Džakarta je u nedelju bila domaćin nesvakidašnjeg skupa. Oko 100.000 islamista okupilo se na jednom fudbalskom stadionu, na konferenciji koju je sazvao Hizb ut-Tahrir, panislamistička organizacija koja deluje širom sveta, da bi pozvali na stvaranje zajedničke države muslimana – kalifata. Organizatori smatraju da je to najveći skup islamista ikada održan, na kome, doduše, nisu mogli da govore glavni lideri jer im je bio zabranjem ulazak u zemlju, ali koji je prema rečima prisutnih, opravdao očekivanja. Hizb ut-Tahrir, organizacija zabranjena u mnogim državama, poziva na stvaranje jedinstvene islamske države mirnim sredstvima. Važi za kontroverznu organizaciju, kojoj jedni pripisuju bliskost sa militantima i terorističkim organizacijama, dok je drugi smatraju za miran pokret. U svakom slučaju, poslednjih se godina nalazi u usponu, sa aktivnistima koje zavređuju pažnju.

Hizb ut-Tahrir (Partija oslobođenja) važi za globalnu panislamističku organizaciju, koja predstavništva i ćelije ima u četrdesetak zemalja, od Amerike do Indonezije. Osnovao ju je palestinski teolog i sudija Takidin al Nabhani 1953. godine u Jerusalimu, sa ciljem da ujedini sve muslimanske zemlje u jedinstvenu islamsku državu – kalifat, u kojoj bi vladao jedinstven šerijatski zakon i izabrani šef države – kalif. Prema islamskoj tradiciji, prvi kalif bio je Muhamed, dok se kasniji smatraju njegovim naslednicima. Kao institucija postojao je do 1924, kada ga je ukinuo Kemal Ataturk. Kalifat se smatra idealnim oblikom vlasti, ustanovljen na principima Kurana. Njegove pristalice veruju da bi kalifat "obezbedio bezbednost i stabilnost svim ljudima u regionu, mislimanima i nemuslimanima". Na stvaranje kalifata gleda se kao na religioznu dužnost. Nabhani je sastavio detaljni politički program organizacije sa posebnom ideološkom platformom, počev od stvaranja države na načelima islama, u kojoj vera ne bi bila odvojena od države, do položaja i uloge žene, manjina, ekonomije, međunarodnih odnosa. Demokratiju smatra uređenjem koje je u suprotnosti sa islamskom tradicijom. Takođe, pokret poziva na uništenje Izraela, kao i na neizbežan sukob sa Zapadom, dok prisustvo SAD i Velike Britanije na Bliskom istoku karakteriše kao kolonizatorsko. Međutim, iako je samoubilačke napade protiv Izraela karakterisao kao čin mučeništva, Hizb ut-Tahrir poziva na miran suživot Jevreja i Muslimana u zajedničkoj državi.

Pokret je u početku delovao kao politička partija u Jordanu, ali je krajem pedesetih zabranjen. Radikalna ideologija, koja poziva na obaranje aktuelnih režima u islamskim državama radi stvaranja velike zajedničke zemlje, nije dočekana sa dobrodošlicom. Pokret je ipak nastavio da deluje, i preselio sedište u Liban, gde se nalazi i danas. Ima strogu centralizovanu, hijerarhijsku organizaciju, sa piramidalnom strukturom. Najmanja jedinica je ćelija od pet članova, a postoje i veće lokalne, nacionalne i regionalne jedinice, sa glavnim liderom (aktuelni je Ata Halil Abu Rašta, palestinski inženjer). Pokret prvih nekoliko decenija nije privlačio veliku pažnju, da bi se poslednjih godina, u eri interneta, znatno proširio i popularizovao. Pretpostavlja se da ima oko milion pristalica, čiji se broj stalno uvećava.

