Početkom prošlog vikenda u knjižarama širom sveta, pa i kod nas, osvanuo je završni roman serije o Hariju Poteru iz pera Džoan Rouling, čime je okončana verovatno najveća avantura u novijoj istoriji književnosti. Najveća je ne samo po obimu (od prve do poslednje, knjige o Hariju imaju ukupno nešto više od četiri hiljade stranica) već i po trajanju jer je proteklih deset godina ostavilo traga i na glavnom junaku i na čitaocima. U prvoj knjizi (Hari Poter i kamen mudrosti), koja je iz štampe izašla u junu 1997, Hari ima jedanaest godina, dok u poslednjoj, sedmoj (Hari Poter i smrtne svetinje) navršava sedamnaest. To znači da je neko ko je počeo da čita seriju kao Harijev vršnjak (ili vršnjakinja) sad negde na polovini studija. Ovo dokazuje da vreme u svetu magije teče nešto sporije nego u stvarnosti, ali poenta je u tome što je mlađim čitaocima, kojima je knjiga prvenstveno namenjena, pružena jedinstvena i neponovljiva prilika da odrastaju sa glavnim junakom i da iz godine u godinu odmeravaju ko je više porastao, odnosno sazreo. Postoje, doduše, duži serijali, u književnosti, na filmu i u stripu, ali njihovi junaci se ne menjaju u vremenu, dok je za Harija svaka godina predstavljala još jedan mukotrpan korak na putu od dečaštva do mladosti. To što je pored uobičajenih adolescentskih problema morao da se stalno suočava sa činjenicom da od njega zavisi sudbina čarobnjačkog sveta nije mu nimalo olakšalo život.

Ni autorka nije bila pošteđena transformacije: u vreme kada je pisala prvi roman u seriji, Džoan Rouling je kao samohrana majka živela kod svoje sestre u Škotskoj, bez doma i bez prihoda, a danas je jedna od retkih osoba sa liste najbogatijih na svetu koja je svoje milijarde stekla poštenim radom, sa svojih deset prstiju, i može da u njemu uživa mirne savesti. Ona sama na svom veb-sajtu priznaje da ne zna šta će dalje. "Imam neke stvari koje mi se vuku po fiokama kojima bih mogla da se vratim, ali ću možda početi da pišem nešto sasvim drugačije. Iskreno, nemam pojma", kaže ona.

Vratimo se Hariju. Pisac ovih redova skrušeno priznaje da su mu prve dve knjige iz serije izgledale simpatično, ali ni u kom slučaju briljantno. U poređenju sa nekim drugim svetovima iz mašte, na primer Tolkinovim ili Luisovim, čarobnjački svet Roulingove delovao je gotovo trivijalno: čarobnjačka škola Hogvorts, sa svojim hodnicima, zajedničkim spavaonicama i velikom trpezarijama u osnovi se ne razlikuje od tipičnog engleskog internata, a isto se može reći i za većinu likova: klinci, uključujući i Harija, suočavaju se sa istim problemima koje muče njihove vršnjake u sličnim institucijama bilo gde u svetu: odvojeni od doma, pokušavaju da se uklope u novu sredinu, izbegavajući dosadne profesore, razredne siledžije i represivnog domara, a usput stiču prijatelje, pomalo uče i bave se sportom. Čak i čarolije u prve dve knjige deluju više kao mađioničarski trikovi nego kao magija: podizanje predmeta u vazduh ili pretvaranje šolje čaja u miša je nešto što bi čak i osrednji vašarski opsenar mogao da izvede bez problema.

Ono što je u početku serijala bilo najzanimljivije jesu delovi u kojima se svet magije i običan svet ovlaš dodirivao: odlazak u Hogvorts sa perona devet i tri četvrtine sa londonske stanice Kings Kros, neobični događaji u okolini Harijevog doma u predgrađu, čarobnjački šoping centar skriven u srcu grada… i, naravno, smisao za humor Roulingove, koja je uložila mnogo truda u igre rečima koje su i pored solidnog prevoda Vesne Roganović ostale mahom nedostupne čitaocima izdanja na srpskom. Tek tokom treće knjige (Hari Poter i zatvorenik iz Askabana) kroz lepršavu prozu za decu počinju da odzvanjaju mračniji tonovi, da bi na kraju serijala već imali nešto nalik na antičku tragediju. Iz knjige u knjigu, važne osobe u Harijevom životu umiru kao kolateralna šteta sukoba sa njegovim antipodom i arhineprijateljem Lordom Voldemorom: prvo brutalno ubistvo dešava se na kraju četvrte knjige (Hari Poter i vatreni pehar), u petoj (Hari Poter i Feniksov red) strada Harijev kum i poočim Sirijus Blek, dok u šestoj (Hari Poter i polukrvni princ) gine glavni Harijev zaštitnik, predobri i premudri profesor Dambldor. U finalnoj, sedmoj knjizi, jedan od Hariju najdražih likova gine već u trećem poglavlju, a do kraja se broj žrtava približava onom iz filmova Sema Pekinpoa. Ono što trajno opterećuje glavnog junaka je rastuća svest o tome da su svi ti ljudi u krajnjoj liniji ubijeni zbog njega, bilo zato što su se svesno žrtvovali (kao Dambldor), bilo zato što su se slučajno našli između njega i Voldemorta (kao Sedrik Digori).

