Britanskog premijera, biće da je to bio Čerčil, jer takve odgovore mogu dati ili Čerčil ili Pašić, pitali jednom šta mu je najviše smetalo u poslu: "Events, dear boy." Događaji, dragi dečko.

Događaji proizvedu ono što je Ezra Paund nazvao "kokošinjac u rotaciji" i aktere teraju ne samo da donesu pravilne i održive odluke, nego i da zajaze znatiželju, a naši političari loše reaguju na događaje. Jedni se ukrute, drugi nameste pozu, četvrti se preterano raspričaju, peti se inate, šesti počnu da pričaju tako da ih niko živi ne razume, a sedmi naprosto počnu da lažu i preuveličavaju. Rezultat je najčešće to da se izgubi slika o političkom pravcu i smeru, o ograničenjima, rizicima i optimalnim rešenjima.

Ovaj Koštuničin kabinet je lakše počeo mandat od prethodnog, bar što se odnosa medija prema njemu tiče. Njegovoj prvoj vladi (2004–2006) progoziran je skori kraj i bila je izložena unakrsnoj vatri zbog manjinske podrške socijalista, zbog zauzimanja mesta koje je držala prethodna garnitura i zbog nastavka bitaka od posle 2000; a ovaj je dočekan s olakšanjem posle pregovora o formiranju nove vlade koji su trajali 26 dana duže od pregovora o formiranju prethodne, manjinske vlade.

Prethodnu, manjinsku vladu bilo je teže sastaviti, a za formiranje ove vlade opšte okolnosti su komplikovanije. Deset dana po formiranju, prethodna vlada je morala da se suoči s događajima na Kosovu 17. marta 2004. kada su dolazile dramatične i kontradiktorne vesti o pogromu nad Srbima, uništavanju istorijskih spomenika prvog reda i masovnim, reaktivnim na trenutke, piromanskim demonstracijama u Srbiji.

U zimu 2006/07. članice vladajuće koalicije, tri meseca pre formiranja vlade, dok je u Beogradu bio tranzicioni vakuum vlasti, morale su da se suoče s Ahtisarijevim planom i poslednjom rundom pregovora o Kosovu u Beču na osnovu tog plana.

Tokom izborne kampanje diplomate akreditovane u Beogradu direktno su se obraćale biračima u Srbiji – što se ranije smatralo neuobičajenim i nekonvencionalnim ponašanjem – i pozivale da se u Beogradu formira vlada demokratskog bloka. Onda su u Beograd poslali Ahtisarija s predlogom gorim od onoga koji je ultimativno stavljen na sto Slobodana Miloševića tokom bombardovanja SRJ 1999.

USAGLAŠENE RAZLIKE: Situacija se u vreme pregovora o formiranju vlade komplikovala time što je s jedne strane trebalo dati odgovor na takav predlog – što je zahtevalo brzo konsolidovanje vlasti, a s druge strane zato što je trebalo da se usaglase platforme DS-a i DSS-a o mogućem odgovoru – a naročito o mogućim reakcijama na nepovoljan ishod. Povoljno je bilo to što su o srpskoj kosovskoj platformi osnovni stavovi bili usaglašeni ranije, tokom perioda kohabitacije predsednika i premijera 2004–2007, što je olakšavalo stvar. Ipak, ostavka Leona Kojena, na primer, govori da je tu i tamo škripalo u detaljima.

U konsultacijama koje je predsednik Srbije Tadić obavljao s parlamentarnim strankama o novoj vladi demokrate su bile blago zatečene kada je Koštuničina narodnjačka koalicija razgovore o svim političkim i kadrovskim pitanjima uslovila zahtevom da se buduća vlada obaveže da će odbaciti kao protivzakonitu, nelegitimnu i ništavnu odluku neke države ili međunarodne organizacije o priznanju nezavisnosti Kosova i Metohije; da će svaku državu koja bi donela takvu odluku opomenuti da će to proizvesti ozbiljne posledice u međusobnim odnosima; a ukoliko bi bilo koja članica NATO-a priznala nezavisnost Kosova i Metohije, to će ozbiljno ugroziti odnose Srbije i NATO.

