Dok Naftna industrija Srbije čeka septembar da se u vladi donesu bar najnužnije kadrovske i razvojne odluke te smeste u kontekst nekog specijalnog zakona o privatizaciji ove državne kompanije, na regionalnom tržištu nafte i gasa ovoga leta pršti od poslovnih manevara u kojima na glavnoj sceni vodeće uloge igraju austrijska naftna kompanija OMV i ključna mađarska firma Mol, a u pozadini se naziru interesi i nekih finansijskih i naftnih giganata iz SAD i Rusije.

Sve je počelo 24. juna ove godine kada je OMV, u kojem sama austrijska država ima 31,5 odsto svojine, iznenada, za oko milijardu evra, dokupio paket akcija mađarskog Mola koji, uz raniji portfelj od oko deset odsto vlasništva, obezbeđuju dodatnih 8,6 odsto kontrole nad uspešnom mađarskom naftnom kompanijom. Operacija je izvedena u munjevitom dvokoraku – kada je prethodni vlasnik, ruski milijarder Magded Rahimkulov (nekadašnji Gaspromov čovek za Mađarsku) svoj udeo u Molu prodao grupi investitora Kapitol partners (poznatoj i nama, jer je bila ulagač u beogradski "Blic"), a potom je ta grupa taj udeo odmah prosledila OMV-u. Tako je počela operacija u kojoj austrijski OMV, koji ima berzansku vrednost od 12,8 milijardi evra, nije krio da želi da u celini preuzme mađarski Mol, koji, opet, na berzi vredi oko 11,6 milijardi evra.

Početkom jula, šef OMV-a, Volfgang Rutenstorfer je eksplicitno izjavio da želi preuzimanje Mola i da se o tome vode razgovori već godinu dana. Paralelno sa tom izjavom, lansirana je vest da svetski finansijski giganti JP Morgan i Berklejs za OMV sakupljaju kredit od 13,5 milijardi evra, što bi, dakako, bila gotovina dovoljna za kupovinu celog Mola. Inače, kad bi se ove dve kompanije spojile, one bi zajedno imale oko 30 milijardi evra godišnjeg prometa i 55.000 zaposlenih, a kontrolisale bi bukvalno gotovo sve rafinerije nafte na Dunavu (osim naših, zasad), pa se među analitičarima raširio glas da iza celog posla "stoji neka jača snaga". Naime, celu operaciju čuveni "Fajnenšel tajms" je propratio komentarom da bi levičarske vlade u Beču i Pešti trebalo da pomognu spajanje OMV-a i Mola jer bi tržišna sinergija ovih firmi i njihova ušančena pozicija u Podunavlju bili dobitak za obe države, a obezbedile bi im i tržišnu odbranu od spoljnih ambicija, pogotovu ako bi na taj region bacio oko "ruski medved".

Ocena "Fajnenšel tajmsa" o "ušančenosti" ovih kompanija na regionalnom tržištu doista je nesporna, što se lako može uočiti i samim pogledom na tabelu raspoređenosti njihovih benzinskih pumpi u državama regiona:

Bečki plan o preuzimanju Mola je, kako je već poznato, naišao na vrlo nervoznu mađarsku reakciju i na nedvosmislene odbrambene poteze same kompanije, što je u korenu preseklo raznovrsne spekulacije o nekoj novoj, naftnoj "austrougarskoj Nagodbi" (poput one iz 1867. godine). Prvo, uz pomoć OTP banke Mol je za oko 982 miliona dolara morao da kupi sopstvenih (trezorskih) deonica, da bi očuvao sopstveno učešće u vlasništvu kompanije. Tako sada, ukupno, firma, menadžment i zaposleni imaju previsokih 36 odsto vlasništva. Zatim je sam mađarski premijer Ferenc Đurčani, nenajavljeni berzanski napad OMV-a na Mol nazvao "neprijateljskim preuzimanjem", a kasnije je njegova vlada najavila i zakonsku regulativu koja bi zaštitila domaće firme "od strateškog i nacionalnog interesa" od stranog preuzimanja. Na kraju, prvi čovek Mola Žolt Hernadi krajem jula je čak izjavio kako bi spajanju sa austrijskim OMV-om "mnogo radije pretpostavili partnerstvo s jakim ruskim kompanijama kao što su Lukoil i Rosnjeft", pošto je u slučaju OMV-Mol reč o firmama koje nisu kompatibilne, dok bi saradnja sa Rusima bila korisna s obzirom na njihove resurse sirove nafte.

Ova logična izjava, međutim, sadrži i dozu ironične aluzije na glasine da u ovoj stvari OMV zapravo radi u korist Rusije i njenog državnog giganta Gasproma (240 milijardi evra godišnjeg prometa), koja odavno merka Mol i njegove naftovode i gasovode preko Mađarske. Ta aluzija se naslanja na okolnost da je OMV ušao u velike gasne aranžmane sa Gaspromom, koji sada, uz podršku ruske vlade, postaje i naftni džin. Navodno je Gasprom već počeo razgovore o kupoprodaji sa investitorima iz IPIC-a iz Abu Dabija, koji drže 17,6 odsto vlasništva OMV-a (ali po ugovoru o nabavci ovih deonica zaključenim sa bečkom vladom, u organima firme moraju da glasaju saglasno državnim predstavnicima, koji delegiraju 31,5 odsto državnog vlasništva).

Osim toga, Mol je naprasno počeo da širi glas da radi na spajanju sa poljskim PKN-om, te da se sprema na znatna ulaganja u vlasništvo slovenačkog Petrola. Zasad, jedino što je konkretno, to je da je Mol nedavno u Hrvatskoj kupio Trifon (relativno značajnu "generalsku firmu" sa mrežom od tridesetak benzinskih pumpi), što bi trebalo da zaustavi spekulacije da se mađarska kompanija sprema da proda svoje učešće u hrvatskoj Ini (25 odsto), kako bi došla do gotovine za odbranu od OMV-a.

Prema svim ovim izjavama i potezima, i sa austrijske i sa mađarske strane, valja zadržati nešto opreza, jer u naftnom biznisu se zapravo nikad ne zna šta ko doista smera i ko za koga doista radi. Na primer, ko je 2002. godine, kada je JP Morgan, upravo za mađarski Mol izradio dokument pod naslovom "Odbrana Mola od preuzimanja" – mogao znati da će ista ta kuća ovih dana sakupljati veliki kredit OMV-u da bi nekako preuzela upravo Mol.

Da li sve ove zgode sa naftnim kompanijama u regionu imaju neke veze s našim NIS-om i da li one utiču na njegovu strategiju? Valjda imaju i valjda se u NIS-u stalno inovira razvojna strategija u skladu sa dinamikom promena u regionu. To jest, valjda će se uskoro doneti neophodne odluke, one koje u ovoj kompaniji kasne već dvadeset godina.