Kosovo
NATO rebus
DSS traži da Skupština rezolucijom odluči da Srbija ne ide u NATO ako članice te alijanse priznaju nezavisnost Kosova, DS i G17 plus su uzdržani. Kako će se razrešiti taj spor
Političari ne vole taj crni vic: A ako se lav, za mnom, popne na drvo!? Za koga ti zapravo navijaš, za mene ili za lava…
Volfgang Išinger, član posredničke trojke tokom neformalne posete Beogradu u ponedeljak i utorak, 3. i 4. septembra, razgovarao je sa predsednikom Tadićem, premijerom Koštunicom, potpredsednikom Vlade Đelićem, ministrom spoljnih poslova Jeremićem, ministrom za Kosovo i Metohiju Samardžićem, koji je razjašnjavao detalje predloga delegacije Srbije prezentovanog u Beču 30. avgusta, a na osnovu Išingerovog interesovanja za detalje izvukao donekle optimistički zaključak. Reč je o konsultacijama koje bi mogle dovesti do direktnog susreta predstavnika Beograda i Prištine 28. septembra u Njujorku. Pre tog datuma biće jedan sastanak ministara EU-a, jedan sastanak Kontakt grupe i još jedan krug odvojenih konsultacija pregovaračke trojke sa Srbima i Albancima u Londonu.
Predsednik Srbije Tadić pozvao je tim povodom EU, Rusiju i SAD da utiču na albansku stranu da odustane od namere da jednostrano donese odluku o nezavisnosti – i da pristupi konstruktivnom dijalogu. A premijer Koštunica je naglasio da Srbija zahteva od međunarodne zajednice da odmah i unapred odbaci i osudi svaki akt jednostrane nezavisnosti Kosova i Metohije.
Razlike u nijansama vidljive su i na domaćoj sceni: Tadić poziva sve stranke na uzdržanost kako se ne bi otežavala pozicija Srbije u pregovorima, a kao veoma štetno ocenio je to što se predlažu, kako kaže, defetističke odluke kojima se prejudicira nepovoljan ishod pregovora. To je bio direktan odgovor Koštuničinom DSS-u koji je u prethodnih nedelju dana kroz partijsko saopštenje i kroz seriju izjava svojih čelnika (Koštunica, Jočić, Ristivojević) upozoravao na opasnost da kosovski Albanci uz podršku Amerikanaca i NATO-a 11. decembra proglase jednostranu nezavisnost, koju bi odmah priznali Amerikanci i NATO. Čeku kaže da će proglašenje nezavisnosti uslediti 28. decembra na Dan albanske zastave, a ruski posrednik Harčenko – da je albanska delegacija u Beču obećala da će biti uzdržana…
Koštuničina stranka zapravo ponavlja zahtev, istican još u martu, tokom pregovora o koalicionoj vladi, da srpska skupština donese i posebnu rezoluciju o tome da Srbija neće biti član NATO-a, ako SAD i NATO priznaju NATO državu na Kosovu. Taj izraz funkcioneri DSS-a koriste citirajući odredbu iz Aneksa 11 Ahtisarijevog plana da će međunarodno vojno prisustvo delovati pod nadležnošću, slediti direktive i biti pod političkom kontrolom Severnoatlantskog saveza, kroz NATO liniju komandovanja – što inače piše i u članu 1. Vojnog aneksa Dejtonskog sporazuma iz 1995.
Ideju o srpskom odustajanju od članstva u NATO-u odmah su podržali radikali i socijalisti; demokrate i G17 plus primili su je veoma uzdržano, uz konstataciju da o tome moraju da odluče građani na referendumu; a napao ju je LDP.
To znači da bi takva rezolucija mogla da dobije većinu u Skupštini, a pitanje je koliko bi mogla da ugrozi sadašnju vladajuću koaliciju. Za prve vlade Vojislava Koštunice koalicija je funkcionisala i pored krupnih razlika o unutrašnjim ustavnim pitanjima – G17 plus bio je za samostalnu Srbiju, ostali za očuvanje SCG. Raspala se kad se raspala SCG, ali ne zbog toga već zbog Haga.