U Koštuničinom mandatarskom ekspozeu data je nešto razblažena verzija koja naglašava sličnosti, a prikriva razlike između koalicionih partnera. Kaže se da države koje se odluče na eventualno priznavanje nezavisnosti Kosova moraju računati s tim da to neće ostati bez posledica po međusobne odnose, u skladu s normama diplomatskog komuniciranja.

U pojedinačnim kasnijim istupima videle su se te razlike. "Amerika mora da pronađe drugi način za ispoljavanje svoje naklonosti i ljubavi prema Albancima umesto što ih daruje srpskim teritorijama." Tom rečenicom premijer Koštunica je 11. juna ispoljio ogorčenje ("srpsko-američki rat oko Kosova") na izjavu koju je američki predsednik Džordž Buš dao tokom posete Albaniji, a ponovio u Bugarskoj – da je Amerika odlučila i veruje da Kosovo treba da bude nezavisno.

Pre Koštunice, srpski ministar inostranih poslova Vuk Jeremić je, na primer, u blažoj formi ocenio da je Buš izneo stav koji je odavno poznat javnosti i da je to u funkciji učvršćivanja američke pregovaračke pozicije uoči debate u Savetu bezbednosti UN-a.

I pored razlika u tonu, usaglašena formula o Kosovu je primenjivana i kasnije, kada je Skupština 25. jula usvojila novu rezoluciju o Kosovu. Opozicija, a naročito radikali, pritiskala je tada vladu da se preciznije izjasni o tome koje mere u takvom slučaju namerava da preduzme.

Radikali su tražili da Srbija primeni takozvanu Halštajnovu (nemački ministar spoljnih poslova) doktrinu koju je Zapadna Nemačka od 1955. primenjivala prema državama koje priznaju DDR (osim prema SSSR).

Ta pitanja radikala uskraćena su za precizniji odgovor, ako se ne računa rečenica premijera Koštunice da će sve države koje hoće da imaju normalne i prijateljske odnose sa Srbijom morati da poštuju Povelju UN-a i dokumente SB-a koji garantuju nepromenljivost međunarodno priznatih granica i teritorijalnu celovitost Srbije.

Ta julska parlamentarna debata o Kosovu došla je neposredno pošto je iz procedure u Savetu bezbednosti zbog pretnje ruskog veta povučena američko-evropska rezolucija, a dan pre zasedanja Kontakt grupe koja je u Beču razgovarala o modalitetima za nastavak pregovora Beograda i Prištine – i pokazala da su njihove međusobne razlike bar onolike kolike su razlike između Beograda i Prištine.

I predsednik Boris Tadić i premijer Vojislav Koštunica su naglašavali da odluku može doneti jedino Savet bezbednosti, mada je Koštunica nešto jače od Tadića isticao da je zajednička politika Srbije i Rusije u Savetu bezbednosti odnela pobedu.

TESTIRANJE: Te usaglašene razlike su po istoj formuli testirane i u drugim prilikama. Ministarstvo spoljnih poslova Srbije je, na primer, oštro reagovalo početkom juna na izjave ministara spoljnih poslova Makedonije i Albanije Antonija Milošoskog i Ljuljzima Baše, date u Skoplju, u kojima su oni saopštili da te dve zemlje podržavaju predlog o nadziranoj nezavisnosti Kosova. Predsednik Tadić je u Istanbulu letos oštro reagovao na istup predsednika Albanije. Vlada Srbije uputila je u julu protest vladi Nemačke u kome se kaže da se ambasador u Beogradu Andreas Cobel meša u unutrašnja pitanja i da je na više načina pokrenuo pitanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, i da se potcenjivački odnosio prema izabranim predstavnicima. I predsednik Tadić slično protestno pismo šalje predsedniku Nemačke.

