Dragi Jelić,

"jedan od najupečatljivijih gitarista i vokala eks Jugoslavije", priča o svom detinjstvu:

"Takvo je vreme bilo… Novi Beograd je tek bio u izgradnji. Do sedamdesete je bila oskudica, a para, ako ih je bilo, uglavnom nisu imale na šta da se potroše. Sećam se da nije bilo čokolada, bombona, ali smo zato šećer jeli kašikama. Mesečno smo trošili po 15 kila šećera."

("Blic")

Živorad Ciglić,

vajar, priča o idejnom rešenju za spomenik Tarzanu, "koji će biti postavljen u prelepom parku nedaleko od kuće Vajsmilerovih i groblja gde počivaju Johanovi preci, kako je pravo Džonijevo ime":

"Puno sam razmišljao da li da ga vajam sa šimpanzom Čitom, na lijani, ali znajući da je Džoni pre filmske karijere bio petostruki olimpijski prvak u plivanju i prvi koji je za manje od jedne minute preplivao sto metara, precizno 58,6 sekundi, odlučio sam se za varijantu u kojoj će njegova atletska figura biti visoka oko dva metra, s karakterističnim pogledom u daljinu i filmskim nožem za pojasom."

("Blic")

Jelena Subotić,

psiholog, specijalista psihoterapije u Domu zdravlja "Ristić", objašnjava zašto naš narod nije sklon svakodnevnoj i redovnoj rekreaciji:

"Ranije je zaposleni imao vremena da posle radnog vremena ode u teretanu ili na plivanje. Danas je za većinu ljudi u Srbiji to nemoguće jer sa poslom završavaju najranije u pet."

("Blic")

Samko Hodlič,

srećni dobitnik auta iz Bačke Palanke, šofer u fabrici sokova Nektar, priča kako je to izgledalo kada je od Pressa dobio "pandu":

"Telefon od četvrtka zvoni svakih pet minuta. Ceo život nisam ovoliko razgovarao telefonom. Svi mi čestitaju, malo mi i zavide. Dolaze komšije, padaju zagrljaji, poljupci… Kao da sam u Guči! Presrećni smo i ja i moja supruga, dvoje dece, familija… Kao da mi je od četvrtka svaki dan rođendan. Veselim se i čašćavam sve redom. Jedva čekam dan kada ću svoju novu ‘pandu’ dovesti u Palanku. Ja se ne razumem mnogo, ali mi prijatelji kažu da je to izvanredan automobil."

Kako će biti kad auto stigne u Palanku:

"Tada će biti pravo veselje. Tada pečem prase i raspaljujem veliki roštilj. Hoću svi da vide moj novi automobil."

Božana Hodžić,

supruga srećnog dobitnika, "naglašava da dugo nije poverovala suprugu kada joj je rekao" za nagradu:

"Sedele smo ćerka Suzana i ja u kući kada je Samko zvao. Uopšte mu nismo poverovale, jer je nemoguće da mi dobijemo toliko vrednu nagradu. Ali, kada je stigao kući i objasnio o čemu se radi, zagrlila sam ga i izljubila trista puta. Ovo nam je prva, ali najslađa nagrada. Nisam vozač, ali kada Samko doveze ‘pandu’, moraću bar u našem dvorištu da okrenem jedan krug."

("Press")

Romana Panić,

pevačica, govori o sebi:

"Tačno je da moram da volim i da mislim na nekog da bih bila zadovoljna. Iako se čovek s godinama menja, ja ću uvek u dubini duše ostati luda devojčica. Kad nemam partnera, desi mi se da se zaljubim u sebe. E, sada sam u toj fazi."

Kako je prebolela raskid sa kiparskim advokatom?

"Od prvog maja do petnaestog juna osećala sam se loše, a onda sam se jednog jutra probudila lepo raspoložena, jer sam shvatila da nema razloga za patnju."

Plaši li je činjenica da biološki sat neminovno otkucava?

"Po mom mišljenju, krajnja granica za udaju i potomstvo je trideset peta godina. Znači, imam još godinu, dve…"

("Story")

Jelena Karleuša,

pevačica, govori o fudbaleru Dušku Tošiću i zaslugama:

"Kada smo Duško i ja počeli da se zabavljamo, on nije bio poznat širem auditorijumu pa zato kolaju priče da je postao popularan zahvaljujući mom uspehu. Ja se ne slažem sa tim pošto sam ga upoznala u periodu kada je već igrao u Francuskoj ligi, i mladoj državnoj reprezentaciji. U međuvremenu jeste počeo da igra i za nacionalni srpski seniorski tim, ali nisam ja trčala po terenu umesto njega, nego je sve postigao svojim radom. To što sam ja zvezda u našoj zemlji nema veze sa njegovim talentom."