Sumornoj atmosferi sedme knjige doprinosi i politički podtekst od koga nije pošteđen ni svet magije: posle Dambldorove smrti, saradnici i simpatizeri Lorda Voldemora, osvajaju čarobnjačke institucije, uključujući i Hogvorts, a u tome im pomažu čarobnjačke novine (tabloid "Dnevni prorok") kroz niz "ekskluzivnih skandaloznih" tekstova koji imaju za cilj da pokojnog Dambldora predstave kao makijavelistu koji je postao žrtva sopstvenih spletki, a za ubicu, umesto Voldemora i njegovih slugu, biva proglašen Hari. Inače, ovo nije jedina knjiga u kojoj će ovdašnji čitalac naći mnogo sličnosti sa srpskom političkom scenom: zla profesorka koja u Feniksovom redu pokušava (i nakratko uspeva) da preuzme kontrolu nad čarobnjačkom školom po izgledu i ponašanju neodoljivo podseća na odbeglu udovicu Slobodana Miloševića (vidi "JUL u Hogvortsu", "Vreme" broj 659).

Ne računajući Harija, dva lika u serijalu zaslužuju posebnu pažnju, a prvi je Severus Snejp, najnesimpatičniji profesor u Hogvortsu i uzrok brojnih Harijevih problema. Za Snejpa se od početka sumnja da je Voldemorov agent, a te sumnje naizgled bivaju potvrđene na kraju šeste knjige, kada upravo Snejp ubija Dambldora; u sedmoj knjizi, međutim, ispostavlja se da je Snejp mnogo komplikovanija, gotovo tragična ličnost, koja u znatnoj meri iskače iz šablonske podele na sile dobra i zla. Drugi je Lord Voldemor, koji je na početku serije i bukvalno opisan kao bestelesno zlo. Kako serija odmiče, Vodemor se sve jasnije ocrtava kao ličnost, umesto kao princip čistog zla: saznajemo njegove korene i motive, da bi pri kraju umesto odvratnosti i straha kod čitalaca najviše budio sažaljenje. Ono što pokreće Voldemora, saznajemo postepeno, nije toliko želja za dominacijom i zloća koliko osećanje od koga niko nije imun: strah od smrti. A ono što Hariju na kraju omogućava skupo plaćenu pobedu jeste sposobnost da savlada taj strah i ljubav koju je spreman da pruži bližnjima i da je primi od njih. Dakle, osnovni sukob u ovoj septologiji nije sukob između dobra i zla, nego između ljubavi i straha, čime se serijal o Poteru uzdiže za stepenicu više od obične bajke ili fantastične priče za decu.

Tokom deset dugih godina, Hari Poter je bio deo naših života, a iščekivanje sledećeg nastavka je pomagalo da se popune praznine koje su deo maglovske svakodnevice. Teško je poverovati da je svemu tome kraj, i da se Hari zauvek seli na policu za knjige, odakle će tek povremeno biti vađen. Kraj je, ipak, neopoziv: Roulingova je u poslednjoj knjizi maestralno uvezala sve pripovedačke niti u čvor koji ne ostavlja mesta za dodatne nastavke i koji neće moći da odmrse ni uporne molbe gladnih čitalaca i halapljivih izdavača. Nekoliko meseci pre izlaska knjige, Džoana Rouling je u jednom intervjuu najavila da će poslednja reč u knjizi biti "ožiljak". Izgleda da se u međuvremenu predomislila jer poslednja, kratka rečenica pri dnu šeststosedme strane glasi: "Sve je bilo u redu." Neka tako i ostane.