Povod za demarš je Cobelova izjava na Forumu za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji da bi insistiranje na Kosovu kao delu Srbije verovatno dovelo do eskalacije nasilja, a da bi onda moglo da bude otvoreno pitanje Vojvodine.

Radikal Tomislav Nikolić je tražio da srpska vlada protera nemačkog ambasadora. Nikolić je ponavljao da skandal sa Cobelom govori da je evropska politika u Srbiji propala.

Neuspeh takozvane javne diplomatije. Diplomate se ovde lako uživljavaju u ulogu vicekralja Indije i upuštaju se u to da, olako i javno, prekorevaju izabranog šefa države i predsednika vlade što ne "pokazuju hrabrost" u kršenju vlastitog ustava.

Odgovor na taj izazov je ovde veoma zanimljiv, zato što je naš mentalitet sklon krajnostima – ili opasnom prkosnom inatu do ivice prostakluka, ili preteranoj poniznosti i udvorištvu. Dva pola te slike su često citirana u parlamentarnim polemikama: demokrate podsećaju radikale na svojevremeno prostačko pismo njihovog ministra "kurvi Del Ponte", a radikali (Krasić) opet, na osnovu saznanja s putovanja u Strazbur, sprdaju se s tim što neki naši tamo, odmah posle "dobar dan" štreberski pitaju: "Recite nam šta mi sami treba da uradimo…"

Poželjna formula je verovatno ona koju o sebi ostavljaju neki od naših evropskih pregovarača koji su, kako kažu neki utisci, umeli da pokažu znanje, fleksibilnost, obaveštenost, kao i to šta hoće. Neki koji su putovali u Brisel kažu da beogradske delegacije tamo ostavljaju dobar utisak kompetentnosti i da se to "boduje" kao jedna od budućih srpskih prednosti.

HAG: Prethodna vlada je pala zbog prekida evropskih pregovora, a ovi su prekinuti zbog loše haške ocene.

Haško pitanje je formalno jedini jasno ponavljan uslov za nastavak evropskih pregovora i tu pilulu ova vlada očito guta lakše od prethodne. To pitanje je testirano čak u samom finišu rasprave o izboru vlade, kada su došle vesti o navodnoj akciji za hapšenje generala Mladića. Reč je bila o proveri u vojnom hotelu u Deligradskoj ulici u Beogradu, na osnovu dojave iz Haga. Tada je pominjano i to da je ta dojava možda plasirana s namerom da ne dođe do formiranja vlade. Potom je došao na red slučaj Tolimir. Oficijelni izvori tvrde da je trećeg na listi haških optuženika, generala Zdravka Tolimira, uhapsila policija Republike Srpske na teritoriji Bratunca i da je on iz Sarajeva avionom NATO-a prebačen u Hag. On će u Hagu tvrditi da je bespravno lišen slobode u Srbiji i mimo volje prebačen u Hag. Bilo kako bilo, hapšenje generala Tolimira povezivano je sa dolaskom haške tužiteljice Karle del Ponte u Beograd 4. juna i očekivanjima da ona napiše manje negativan izveštaj o Srbiji. Ona je to i učinila, a usput je i pohvalila šefa srpske BIA Radeta Bulatovića – ne bez tendencije, s obzirom na to da je oko njegovog položaja zapinjalo prilikom pregovora o vladi – povodom sugestija iz Brisela o poželjnim funkcionerima Vojislav Koštunica je navodno odbrusio: "Neće meni Karla del Ponte da bira vlast u Srbiji!"

NASTAVAK: Evropska unija i Srbija su, posle prekida od trinaest meseci, 13. juna u Briselu nastavile pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju.

