Specijalno za "Vreme" iz Barselone

Virus separatizma odavno je prisutan u Kataloniji, Baskiji i (znatno manje) Galiciji. ETA je obnovom terorističkih akata nastavila da reklamira "nezavisnost Baskije", ali njena celokupna aktivnost odavno već mnogo više liči na najgori kriminal nego na političku borbu koja je samo paravan za ucene baskijskih industrijalaca i poslovnih ljudi koji su i dalje prinuđeni da plaćaju "revolucionarni porez" i ćute… Mnogo su suptilniji metodi katalonskih nacionalista koji su naoružani ogromnim strpljenjem, uvereni da vreme radi za njih pa u tom kontekstu "nekoliko godina manje-više ne znači ništa". Na toj liniji je i nedeljna izjava Karoda Rovire, lidera katalonske Republikanske levice, koji je na jednoj svečanosti 1931. u San Feliu (Đirona), prilikom otvaranja radova na mauzoleju Đozepu Irli, predsedniku Đeneralitata (katalonske vlade) u egzilu, doslovce rekao:

"Nadam se da će 2014. biti dovoljna suverenistička većina koja će braniti nezavisnu Kataloniju. Ako se to dogodi, bio bi to sasvim dobar datum da katalonsko društvo odluči da li želi da nastavi ovako ili hoće da izabere drugi put i dâ naš sopstveni doprinos izgradnji Evrope iz naše sopstvene države."

Rovira je dodao da bi 2014. bila "zgodan datum" jer se tada navršava 300 godina otkako je "Katalonija nestala kao država". Lider katalonskih republikanaca kaže da je sadašnji premijer Španije Hose Luis Sapatero "ljubazan i vaspitan čovek", ali da ne ide dalje od toga i "ne donosi nikakvu realnu promenu u strukturi države da bi je pretvorio u multinacionalnu, kako diktira zajednički interes". Rovira je dodao da je "lakše ostvariti nezavisnu Kataloniju nego federalnu Španiju".

NIŠTA NOVO: "Katalonija nikada nije bila prioritet Španije, dok je Španija uvek bila prioritet za Kataloniju. Španija nas je uvek želela da bismo plaćali porez i… tačka", dodao je Rovira. Kao dokaz za svoju tvrdnju Rovira navodi da mnoge "centralne" firme koje u imenu imaju "E" (od "Espanja"), poput državne železnice, elektrodistribucije, aerodroma, brzih pruga… ne funkcionišu dobro u Kataloniji zbog "višedecenijske nebrige svih vlada". On tvrdi da Katalonija ima neadekvatnu infrastrukturu, planiranu za drugačiju demografsku strukturu, bez odgovora na narasli broj stanovnika za 1,2 miliona samo u pet poslednjih godina.

U suštini, Rovira nije rekao ništa novo: programski cilj njegove Republikanske levice je nezavisna Katalonija, i koalicioni partneri, katalonski socijalisti i zeleni, sa kojima republikanci vladaju u Kataloniji već u drugom mandatu pod parolom ujedinjenih "snaga levice", iako se međusobno ozbiljno razlikuju, znali su sa kim se udružuju. Međutim, Karod Rovira nije samo lider svoje partije, on je i potpredsednik katalonske vlade što njegovim izjavama daje težinu, ali ne izaziva nikakav politički zemljotres. U prvim komentarima ocenjuje se da je Rovira rekao to što je rekao zbog mira u sopstvenoj kući i zbog unutrašnjih potreba. Daniel Sera, lider katalonskih narodnjaka, zatražio je od predsednika Đeneralitata, socijaliste Hosea Montilje, da ućutka Roviru ili će tražiti Montiljinu ostavku. Takođe je zatražio da se sam Montilja izjasni o Rovirinim željama za sazivanje refernduma 2014. U Madridu se niko i ne osvrće na Rovirine ideje.

PRIBLIŽAVANJE: U Kataloniji je takođe u toku proces, ili bar pokušaj, približavanja svih partija sa nacionalnim prefiksom, bez obzira na njihove ideološke i sve ostale razlike. Teorija o "neprirodnoj koaliciji" na snazi je od 2003. jer su se udružili "centralisti" (katalonski socijalisti) i "independisti" (Republikanska levica), plus "zeleni". Glavna žrtva bila je Konvergencija i Unija, dugogodišnji "vladalac" Katalonije čiji je simbol bio Đordi Pužol, 23 godine predsednik Đeneralitata. Konvergencija i Unija je zapravo višedecenijska koalicija Demokratske konvergencije i Demokratske unije. Iz redova partnera stižu naznake da eventualno udruživanje sa Republikanskom levicom na platformi "nacionalnog fronta" ne bi bilo loše primljeno. Toj ideji je više sklona Demokratska konvergencija čiji jedan, sve jači deo planira referendum o nezavisnosti za 2014, slučajno ili ne iste godine koju označava i Karod Rovira.

Katalonija je najrazvijenija španska provincija, sa posebnim političkim statusom i visokim stepenom autonomije (zajedno sa Baskijom i Galicijom, provincijama koje uz ostale specifičnosti imaju i sopstvene jezike). Ima četiri provincije (Barselona, Đirona, Taragona i Ljeida), zauzima 32.106 kvadratnih kilometara i ima 6,2 miliona stanovnika. Najveći deo stanovništa, oko 4,5 miliona, živi u provinciji Barseloni. Pre 150 godina, 1860, Katalonija je imala samo 1.674.000 stanovnika, dva miliona je prešla 1910, a tri miliona dostigla 1936. Jedini mali pad beleži u periodu građanskog rata (1936–1939), posle čega opet počinje ubrzani rast, od pet miliona 1970. do današnjih 6,2 miliona. Površina Katalonije zauzima 6,4 odsto teritorije Španije a broj stanovnika odgovara procentu od blizu 16 odsto.

Tokom istorije Katalonija je više puta uspostavljala državu i gubila samostalnost, a "zlatno doba" datira iz vremena unije sa Aragonom (1137), ostvarene brakom Ramona Berengera IV i Petronile. Konfederalna država se proširila na Majorku (1229) i Valensiju (1238), zatim na Siciliju i dalje na istok što je dovelo do otvaranja neke vrste katalonsko-aragonskih konzulata u Siriji, Egiptu, Malti, Anatoliji i u oblasti Jadranskog mora. Od brojnih sukoba i mirenja sa Kastiljom onaj na koji aludira Rovira zbio se u periodu 1700–1715. tokom takozvanog rata za sukcesiju. Prvi autonomni status Katalonija je dobila 1931, posle izbora na kojima je pobedila Republikanska levica. Franko je 1938. ukinuo autonomiju koja je vraćena tek posle njegove smrti, novim statutom 1977. Pre dve godine sa vladom Hosea Luisa Sapatera dogovoren je novi statut koji je još više popravio položaj Katalonije, pre svega na ekonomskom planu, ali za katalonske nacionaliste vredi samo samostalna država. Spremni su da čekaju koliko treba, ali mnogi misle da vreme baš i ne radi za tu opciju, pre svega zbog demografskih promena. Naime, rast stanovništva nije posledica porasta nataliteta već stalnog doseljavanja imigranata, što iz same Španije što iz inostranstva. Sa promenjenom nacionalnom strukturom referendum ima manje šansi da prođe, mada je kod mnogih doseljenika iz drugih krajeva Španije već u drugoj i trećoj generaciji primećen "izraziti katalonizam" i potpuna identifikacija sa sredinom.