Milošević i Amerikanci: Šta smo naučili iz prvog pokušaja

Principijelno, ako je to u Srbiji mogućno, šta je javni interes: prenositi suđenje Vojislavu Šešelju ili se praviti lud? Zaboravimo, makar u ovom trenutku, na pitanja političkog oportuniteta, odnosno na okolnost da bi to suđenje nekako nezgodno palo usred izborne trke, ako je, uopšte, bude, usred bitke za Kosovo, ako je, takođe, uopšte bude i budimo iskreni – postoji li, uopšte, trenutak kada bi bilo zgodno obelodaniti živo, dokumentarno izrugivanje Šešelja, dobrovoljnog haškog pritvorenika već četiri i kusur godina, tom istom sudu za koji, inače, Srbi većinom misle da je konstituisan radi kažnjavanja Srba, a ne radi pravde, pa još međunarodne.

Suđenje bivšem potpredsedniku savezne vlade i, makar nominalno, šefu najjače stranke u Srbiji, jeste medijski i politički događaj prvog reda i u tom smislu ne postoji ozbiljan izgovor kojim bi RTS kao javni servis, finansiran koliko parama Tomislava Nikolića toliko i parama Čedomira Jovanovića, Borisa Tadića i Vojislava Koštunice, pod uslovom da pomenuti plaćaju pretplatu, imao bilo kakav otklon od zahteva Srpske radikalne stranke da državna televizija prenosi ovo, usudio bih se da kažem, državno suđenje.

Amerikanci koji su finansirali direktno prenošenje suđenja Slobodanu Miloševiću na Televiziji B92, i plaćali veći deo troškova pozamašnoj novinarskoj, izveštačkoj ekipi s haškog performansa, takođe su procenjivali da je javni interes srpska samospoznaja o zločinačkoj prirodi režima, a posle je bilo šta je bilo, pa sve dotle da je američki entizujazam opao, ne zato što se Milošević prikazao kao svetac, već što je proces pokazao slabosti koje su odjednom počele da hrabre skeptike po pitanjima krivde i pravde, a i izveštači nisu bili, većinom, spremni da lažu samo zato što su im Amerikanci najmili za smeštaj neku kuću u Hagu.

Zapaljiv koktel: Samo nam Šešelj nedostaje

Nekako se dogodilo da je baš u trenutku kada je počela Miloševićeva odbrana pred Haškim sudom postavljeno pitanje dalje američke finansijske podrške direktnom prenošenju sudskog procesa Miloševiću i Televizija B92 odbranila je integritet odbranivši pravo da završi stvar kako je i počela, direktnim prenosima, sad već uz neka skraćivanja i odlaganja, mada su piplmetri pokazali da se ono što je po gledanosti počelo kao senzacija završilo gore nego osrednja španska serija. Ali, u tom trenutku bilo je to spasavanje časti jedne istaknute televizije, više nego vera da će Srbi doživeti prosvetljenje, katarzu i osećaj kolektivne odgovornosti za zločine zbog kojih se sudilo Slobodanu Miloševiću.

Sada Amerikanci, poučeni sopstvenim iskustvom i istraživanjima srpskog političkog tržišta, ne bi dali nijedan cent za direktan prenos suđenja Vojislavu Šešelju, aman taj zahtev Srpska radikalna stranka ispostavlja Aleksandru Tijaniću, direktoru RTS-a.

Vidim da se ovaj dovija kako samo on ume i kao što je uvek činio, a u stvari odlaže verovatno negativan odgovor na zahtev radikala. Traži od njih ono do čega mu je stalo, da priznaju kako je njegova televizija najbolja u Srbiji, ali ih, istovremeno, upućuje na druge televizijie s nacionalnim predznakom s kojima, tobože, radikali imaju posebno bliske odnose.

Postoji tu jedna razlika. Osim RTS-a nijedna televizija nije izdržavana iz pretplate pa je logično da radikali ka RTS-u upute svoj zahtev, pojačan pretnjom da će pozvati svoje glasače da ne plaćaju pretplatu ukoliko se Tijanić ogluši o njihov zahtev da instalira kamere u hašku palatu pravde.

Iskreno, da sam na Tijanićevom mestu, ne znam šta bih i sam uradio.

Verovanje da je Haški sud mesto na kome će Šešeljeva politika doživeti formalni poraz i biti razobličena u svoj svojoj pogubnosti po srpske nacionalne interese, naivna je zabluda, jer da nije tako, našao bi se neko ko bi prenos tog suđenja finansirao, kao i onomad.

To je suđenje, s obzirom na Šešeljev karakter i retoriku, plus atmosferu izazvanu srpskim kosovskim grčom i predizbornom traumom, vrlo zapaljiv koktel smešan od strasti, zabluda i početnog hendikepa suda međunarodne pravde koji Šešelja, dobrovoljnog sheveningenskog pritvorenika, četiri i po godine drži kao zatočenika, a da nije započet proces protiv njega.

Grand zvezda: U čijim je rukama odluka o prenosu suđenja

Mogu da ga zamislim u sudnici, posebno osokoljenog saznanjem da će ono što govori čuti posredstvom RTS-a još par miliona onih koji bi, jednog dana, mogli glasati za njega. Nema tog rialiti šoua koji može da nadmaši Šešeljevu sposobnost da nam istovremeno odigra "Velikog brata", "Žikinu šarenicu", sve zvezde Granda, Marka Živića i šta smo još imali… Ali, takva spoznaja još ne čini zahtev Srpske radikalne stranke nelegitimnim.

Naravno, odluka neće biti Tijanićeva, ma šta on govorio o tome. Politički nalogodavac biće u trenutku odluke inspirisan sopstvenim interesom i rukovodiće se idejom da li da se približi radikalnom krilu u glasačkom telu i nacionalnom patosu u glumačkoj obradi Vojislava Šešelja, velikana ovdašnjeg političkog teatra u kome se zgodnim rečima pravdaju nezgodna dela, ili će se opredeliti za rizik televizijskog zatamnjenja slike u kojoj se jedan Srbin suprotstavlja celom svetu, što ga ne čini nimalo pravednim, ali ga, sigurno, čini popularnim.

Nekako je srpski usud da nam Vojislav Šešelj uvek dolazi ili se vraća na scenu posle zatvora. Prvi put posle Zenice, kada su i neki od ovih što ga danas razapinju na krst skupljali potpise na peticiji kojom se tražio prekid njegovog utamničenja, a sad nam dolazi iz Haga, u skladu s vremenom, posredstvom televizijske slike, idealnog medija za malograđansku nacionalnu identifikaciju s ulogom žrtve.