Iz Vlade Srbije su optimistički prognozirali da tehnički deo pregovora može da se završi do kraja jula, pošto je čak 80 odsto stavki usaglašeno pre prekida pregovora prošlog maja. Posle julske runde, kada se pregovaralo o carinama, režimima trgovine, poljoprivredi i industriji – dakle, suštinski o liberalizaciji trgovine to je u velikoj meri potvrđeno. Božidar Đelić, potpredsednik srpske vlade, i Tereza Sobjecki, šef Odeljenja za Srbiju u Generalnom direktoratu Evropske komisije za proširenje, uz prateće delegacije, pregovarali su detaljno o tekstu sporazuma koji se odnosi na trgovinske koncesije u oblasti poljoprivrede i industrije. Srpska strana je zadovoljna ugovorenim kvotama mada se još pregovara o šećeru. Došle su ponovo pozitivne vesti i čule su se prognoze da će se pregovori završiti u septembru a ugovor parafirati u oktobru. Srbija želi da do kraja 2008. stekne status kandidata za članstvo u EU-u. Cilj srpske vlade je i da se do 2009. Srbija nađe na beloj šengenskoj listi, što je povezano sa unapređenjem bezbednosti, integrisane kontrole granica, kontrole stranaca i s promenama ličnih isprava. Potpredsednik Vlade Božidar Đelić je optimistički prognozirao da bi Srbija mogla da dobije člansku kartu do Vidovdana 2012.

Ostaje, međutim, ona senka iz izjave ambasadora Cobela o 2025! Evropski faktori su nastojali da pregovori sa Beogradom o evrointegracijama i pregovori o statusu Kosova ostanu razdvojeni i međusobno neuslovljeni. Ima, međutim, pretnji da će ta formula biti napuštena. Šef francuske diplomatije Bernar Kušner je pokušavao da omekša stav Beograda i tako što je izneo lično mišljenje o tome da Srbija ne može postati članica Evropske unije pre nego što bude rešeno pitanje Kosova, što se ovde smatra ucenom. Nemac Volfgang Išinger izjavljuje da bez sporazuma o Kosovu evropska vrata neće biti tako otvorena kako se neki na Balkanu nadaju. Beograd nije podigao ton kao posle posete pomoćnika američkog državnog sekretara Danijela Frida, možda zbog toga što je ukazivano na želju da Srbija za vreme francuskog predsedništva napravi korak ka Evropskoj uniji. Tadićeve demokrate su nešto pre toga govorile i o tome da Srbija treba da iskoristi i predsedavanje Nemačke za iskorak u pravcu evropskih integracija.

TANTE I KUKURIKU: Premijer Koštunica je povodom nastavka pregovora izjavio da očekuje da Evropska unija pokaže kako Srbiju tretira kao ravnopravnog partnera i da uvažava njen suverenitet i rezoluciju 1244 o Kosovu. U Koštuničinom ekspozeu 15. maja evropske integracije su zauzele visoko mesto, odmah iza Kosova – uz naglasak da to ni u kom slučaju ne može biti kompenzacija za bilo kakve ustupke kada je reč o teritorijalnom integritetu i suverenitetu Srbije. Za razliku od demokrata, koji evrointegracije ničim ne dovode u pitanje, neki članovi Koštuničine stranke, kao Miloš Aligrudić, ili savetnik Mile Savić, svoju proevropsku opredeljenost su ipak povezivali s ponašanjem Evropljana prema celovitosti Srbije.

Pitanje je komplikovano i nije pogodno za partijska nadmetanja. Koliko se zna, nijedna evropska vlada ne bi pristala da se odrekne 15 odsto svoje teritorije, istorijskih spomenika i 20 odsto energetskih potencijala, pa neće ni srpska. S druge strane, demonstrativno okretanje leđa evropskoj perspektivi ugrozilo bi upravo srpsku naciju: perspektivu čini neizvesnijom, verovatno vodi ka novom odlivu mlade elite, potencijalno povećava emigraciju, otežava komunikaciju s dijasporom, otežava odnose sa sunarodnicima u bliskom inostranstvu…

Treba, međutim, slušati šta DSS ponavlja, jer ta partija nije sklona baš masovnim istrčavanjima. Ponavljanje poruke govori da bi ta partija u određenim okolnostima mogla i da napusti proevropsku politiku, što bi oborilo vladu. Demokrate (Đelić) i G17 plus su u pojedinim izjavama opominjale da bi nepovoljno rešenje kosovskog pitanja moglo da ugrozi evropsku perspektivu Srbije.

