Božidar Đelić, potpredsednik Vlade i frontmen pregovaračkog tima, ocenio je pregovore sa EU-om kao teške, ali je "zadovoljan načinom kako će naši poljoprivredni proizvodi biti zaštićeni". S druge strane, Goran Živkov, nekadašnji ministar poljoprivrede i po prirodi stvari jedan od pregovarača u prethodnom turnusu, ocenjuje da je sve moglo da bude mnogo bolje, samo da je bilo pameti: "Logično bi bilo da je naša delegacija insistirala da se pregovori nastave tamo gde su stali", kaže za "Vreme" Živkov. "Na čuđenje evropske delegacije, celokupan pregovarački tim, ne govorim o političarima već o ekspertima, zamenjen je." I sve ranije dogovoreno palo je u vodu jer, kako kaže, izgleda niko iz aktuelnog tima nije ni znao šta je postignuto. "Neko pametan sa naše strane je insistirao da se carina na semensku pšenicu i kukuruz ne ukine odmah, kako je ranije dogovoreno, na šta su pregovarači sa druge strane rekli ’odlično, hajde da sve ponovo uradimo’ i postavili mnogo teže uslove nego ranije."

O ČEMU JE REČ: Kako je Živkov objasnio, prelazni period, od potpisivanja sporazuma do priključenja Uniji i potpunog ukidanja carina, traje šest godina. Predmet pregovora je kojim ritmom će se to obaviti i u kolikim koracima: grafikon funkcije po kojoj se prosečne carine smanjuju može biti konveksan – da se prve godine carine neznatno smanje, a svake sledeće sve više, može biti konkavan – da prve godine smanjenje bude najveće, a kasnije sve manje, i linearan – svake godine isto. Prvi način je za nas najpovoljniji, jer ostavlja vremena da se podupre tamo gde je klimavo, drugi je najnepovoljniji, jer vremena za podupiranje ne ostavlja.

Treće rešenje, iako deluje uravnoteženo, takođe nije povoljno jer sve proizvođače tretita na isti način. Svi proizvođači, međutim, nisu isti: posebna carinska zaštita (naj)neophodnija je za proizvođače mesa i mleka, potom za voćare i povrtare. Istina, iz vrlo različitih razloga. Za razliku od svojih kolega u Evropi, naši stočari i mlekari su "sitni", proizvodi im nisu u kvalitetu neophodnom za nastup na evropskom tržištu i potrebno je mnogo vremena i sredstava da se "naši" približe, odnosno izjednače sa "njihovima".

S druge strane, domaći voćari i povrtari su konkurentni na evropskom tržištu, ali je i međusobna konkurencija na unutrašnjem tržištu jaka, toliko da preti da mnogi proizvođači, naročito oni "mali" počnu da proizvode gubitke, iako su cene njihovih proizvoda u okviru platežne moći domaćih potrošača: bez carinske zaštite, konkurencija bi se samo uvećala sa svim negativnim posledicama. I njima je potrebna zaštita.

"Poljoprivreda je takva delatnost gde je svaka proizvodnja ’input’ drugoj proizvodnji", objašnjava Živkov. Tako, semenski kukuruz je input ratarima, kukuruzno zrno je input stočarima, "polutka" je input mesnoj industriji… Zbog toga je, veli, "naopako" insistirati na carinjenju uvoznog semena, jer sa visokom cenom semena smanjuje se konkurentnost kobasicama.

Kod nas carinske stope nisu zasnovane na ekonomskim analizama, već na lobijima. "Na primer, uvozna jaja se carine po stopi od 75 odsto. Zašto? Zato što se tako štiti nečija konkretna proizvodnja, a ne grana ili sektor", kaže Goran Živkov, bivši ministar poljoprivrede.

OBRNUT REDOSLED: U žurbi da se sporazum parafira na jesen, jer biće potpisan tek kad u Haškom tribunalu klimnu glavom, napravljena je ozbiljna greška u koracima: za razliku od svih drugih zemalja u okruženju, samo mi ćemo potpisati prvo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, pa tek potom ući u Svetsku trgovinsku organizaciju. Naizgled ništa strašno. Nije strašno, ali otvara prostor za nove, neugodnije pregovore.

Evropska unija, naime, legitimno zahteva da ima preferencijalne carinske stope za izvoz u zemlje koje pretenduju da joj se priključe, naročito jer za robu koja ide u suprotnom pravcu, iz zemalja kandidata ka Evropskoj uniji, carine ne postoje. Mi smo krenuli obrnutim redom: prvo se pregovara sa Evropljanima, a tek potom sa Amerima.

Da je redosled bio "kako je Bog rekao", prvo bi se ugovorile carinske stope u okviru STO-a, e da bi Evropska unija mogla da dobije povoljniji tretman. Ovako, SAD, Brazil, Argentina će sutra s pravom tražiti (i dobiti) jednake uslove kao što je danas dobila Evropska unija, onda će Evropljani (opet, i sa punim pravom) tražiti da carine za njenu robu budu povoljnije od prekookeanske, pa će i tome morati da se udovolji. Slično je bilo sa spuštanjem carina na uvoz cigareta ne bi li se stalo u kraj švercerima, potom multiplikovanjem akciza na te iste, e da bi domaće fabrike duvana bile dobro udomljene. Svi ti pragmatični koraci stići će na naplatu kad se ratifikuje CEFTA, koja podrazumeva izjednačavanje akciza za uvoznu i domaću robu, pa će na srpskom tržištu cigarete iz Hrvatske biti ozbiljna konkurencija domaćim.

