Biografija Arkadija Aleksandroviča Gajdamaka, ruskog Jevrejina rođenog u Moskvi 1952, nudi više nego dovoljno podataka za filmski scenario. Sa samo 20 godina emigrirao je iz SSSR i takođe među prvima stigao u Izrael gde "Rusi", kako u Izraelu zovu zemljake pridošle iz bivšeg SSSR, čine već 14 odsto stanovništva. Nemiran duh odveo ga je posle samo šest meseci u Francusku gde je, u nedostatku višeg obrazovanja, radio kao vrtlar i zidar. Sreća mu se osmehnula 1976, kada je u Parizu osnovao malu prevodilačku firmu. Ciljna grupa bili su sovjetski poslovni ljudi i računica mu, očito, nije bila loša jer je uz lepu zaradu napravio i odlične poslovne veze. To mu je omogućilo da 1982. otvori filijalu u Kanadi. Od 1998. ponovo je u Izraelu, sada već kao veoma bogat čovek. Oženjen je bivšom mis Bolivije, ima troje dece, privatni avion, tri luksuzne kuće u Izraelu, jednu u Moskvi i ko zna još koliko "sitnih" nekretnina… U javnosti govori engleski, naravno i francuski i ruski, a najgore stoji sa jidišom. Ne usuđuje se da javno bilo šta kaže na jeziku svojih predaka jer bi jezičke greške mogle biti kontraproduktivne.

DEMAGOG ILI DOBROČINITELJ: Umesto pričom, popularnost stiče delima, pre svega ogromnim donacijama u stilu Robina Huda. Prošlog leta, za vreme najžećeg sukoba sa Libanom, konstruisao je mali grad pod šatorima i platio odmor hiljadama ljudi sa severa zemlje ugroženim bombardovanjem Hezbolaha. Drugi put je isto učinio sa stanovnicima grada koji je bio najžeće pogođen palestinskim raketama lansiranim iz pojasa Gaze. Procenjuje se da je samo tada potrošio 15 miliona dolara. Donacijama, pre svega humanitarnim organizacijama, ni broja se ne zna. Protivnici ga optužuju za demagogiju, ali on veruje da je na pravom putu. Rejting popularnosti zasad mu daje za pravo, a u brojnim uličnim prodavnicama u Jerusalimu majice sa njegovim likom prodaju se jednako dobro kao i one Golde Meir ili Moše Dajana. Poznavaoci prilika kažu da Izraelci najviše cene lidere snažnog karaktera, sposobne da budu vođe i ponude rešenja za probleme pred kojima je država često nemoćna. Da li je Gajdamak zaista jedan od takvih, ostaje da se vidi. Njegovi prvi politički koraci pokazuju da mu ambicije nisu male. U februaru je najavio, a prošlog meseca i objavio osnivanje političke partije Socijalna pravda, koja zasad nema nameru – uprkos proceni da bi osvojila oko 25 poslaničkih mesta – da se pojavi na narednim parlamentarnim izborima. Gajdamak se opredelio za politiku "korak po korak" i prvi cilj mu je mesto gradonačelnika Jerusalima. Analitičari ne isključuju koaliciju na lokalnom nivou sa ultradesnom partijom Izrael naša kuća, koja je na izborima 2006. dobila 11 poslanika. Osnovna glasačka baza partije koju predvodi Avigador Liberman, doseljenik iz Moldavije, jesu upravo "Rusi", odnosno Jevreji doseljenici iz bivših sovjetskih republika. To je biračko telo na koje, po inerciji, računa i Gajdamak mada su njegove političke poruke prilično pacifističke i deklarativno je zagovornik mirovnog procesa u večitom sukobu sa Palestincima. Takođe se procenjuje da bi u budućnosti moglo doći do približavanja Gajdamaka i Bendžamina Netanijahua, lidera Likuda. Za sada nijedna partija ne želi da se javno približi ili udruži sa Gajdamakovom Socijalnom pravdom, ali niko ne odbija njegov novac…

U međuvremenu, dok na političkom terenu čini prve korake, u biznisu se proširio i na sport. Prvo je bio glavni sponzor košarkaškog kluba Hapoel iz Jerusalima, potom je 2005. kupio fudbalski klub Betar Jerusalem u raspadajućem stanju i od njega načinio prvaka Izraela, uz bučnu podršku izraelskih huligana, okorelih desničara kojima se sigurno nije dopalo što je gazda Beitara dao 400.000 dolara i jednoj arapskoj ekipi na teritoriji Izraela. Njegov sin Aleksandar vlasnik je engleskog prvoligaša Portsmuta gde je nasledio američkog biznismena srpskog porekla Milana Mandarića. Ortodoksni Jevreji zameraju mu što ne poštuje sabat i ne jede košir, ali Gajdamak veruje da se njegovi brojni hendikepi u pogledu "istinske pripadnosti jevrejskoj veri" mogu nadoknaditi onim u čemu ne oskudeva – novcem. Ipak, evidentna je njegova želja da se približi najradikalnijim jevrejskim krugovima. Upravo je kupio jednu bolnicu pod njihovom kontrolom uz obećanje da će je pretvoriti u najmoderniju u zemlji, a na istoj liniji je i ponuda da plati seobu gej parade iz konzervativnog Jerusalima u liberalniji Tel Aviv, ali je zajednica homoseksualaca zasad odbila predlog.

ANGOLAGEJT: I dok u Izraelu njegova popularnost raste, u Francuskoj je i dalje na snazi poternica za njim zbog optužbe za nelegalnu trgovinu oružjem i utaju poreza. Optužnica ga tereti da je devedesetih godina prošlog veka, u jeku građanskog rata u Angoli, koristeći svoje dobre veze na istoku Evrope, nelegalno prodavao oružje. U istom paketu su optuženi trgovac oružjem Pjer Fakone i Žan-Kristof Miteran, sin bivšeg francuskog predsednika. Optuženi su da su angolskoj vladi, za 560 miliona evra, prodali tenkove, helikoptere, šest ratnih brodova, mine i municiju. Gajdamak tvrdi da je sve "politički progon" i ponavlja da nikada nije bio ni suđen, a kamoli osuđen.

Iako ne postoji nijedna zvanična biografija Arkadija Gajdamaka, mnoge stvari se ipak znaju. Njegov advokat obećava da će se biografija uskoro pojaviti na veb-stranici nove partije, a do tada otkriva da gospodin Gajdamak ima razvijene poslove u 37 zemalja, pre svega na teritoriji bivšeg SSSR i Afrike. Revija "Forbs" procenjuje njegovo bogatstvo na 700 miliona evra. Iako je sada u Francuskoj na crnoj listi, poseduje više visokih državnih odlikovanja ove zemlje. Prošle godine je pokušao da kupi poznati list "Frans soar" preko svoje moskovske firme "Moscow news". U Moskvi je vlasnik lista "Moskovske novosti".

Zbog francuske poternice za putovanja koristi diplomatski pasoš Angole, a ima i putne isprave Izraela, Kanade i naravno Francuske.