Neki od simpatizera "čedista" navijaju za tu varijantu "isturivanja" Koštunice, sve češće prikazujući DSS gorim od radikala, ali, sudeći po izbornim rezultatima, demokrate i pored značajne podrške na prošlim izborima od 915.854 (22,71 odsto) birača u dogledno vreme bez DSS-a ne bi mogli da sastave proevropsku koaliciju. Nalazi istraživača javnog mnjenja da je većina građana Srbije za priključenje Evropi i po cenu gubitka Kosova tek bi trebalo da se pretvore u izborni rezultat, a na izborima ne odlučuje samo jedno pitanje. Predsednik i premijer odbacili su mogućnost bilo kakve trgovine teritorijom Kosova i Metohije, da bi u zamenu Srbija bila nagrađena ubrzanim ulaskom u evropske integracije i u NATO, što je pomenuo američki predsednik Džordž Buš u junskim izjavama koje su iritirale Beograd. To je ponavljano i kasnije iz DSS-a (Ristivojević) u verziji za domaću javnost –Srbija neće dati ne 15 odsto svoje teritorije, nego nijednu stopu ni za koje članstvo.

NATO: Tokom avgusta vidljive su bile razlike, ne kad je u pitanju EU, već NATO. Priključenje Evropskoj uniji ima podršku 76 odsto srpske populacije, a priključenje NATO-u 32. Tri ministra i jedan visoki funkcioner Koštuničine vlade ponavljali su sredinom avgusta, jedan za drugim, rečenicu da NATO namerava da na Kosovu stvori svoju satelitsku vojnu državu. Koštuničin savetnik Aleksandar Simić, ministar prosvete Zoran Lončar, ministar policije Dragan Jočić i ministar za Kosovo Slobodan Samardžić. Uz to idu i zahtevi da NATO dopusti ograničen povratak srpske vojske u srpske enklave na Kosovu, kako je predviđeno Kumanovskim sporazumom, što KFOR odbija.

Demokratska stranka i G17 plus koristile su nešto blažu retoriku, ali sada se njihovi ministri nisu oglašavali, očito da ne bi previše komplikovali odnose u vladi, a onda su se ipak oglasile demokrate preko izjave Nade Kolundžije, šefice poslaničke grupe, da zloupotreba Kosova i Metohije u stranačkim promocijama i nadmetanju nanosi ogromnu štetu interesima Srbije. Te dve stranke inače smatraju da Srbija treba da se učlani u NATO, što je predsednik Srbije Boris Tadić pre godinu dana i rekao u Briselu posle susreta sa generalnim sekretarom NATO-a Japom de Hop Sheferom, a ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić u Vašingtonu.

Na drugoj strani, iz DSS-a (Proroković) ponavljaju da odluka o priključenju Srbije NATO-u nije doneta ni na jednom državnom nivou, da nema nijednog dokumenta Skupštine Srbije koji govori o priključenju Srbije NATO-u već samo Partnerstvu za mir, a da Ahtisarijev plan ne samo u pomenutom aneksu 11, već i u aneksu 8. sadrži odredbe o dominirajućem i nekontrolisanom statusu NATO-a na Kosovu. Povod za ovo nije, kako se najčešće piše, unutrašnjepolitički – već spoljnopolitički. U pregovorima koje je trojka Kontakt grupe započela Ahtisarijev plan zvanično ne figurira, mada Amerikanac Frenk Vizner ponavlja da će on ipak biti primenjen, što je, očito, i stanovište vrha NATO-a.

