, po volji i želji ubacivali u budžet. To što imamo to podelimo. Troškovi samog Zavoda čine 1,5 odsto od ukupnog budžeta. Tu spadaju rad Zavoda i plate zaposlenih. Sav ostali novac odavde odlazi našim korisnicima dnevno.

Mislim da ne postoji manjak sredstava. Mi smo prošle godine namirili sve zaostale dugove, višestruko smo povećali sredstva za lekove i sanitetski materijal.

Ono što jeste problem nasleđeno je ponašanje pojedinih lekara. Evo danas sam imala na stolu rezultate jedne kontrole: u sedam od deset slučajeva piše da je pacijent nešto kupio, neki lek ili sočivo, a da je kontrola utvrdila, da je u tom momentu kada je osiguranik poslat da to kupi to isto postojalo u centralnoj apoteci zdravstvene ustanove. Tražimo način da se sa takvim ponašanjem izborimo. Imamo i neke ideje kako to da rešimo, kako da sprečimo da pacijenti nepotrebno plaćaju nešto što im je preko osiguranja dato, ili da se nepotrebno upućuju na dijagnostiku u privatni sektor itd. Nije to jednostavan problem i to je ono što nam sreću kvari: snabdemo zdravstvene ustanove neophodnim stvarima i onda neka neodgovorna sestra ili lekar osiguraniku kažu idi kupi, na primer, kateter. Manipuliše se i sa ocenom o kvalitetu pomagala ili lekova. A zašto bi ustanova kupila nešto lošije, ako postoji nešto što je bolje.