Simićev žuti pogled: Kada se previdi balvan u sopstvenom oku

Tema ovog broja "Vremena" je odnos između Srbije i Crne Gore. Tema se nametnula iz mnogo složenijih razloga i dubljih frustracija nego što je bio dubok konkretan povod zaoštravanju odnosa – štrajk oca Filareta, koga i u crkvenim krugovima sa smislom za humor, a toga i takvih ima, nasuprot slici koja se o njima stvara u javnosti, zovu – očuh Filaret.

Bilo je tu svega i svačega, a najveću polemiku i druge vrste reakcija izazvala je ocena Aleksandra Simića, savetnika predsednika Vlade Vojislava Koštunice, da je Crna Gora – kvazidržava. Zašto je, sa stanovišta definicije države, dojučerašnje oko u glavi kvazitvorevina, dok je Srbija, po toj logici, prava država, mada, ruku na srce, Simić ovo drugo nije tvrdio. To bi mu mogla biti olakšavajuća okolnost, ali ne verujem da bi je on prihvatio, onako zanet važnošću svoje uloge u tranzicionoj i ostalim revolucijama, koje, po pravilu, izazivaju visoku temperaturu i poremećenu sliku. Filaret je, tvrde svedoci, video sve žuto i roze, a Simić lako spozna trun u tuđem oku, dok se, izgleda, navikao na balvan u sopstvenom.

Ima li Crna Gora jasno definisane granice? Ima. Ima li jasan suverenitet na celoj svojoj teritoriji i nad svim svojim građanima? Ima. Pa otkud je ona kvazidržava, a Srbija nije, iako bi odgovori na dva ovde postavljena pitanja u slučaju Srbije bili negativni.

Ali, da ne širim ja ovde tu priču koja, inače, čeka čitaoca na stranicama "Vremena" koje slede. Kada sam nedavno javno rekao da taj Simić nije dobar savetnik ni za po kući, oponent mi je odgovorio navođenjem Simićeve kompetentnosti koja se svela na konstataciju da je bio sudija Ustavnog suda.

Ima li sada Srbija Ustavni sud? Nema. Toliko o državi.

Ružičasto rvanje: Spremnost na sučeljavanje do istrebljenja

Odavno me neko nije iznervirao kao Bojan Kostreš, momak s nekakvom funkcijom ili više njih, funkcija, od kojih je meni najtačnija ona koja ga opisuje kao Čankovog trbuhozborca. Taj je Kostreš bio žrtva Velje Ilića u nekakvoj emisiji na televiziji Pink koja je zamišljena kao ono američko rvanje na televiziji Foks. Publika u studiju Pinka tapše podjednako, na znak režije, i jednom i drugom kečeru, odnosno Velji koliko i Bojanu, Bojanu koliko i Velji, a očekuju se udarci ispod pojasa, turanje prsta u oko i čupanje za kosu. Propozicije to čak i predviđaju, pa kad je Velja Bojana optužio da mu oči sjaje zato što je narkoman, to nije bilo nešto što je mimo kontekstualnosti ove vrste televizijskog uratka.

Nestrpljiv čitalac već se pita zašto me je Kostreš iznervirao. Iznervirao me je zato što se licemerno izvinjavao gledaocima, sve praveći se da je došao u Harvardov debatni klub, a i gledaoci s njim. Kao da je bio iznenađen Veljinom brutalnošću, mada je par minuta pre toga insinuirao da je ovaj budala.

Kostreš je mlad čovek, ali nije toliko naivan kako bi da se predstavi. Opšte je uverenje političara srednjeg ranga da im je partijska i javna dužnost da se sudaraju po Pinku i zadivljuje njihova spremnost, ma kojoj političkoj kulturi pripadali, da se uvek odazovu pozivu na suočavanje do istrebljenja. Ne bih, zbilja, da se mešam u njihov izbor i opredeljenje, ali neka se barem ne izvinjavaju gledaocima koji, pretpostavljam, to gledaju sa sjajem u očima.

Lopta je okrugla: Stvar je u našim rukama, pod uslovom…

Prezirem banalne fudbalsko-političke analogije. Ali one su ponekad toliko duhovite i zgodne da lapidarno opišu ono za šta bi trebalo puno teških reči, da im je nemoguće odoleti, čak i u ovom broju "Vremena" dobrim delom satkanom i od sportske tematike.

Naši sada najavljuju da će protiv fudbalske reprezentacije Portugala jurišati na pobedu, a da nam nisu objasnili zašto to nisu radili protiv Finaca, usred Beograda, i, objektivno, lakšeg protivnika. Podtekst svih izjava je da je stvar i dalje u našim rukama – pod uslovima da pobedimo Portugalce, da Finci i Poljaci remiziraju, Azerbejdžan otme bod Jerevanu, ili već neko nekom, Marsovci se iskrcaju a Zemlja prestane da se okreće… Pa posle nek neko kaže da stvar nije u našim rukama.

Ali, pošto je poznato da se "igra do poslednjeg sudijinog zvižduka" kao što je poznato i da je "lopta okrugla", rizikujem da me vesti od srede veče, kada se igra utakmica u Lisabonu, demantuju u četvrtak ujutro kada ovaj broj nedeljnika bude u rukama čitalaca. No, ovde nije reč o rezultatu, već o mentalitetu, onoj vrsti pogleda na svet koji loše vesti odlaže do iza poslednjeg časa, a posle toga se nada da će se pojaviti još gore vesti koje će nas nagnati da onu prvu zaboravimo.

Ako ste pomislili da je ovo analogija s kosovskom utakmicom, grdno ste pogrešili. Veće su šanse da tu ostanemo u takmičenju nego da se plasiramo na evropsko prvenstvo u fudbalu.

Uostalom, oni koji su za selektora angažovali Klementea, specijalistu za održanje loših timova u sredini donjeg dela tabele, verovatno su računali s ovako bednim rezultatom. Ako ste pomislili da je ovo analogija s Koštunicom, opet ste grdno pogrešili. Postizanje tog rezultata bio bi neočekivan uspeh srpskog premijera.