Vojni vrh Srbije inače održava česte kontakte s KFOR-om i objašnjava da je saradnja sa NATO-om pre svega pitanje dostizanja njegovih standarda i kvaliteta. Tu i tamo se poručuje da je saradnja s NATO-om neophodna zbog održanja mira na Kosovu i zaštite srpskog stanovništva. Komandant KFOR-ove multinacionalne brigade Istok Daglas Erhart, izjavio je u međuvremenu da NATO nema nameru da na Kosovu formira državu, već da je tamo u mirovnoj misiji.

Značajan faktor sada može biti i to što Rusija, koja daje ključnu podršku stavovima Srbije u vezi sa Kosovom kroz jedan intervju svog ambasadora u Beogradu Aleksandra Aleksejeva, šalje poruku da eventualni ulazak Srbije u NATO ne bi shvatila kao prijateljski korak. U domaćoj štampi je citiran komentar Aleksandra Arhangelskog iz moskovskog lista "Izvestija": "Mi se kao pravi heroji borimo za status Kosova, ali neće proći još dugo – i naša beogradska braća predaće Kosovo bez boja, dogovoriće se iza kulisa i ostaviće nas same s našim principima…" To je, ipak, samo mišljenje jednog ruskog doktoranta s berlinskog Slobodnog univerziteta i ne odražava ruska podozrenja i ruske motive. Od Minhena 2006. do Kenebankporta 2007, na širenje NATO-a na istok reaguje sa povećanim uznemirenjem. Srpskim evrointegracijama Rusija se, sudeći po dosadašnjim izjavama, ne protivi.

Kad se pogledaju tri glavna elementa državne politike (Kosovo, tj. državna celovitost, evrointegracije, Hag), sto dana posle formiranja vlade situacija je povoljnija nego pre njenog formiranja, a jednačina – komplikovanija.

Vladajuća koalicija nije otklonila međusobne razlike o ovim pitanjima, ali ih u prva tri meseca svog delovanja nije učinila nefunkcionalnim. Spoljne okolnosti su za Srbiju unekoliko povoljnije utoliko što ona ne izgleda baš sasvim saterana u ćošak, gde je pitanje koliko će batina dobiti, njeno pitanje nije više samo kusur posle raspada SFRJ već važno pitanje u nastupajućim komplikovanjima odnosa Amerike, Evrope i Rusije.

Srpskom mentalitetu to može odgovarati, jer tako je bilo u nekim drugim važnim istorijskim okolnostima – u kojima su Srbi birali pravu stranu i iz toga uživali istorijske posledice – ali i mnogo stradali. Pred vladajućom koalicijom te nove okolnosti stavljaju komplikovan zadatak od čijeg rešavanja zavisi ne samo njen opstanak. Ako bi se izmakao svaki od pomenuta tri oslonca, ta koalicija bi se raspala, uz opasnost da se poveća rizik teške političke krize. Izostanak podrške Rusije vodio bi ka gubitku državne teritorije i padu vlade i političkoj krizi. Izostanak evropskih integracija vodio bi opet ka padu vlade i povećao bi rizik izolacije i otvaranja nepredvidive političke krize.

Vladajuća politika bi sada morala da sadrži dovoljno imaginacije, promišljenosti, ravnoteže, odmerenosti i uzdržane odlučnosti. Javnost tu teško može pomoći. Pogotovu ova javnost, usmeravana mnogim neodgovornim ispadima, opravdavanim nekad mržnjom prema izdaji, nekad mržnjom prema zločinu, nekad samopodrazumevajućom političkom netolerancijom, a nekad shvatanjem da se baš to čita.

Mali rizik nije u tome što koalicija pati od takvih nepodopština, mada njene članice nisu od toga imune; nije ni u moći dramatizacije od strane opozicije, jer svaki od njena dva pola je svojim jadom zabavljen; već u tome što će za nekoliko meseci pomenuta pitanja, koja traže razložno i odmereno razmatranje, morati da budu testirana po savetima spin doktora na izborima. Predsedničkim, kad ih bude.