RADIO JEREVAN JAVLJA: Posebno zbunjuje izjava vicepremijera da smo "dobili veoma dobru kvotu za izvoz tzv. bejbi bifa od 8700 tona" i "po prvi put kvotu bescarinskog izvoza našeg vina, i tu je napredak napravljen, to je 50.000 hektolitara".

To u najmanju ruku nije tačno: kvote za bejbi bif, za vino i ribu postoje oduvek, još iz doba SFRJ, a na ovom nivou su od 2001. godine: klaničari iz cele SR Jugoslavije su mogli bez carine da izvezu 10.000 tona. Sada je ustanovljena nova, kako Đelić kaže, "izvrsna kvota od 8700 tona", jer su Crna Gora i Kosovo dobili svoju. Zbirno, opet je to 10.000 tona.

Za vino i ribu kvota je bila zajednička za ceo zapadni Balkan, uključujući i Hrvatsku, da bi sad i ona bila razdeljena: svako je dobio svoju. Zanimljivo je, međutim, da kvotu za teletinu, ribu i vino nijedna od pomenutih zemalja nije uspela ni da ispuni niti će skoro biti u stanju. Prosto, proizvodnja je skromna, a domaće cene su za proizvođače povoljnije nego izvozne.

NESOLIDAN PARTNER: Evropska unija je još 2001. godine ukinula carinu za poljoprivredne proizvode iz (tadašnje) SR Jugoslavije. Postavljena su samo dva uslova: da roba koja se izvozi na evropsko tržište nije proizvedena u nekoj trećoj zemlji i da zatečene ulazne carinske tarife ne smeju da se povećavaju. "Mi smo odmah prekršili i jedan i drugi uslov": prvo je tadašnji ministar poljoprivrede Dragan Veselinov podigao carinu na jaja, potom je njegov naslednik Stojan Jeftić, koji je član sadašnjeg pregovaračkog tima, isto učinio za još koju desetinu proizvoda. "Uradili smo sve što nismo smeli", zaključuje Živkov.

Šlag na torti bila je "šećerna afera", naročito jer za šećer kvote nisu bile ni predviđene: bilo je reči o izvozu tržišnih viškova što je, na užas Evropljana, vrlo kreativno tumačeno. Rezultat: iz Srbije je izvezeno skoro koliko je i proizvedeno. Šećer je bio (i ostao) posebna stavka u pregovorima, o čemu će još biti reči na jesen. Kako je Đelić objasnio, ne postoji problem po pitanju šećera, već se traži mehanizam za potpunu sigurnost u trgovinskim odnosima, da i Beograd i Brisel žele da izbegnu mogućnost zloupotrebe izvoznih povlastica, kao što je to bio slučaj kada je Srbija zbog "šećerne afere" skoro godinu dana imala zabranu izvoza šećera.

ŠEĆERNA VODICA: Istina, probijanje kvote u izvozu šećera nije srpski specijalitet, kako bi neko brzopleto zaključio: to isto činili su Hrvati i Bosanci, to rade i sad, doduše na malo suptilniji način. Prvi, naime, uvoze šećer iz Evropske unije, mešaju ga sa kakaoom i kao drugi proizvod, koji u kvotu ne ulazi jer nije šećer već proizvod od šećera, izvoze nazad; drugi pak jeftini šećer od šećerne trske rastvoren u vodi izvoze kao sirup. Hrvatska na taj način inkasira 50 miliona evra ekstrazarade, Bošnjaci trostruko manje.

Naši biznismeni, međutim, nisu se ni toliko potrudili, već su uvozni šećer prodavali kod kuće, a domaći izvozili, čak su uvozni prepakivali i izvozili nazad. O kakvoj je prevari reč, jasno je ako se zna da Evropska unija plaća tonu domaćeg šećera 600 evra, uvezen sa Balkana 470, a izvozi ga za svega 200.

Da (ružna) slika o nama bude kompletna, jedan od biznismena – "kraljeva" šećera (baš da mu se ime ne pomene) u jeku pregovora je izjavio, a novine objavile, da je cela afera izmišljena, a da su tome kumovali domaći političari i evropski proizvođači šećera. Dokaz tome je, veli, činjenica da (još) niko nije pozvan na odgovornost. Tvrdi, štaviše, da sporazum o neograničenom izvozu šećera na evropsko tržište nije suspendovan, "mi bismo u Srbiji proizvodili 700, a izvozili 500.000 tona šećera". Baš zbog toga, ne zbog njegove izjave, već što prilika čini lopova, ostalo je još "samo" da se "ispregovara" šećer, da se na izvoru zapreči novi potok šećerne vodice u Evropsku uniju.