Još nepotpisanim, a do sada funkcionišućim koalicionim sporazumom vladajuće većine u načelu je ugovoreno da će srpski državni organi reagovati na nepovoljan tok događaja oko Kosova, ali očito je da je ostavljeno da se o svakoj pojedinačnoj reakciji odluči saglasno nastalim okolnostima.
Vladajuća koalicija ima sporazum o pristupanju Srbije evropskim integracijama, ali ne i evroatlantskim, što iz DSS-a sada ponavljaju. Po pisanju "Politike", DSS je i u izmenama svog programa, koje treba da budu usvojene u oktobru, zapisao da podržava pristupanje Srbije programu Partnerstvo za mir, a da je protiv pristupanja Srbije NATO-u. Vlada je inače nedavno jednoglasno usvojila pristupni dokument Partnerstvu za mir.
Neki od ministara DSS-a (Jočić) pominju da bi vreme trebalo da pokaže da li bi taj demarš mogao uticati da neke članice NATO-a promene odluke, a iz DS-a (Jeremić) da ne treba ljutiti članice NATO-a čija je podrška Srbiji potrebna u svakoj od varijanti.
RUSIJA: U više medija NATO demarš se povezuje sa obzirima koje Srbija ima prema Rusiji zbog njene podrške. Rusija nerado gleda na širenje NATO-a. Činjenica je i da Koštuničin DSS pored odnosa sa evropskim narodnim partijama ima dobre odnose s Putinovom Jedinstvenom Rusijom.
U medijima je odomaćena predstava da Rusija podržava Srbiju po tradicionalnoj i pravoslavnoj liniji, a kako prolazi vreme, pokazuje se da Rusija kosovski slučaj smatra važnim za svoje vitalne interese pošto bi otcepljenje Kosova od Srbije moglo da u budućnosti pokrene razne separatističke pokrete i u Ruskoj Federaciji. (Lavrov)
Ko ne veruje u te reči, neka pogleda gde žive sledeće etničke grupe: Abazini, Avari, Aguli, Adidži, Altajci, Balkari, Baškiri, Burjati, Darginci, Dolgani, Evenki, Inguši, Jakuti, Kabardinci, Kalmici, Karačajci, Kareli, Komi, Korjaci, Kumici, Lakci, Laponci, Lezgini, Mansi, Marijci, Mordvini, Nenci, Nogajci, Oseti, Permjaci, Rutulci, Tabasarani, Tatari, Truhmeni, Tuvinci, Udmurti, Hakasi, Hanti, Cahuri, Čerkezi, Čečeni, Čuvaši, Čukči…
Mada vlada uverenje da će Amerikanci zaglibljeni u Iraku iznuditi priznanje kosovske nezavisnosti, sa ruske strane dolaze i dijagnoze (Lavrov) da Evropljani možda i nisu baš toliko blizu Amerikancima – da ima pitanja u kojima je Evropa bliža SAD, ali i da u mnogim strateškim pitanjima kao što je upotreba sile i međunarodno pravo ona ima više sličnosti sa Rusijom. Kušnerova izjava da je jedinstvo Evrope važnije od Kosova je baš pitijska.
VLADA: Po srpskom ustavu, politiku utvrđuje i vodi vlada i u njenom okviru bi trebalo da se vodi rasprava i o dalekosežnim odlukama.
Za skupštinske rezolucije i odluke o Kosovu je poslednjih nekoliko godina obezbeđivana velika parlamentarna većina, međusobno inače suprotstavljenih partija. Za poslednju rezoluciju nije glasalo samo 15 od 250 poslanika (protiv su bili LDP-GSS-SDU-LSV, tri poslanika Saveza vojvođanskih Mađara bila su uzdržana, a Riza Halimi iz Koalicije Albanaca Preševske doline, nije glasao.
U tački 3. te rezolucije se kaže da bi Narodna skupština Republike Srbije svako nametnuto rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije proglasila nelegitimnim, protivpravnim i nevažećim, a u tački 4. Skupština izražava razumevanje za činjenicu da može biti više modaliteta budućeg statusa koji ne dovode u pitanje suverenitet i teritorijalni integritet države, a ostalo je odgovornost vlade.