("Story")

Saša Ćurčić,

bivši fudbaler i pobednik emisije "VIP Veliki brat", priča o svojim emotivnim vezama:

"Jedna od lepših uspomena mi je i veza sa manekenkom Lorato, koju sam pre deset godina upoznao u Londonu, na žurci modne agencije Selekta. Majka joj je Australijanka, a otac iz Bocvane – bili smo mu u poseti. On je pripadao nomadskom plemenu i živeli su u kolibama. Kada smo došli, na ulazu nas je dočekao njen otac sa kopljem u ruci i njihovoj tradicionalnoj nošnji. Tu smo proveli dva dana, uopšte nisam spavao jer nisam mogao da verujem šta mi se dešava. Oko kolibe su prolazile zebre i druge životinje."

("Story")

Danilo Dača Ikodinović,

vaterpolista, suprug i otac, govori o prestanku bavljenja sportom:

"Intenzivno razmišljam o tome šta posle, ali ne znam koje opcije ima čovek koji je dvadeset godina jurio i plivao za loptom."

O muškom neverstvu:

"Družim se sa Vanjom Udovičićem koji je ponekad u društvu petnaest žena, ali pomerim se na drugi kraj stola."

Da li kopira sopstvene roditelju u vaspitanju dece?

"Ono zastarelo i pogrešno u vaspitanju sam odbacio. Ali to da je poštenje najvažnije, preuzeo sam od oca. Hana je još mala da bih joj pričao, a Andrea 12. septembra puni šest godina i počinje da razume sve što joj govorim. Ne dozvoljavam da me ne poštuje. Ja sam do dvadesete godine osećao strahopoštovanje prema ocu."

("Story")

Marija Jakšić,

glumica, na pitanje da li poštuje modne imperative, ovogodišnje pruge na primer, odgovara:

"Ne pratim modu tako da sam informisana šta se trenutno nosi. Prugasti dezeni mi se ne sviđaju jer me asociraju na zatvor, a on simboliše uniformisanost."

("Story")

Goran Bregović,

muzičar, na pitanje da li smo zaslužili da nas svet vidi u boljem izdanju nego što je Guča, kaže:

"Verovatno i jesmo, ali to je najautentičnije što imamo. Možda je Guča za pijance, a ‘Grand šou’ smeće, ali to je najbolje što nudimo. Mislite li da na Kolarcu ima više muzike nego na Grandu? Kao jedan od objektivno boljih kompozitora tvrdim da je tako."

O sebi:

"Počeo sam rano da sviram. Imao sam sreću da sa sedamanest godina nastupam u striptiz baru. A kad neko započne karijeru na takvom mestu, sigurno je u prednosti nad vršnjacima. Već tada sam video više golih žena nego oni u celom životu. Malo li je?"

O ulozi muškarca u porodici:

"Brinem da sve bude u redu, da im ništa ne nedostaje i da se osećaju zaštićeno. To je posao muškarca. Položio sam psihologiju, ali ne mogu tačno da se setim koja je presudna uloga oca u odgoju dece. Mislim da su mame te koje vaspitavaju i usmeravaju, a tate su neophodan luksuz."

("Gloria")

Milica Todorović,

mlada pevačica, zvezda Kusturičine opere Vreme cigana, govori o hrani i kuvanju:

"Znam da spremim supu iz kesice, ispržim jaja i pomfrit i skuvam viršle i krompir. Za sve ostalo ima vremena. Nikada nisam ni pokušala da se ozbiljnije pozabavim kuvanjem. Volim supe, testenine, pite, ribu, i kada me posle puta mama dočeka zapečenim makaronima. Obožavam suhomesnate proizvode i slane grickalice, najviše one sa sirom. Jedem ih svakodnevno, ali sam ih zbog teškog mirisa nazvala čarape, i tu reč obožavam da izgovaram sa kruševačkim naglaskom. Ne znam da li zbog tog izgovora ili zbog imena, koga god poslužim ovim specijaliteom obavezno začepi nos i okrene glavu."

("Glorija")

Branislava Čolak,

psiholog i PR menadžer kompanije Nju moment, na pitanje da li često plače, odgovara:

"Vrlo često, ali ne samo u vezi sa tugom. Poslednji put me je rasplakao uspeh naših mladih tenisera u Londonu i Parizu. Čitala sam o tome u kakvim su gotovo nemogućim uslovima trenirali. Zaplačem i od sreće, to su onda suze radosnice."

("Gloria")

Ivana Stefanović,

kompozitorka i odskora državni sekretar Ministarstva kulture, kaže:

"Trudićemo se da se Ministarstvo ne koristi kao protočni bojler i da mu se ne nameću preko budžeta obaveze koje nisu na spisku prioriteta koje ćemo usvojiti."

("Večernje novosti")

Ognjen Amidžić,

zabavljač, priča zašto su se on i supuga Milica ugojili na letovanju koje su proveli na Krfu:

"Ričali smo i večerali po nekoloko puta. Tamanili smo grčku musaku, prženi sir, jagnjetinu, a svaki dan smo jeli i morske plodove i ribu. I sa sladoledom smo preterivali, kupovali smo ga u ogromnim količinama."

("Glorija")