Hizb ut-Tahrir je poslednjih godina najaktivniji u centralnoazijskim državama: Uzbekistanu, Tadžikistanu i Kirgistanu, u Zapadnoj Evropi i državama Jugoistočne Azije, koje imaju liberalniji odnos prema religiji. U arapskim zemljama i centralnoazijskim republikama, njegove aktivnosti su uglavnom zabranjene, dok u Zapadnoj Evropi, SAD, jugoistočnoj Aziji i Australiji deluje legalno.

U Uzbekistanu predstavlja ilegalnu religioznu opoziciju represivnom režimu Islama Karimova, sa rastućim brojem članova. Režim je pokušao da ga poveže sa bombaškim napadima u Uzbekistanu 1999. i 2003, ali bez uspeha. Posle neuspelog pokušaja pokretanja islamističke revolucije u Uzbekistanu 2005, koji se završio krvavim obračunom vojske i demonstrata u Andižanu, Hizb ut-Tahrir je podržao ciljeve demonstranata, ali je ponovo negirao svoje učešće. Bez obzira na to što nema dokaza da je učestvovao u nasilnim akcijama, na stotine njegovih članova nalazi se u uzbekistanskim i tadžikistanskim zatvorima.

Pokret je osudio napad na Njujork i Vašington 11. septembra 2001, kao i bombaške napade u Londonu (2005), zbog čega je došao u sukob sa Al kaidom. U Danskoj su organizovali demonstracije zbog karikatura proroka Muhameda, koje su se pojavile u štampi u izazvale buru negodovanja muslimanskih vernika širom sveta. Nekoliko lidera ove organizacije odslužilo je kraće kazne u danskim zatvorima, ali organizacija nije zabranjena. Nemačke i britanske vlasti pokušale su da zabrane rad Hizb ut-Tahrira u svojim zemljama, ali je sud odbijao odluke vlada, zbog nedostatka dokaza da organizacija deluje nasilnim sredstvima. U SAD Hizb ut-Tahrir deluje legalno i ne smatra se za terorističku organizaciju, dok je u Rusiji zabranjen.

Hizb ut-Tahrir doveo je u konfuziju i zapadne analitičare, jer se njegovi ciljevi teško razlikuju od Bin Ladenovih, iako su im metode potpuno različite. Ariel Koen iz Heritidž fondacije smatra da Hizb ut-Tahrir, iako ne poziva na nasilje, "omogućava stvaranja okruženja za oružanu borbu". Zejno Baran, iz vašingtonskog centra "Nikson", sličnog je mišljenja, sa stavom da Hizb ut-Tahrir ne praktikuje model ostalih islamističkih organizacija, koje se, poput Muslimanske braće ili Hamasa aktivno uključuju u političku borbu i vode humanitarne ustanove, već se prvenstveno orijentiše na širenje ideologije koja pogoduje stvaranju militantnih organizacija. Za razliku od njih, Žan-Fransoa Mejer, švajcarski profesor religije, smatra da takav stav jednostavno ne stoji, jer se Hizb ut-Tahrir uvek odriče nasilja. Džejms Brendon, iz Džejmsataun fondacije misli je da aktivnosti Hizb ut-Tahrira mogu pozitivno da deluju na gušenje lokalnih konflikata na Bliskom i Srednjem istoku, jer organizacija, pod zajedničkom kapom obuhvata sve muslimane, bez obzira na to iz koje države dolaze, ili kojoj islamskoj sekti pripadaju. Po njemu, organizacija ni u kom slučaju ne predstavlja pretnju regionalnoj bezbednosti. U praksi, međutim, ima i drugačijih slučajeva. Lideri terorističkih organizacija, poput Abu Musaba al Zarkavija i Halida Šeika Muhameda iz Al kaide u početku su bili članovi Hizb ut-Tahrira, da bi se potom pridružili radikalnim organizacijama. Mnogi zapadni analitičari u tome vide dokaz da povećana popularnost Hizb ut-Tahrira poslednjih godina vodi i povećanim antiameričkim i antizapadnim sentimentima na Bliskom i Sredjem istoku, ali i šire.