Naravno, u tako krupnim stvarima važno je da se javnost upozori na eventualni loš ishod, da se na vreme testiraju i volja i procena glavnih političkih aktera, ali neće biti dobro ako se rasprava o tim pitanjima odigra kroz partijska saopštenja i "molim vas samo ne duže od 15 sekundi" TV izjavama.
Vlada, da bi obezbedila jedinstvo državne politike u kritičnom momentu, pre otvaranja međupartijske rasprave treba da pribavi relevantne studije najgoreg slučaja. Ona bi morala da iz svojih resornih, diplomatskih i neutralnih izvora dođe i do procene rizika kojima zemlja i stanovništvo mogu biti izloženi u slučaju najgoreg scenarija (državna kriza, moguće nasilje, novi izbeglički i migracioni talas, veća uzmemirenja, štete, mogući trajni ili privremeni gubici, nestabilnost regiona).
Ona mora imati i više elemenata za procenu o tome koliku težinu zapravo može imati taj demarš, odnosno da li je i koliko je za NATO važno da u svoje redove uključi Srbiju. Činjenica je da su u poslednjih sedam godina, uprkos traumi rata iz 1999, vojni odnosi recimo s Amerikancima ponekad bili bolji od političkih, a da su evroatlantske integracije Srbije na prilično dugom štapu. Vlada bi morala da proceni kakve bi posledice mogle nastati ako Srbija zategne odnose sa NATO-om – po položaj zemlje, po Srbiji lojalno stanovništvo na Kosovu i po Srbe u bliskom okruženju koje kontroliše NATO, s obzirom na to da po srpskom ustavu srpski državni organi imaju izvesne obaveze prema pripadnicima srpskog naroda u rasejanju. S druge strane, morala bi da proceni kakve bi mogle biti bezbednosne, diplomatske i druge posledice ako se povinuje volji NATO-a, a izgubi podršku Rusije. Itd.
Jedna od adresa na kojoj bi trebalo da se vode neki osetljivi elementi te rasprave verovatno je Savet za nacionalnu bezbednost, formiran 15. maja, koji sačinjavaju šef države Tadić, premijer Koštunica, ministar vojske Šutanovac, policije Jočić, pravde Petrović, načelnik Generalštaba Ponoš, direktor BIA Bulatović i vojni obaveštajci Kovač i Jelisavčić. Oni bi po položaju morali da znaju nešto više od onoga što piše u novinama. Ili bi bar morali da počnu da se raspituju.
Može se pretpostaviti da bi u slučaju da nastane blokirajući spor oko reagovanja u kritičnom momentu, razmere krize bile multiplikovane. Pad vlade usred državne krize odveo bi u nepovrat i glavne aktere. Zato je verovatnije da će vladajuća većina neko rešenje NATO rebusa ipak pre naći nego što ga neće naći.
NATO – Srbija: Hronologija odnosa
23. mart 1999: Nakon što su propali pregovori u Rambujeu i Parizu, tadašnji generalni sekretar NATO-a Havijer Solana, naredio je početak vazdušne kampanje, a bombardovanje Jugoslavije počelo je 24. marta u 19.45.
10. jun 1999: Usvajanjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN-a okončano je bombardovanje Jugoslavije. Dan ranije, predstavnici VJ i NATO-a potpisali su u Kumanovu Vojnotehnički sporazum, kojim je precizirano povlačenje snaga VJ sa Kosova i ulazak u Pokrajinu međunarodnih vojnih trupa. 12. jun 1999: Prve međunarodne trupe ušle su na teritoriju Kosova.
Jun 2001: Delegacija Parlamentarne skupštine NATO-a prvi put je posetila SR Jugoslaviju (SRJ).
25. april 2002: Savezna vlada odlučila da započne proceduru za pristupanje SRJ Partnerstvu za mir.
Maj 2002: SRJ dobija status posmatrača u Parlamentarnoj skupštini Alijanse.
Septembar 2002: Delegacije MIP-a i Ministarstva odbrane SRJ posetile sedište NATO-a u Briselu, a u decembru je doneta odluka o uspostavljanju vazdušnih puteva preko teritorije SRJ za potrebe misija NATO-a u regionu i osnovan je Tehnički komitet NATO–SRJ za letove kroz vazdušni prostor SRJ.
Maj 2003: Na inicijativu Alijanse, u Beogradu je boravio radni tim NATO-a gde je sa civilnim i vojnim zvaničnicima SRJ razgovarano o demokratskoj kontroli oružanih snaga, budžetu i restrukturiranju oružanih snaga, konverziji vojnih postrojenja i rešavanju pitanja viška vojnog kadra, kao i o prestrukturiranju vojne industrije SCG.
19. jun 2003: MIP uputio zvaničan zahtev NATO-u za prijem SCG u Partnerstvo, a u junu je Severnoatlantski savet i zvanično odobrio Program saradnje sa SCG.
7. novembar 2003: Ministar odbrane Boris Tadić i načelnik Generalštaba general Branko Krga posetili komandu združenih snaga NATO-a. Premijer Srbije Vojislav Koštunica posetio sedište NATO-a u Briselu, gde se sreo sa generalnim sekretarom Jap de Hopom Sheferom.
Decembar 2003: Komandant združenih snaga NATO-a za južnu Evropu admiral Gregori Džonson posetio SCG, a prvi brod NATO-a uplovio je u Luku Bar.
Februar 2004: Krajem tog meseca Branislav Milinković postavljen je za specijalnog izaslanika ministra spoljnih poslova SCG pri NATO-u.
28–29. jun 2004: Na Samitu NATO-a u Istanbulu prisustvovala je i delegacija SCG sa predsednikom državne zajednice Svetozarom Marovićem na čelu.
Jul 2004: Tokom posete Beogradu, generalni sekretar NATO-a Jap de Hop Shefer naglasio je potrebu pune saradnje SCG sa Sudom u Hagu, kao i povlačenje tužbe protiv osam zemalja članica Alijanse.
24. januar 2005: Komandant Združenih snaga NATO-a posetio je Beograd.
Jun 2005: Savet ministara SCG doneo je odluku o obrazovanju Saveta za evroatlantske integracije.
18. jul 2005: Generalni sekretar NATO-a Jap de Hop Shefer je u Beogradu sa šefom diplomatije Vukom Draškovićem potpisao Sporazum o otvaranju kopnenih linija komunikacije između SCG i NATO-a. Tim sporazumom određene su dve rute prelaska trupa kroz Srbiju.
Mart 2006: Formirana je grupa Srbija–NATO za reformu odbrane kao institucionalni mehanizam saradnje s članicama NATO-a.
Jun 2006: Usvojen je Nacrt strategijskog pregleda odbrane Ministarstva odbrane, gde je zapisana formulacija "da je Republika Srbija opredeljena za saradnju sa NATO-om, a njen neposredni cilj je ulazak u Partnerstvo za mir, koji predstavlja prvi važan korak ka punopravnom članstvu u toj asocijaciji". Piše i da je "punopravno članstvo u NATO dugoročan cilj".
29. novembar 2006: Na Samitu NATO-a u Rigi Srbija je dobila poziv da se priključi programu Partnerstvo za mir.
Premijer Srbije Vojislav Koštunica ocenio je da će ulaskom u Partnerstvo za mir "celovitost Srbije biti očuvana i da će Kosovo ostati u okviru Srbije sa odgovarajućom suštinskom autonomijom". Ovaj čin za premijera je "važan i u pogledu procesa evropskih integracija jer pokazuje da se taj proces nastavlja i da je svako suprotstavljanje ili njegovo uslovljavanje pogrešno".
14. decembar 2006: Predsednik Srbije Boris Tadić potpisao je u sedištu NATO-a u Briselu Okvirni sporazum za pristupanje Partnerstvu za mir, čime je Srbija postala 23. članica ovog programa Severnoatlantske alijanse.
17. decembar 2006: Kancelarija Zapadne alijanse otvorena je u Beogradu u zgradi Ministarstva odbrane.
6. jun 2007: Otvorena Kancelarija SAD za saradnju u oblasti odbrane.
13. jul 2007: Generalni sekretar NATO-a Jap de Hop Shefer razgovarao u Beogradu s predsednikom Srbije Borisom Tadićem i predsednikom Vlade Srbije Vojislavom Koštunicom o bezbednosnoj situaciji na Kosovu i Metohiji i odnosima Srbije i NATO-a u okviru programa Partnerstvo za mir.
Dokumentacioni centar "Vreme"
