Iako već skoro četiri godine radi u američkoj ambasadi u Beogradu, Sem Nazaro nije diplomata. Kao stalni pravni savetnik pri Ambasadi i predstavnik američkog ministarstva pravde u Beogradu, Nazaro je igrao ključnu ulogu u osnivanju posebnih odeljenja za organizovani kriminal i ratne zločine (takozvanih specijalnih sudova) i svojim savetima značajno pomogao uspostavljanju pravne države u Srbiji. Za ovaj nezahvalan posao bi se teško mogao naći kvalifikovaniji čovek: sa svojih četrdeset sedam godina, Nazaro ima dugogodišnje iskustvo državnog tužioca u Zapadnoj Virdžiniji, gde je bio na čelu posebne grupe za borbu protiv organizovanog kriminala, a prva balkanska iskustva stekao je u Bosni, gde je radio kao vojni tužilac u bazi Orao u Tuzli i savetnik za suzbijanje korupcije u distriktu u Brčkom. Pored toga, bio je pravni instruktor u Ukrajini, Avganistanu, Letoniji, El Salvadoru i Keniji.

Mada slabo poznat široj javnosti, Nazarov lik je dobro poznat svim tužiocima i sudijama u Srbiji, sa stručnih savetovanja i kao nenametljivi posmatrač važnijih suđenja, naročito onih u Ustaničkoj ulici. Ipak, i pored sve diskrecije, postao je trn u oku poslanicima Srpske radikalne stranke, koji su sa skupštinske govornice u nekoliko navrata postavljali pitanje "Šta radi onaj Sem Nazor u našim sudovima?" (poslanica SRS-a Vjerica Radeta) i tražili da mu se otkaže gostoprimstvo. Uoči kraja svoje misije, Sem Nazaro u ekskluzivnom intervjuu za "Vreme" sumira utiske svog boravka u Beogradu.

VREME: Da parafraziramo izvesne narodne poslanike, šta radite vi, gospodine Nazaro, u srpskim sudnicama?

SEM NAZARO: Verovali ili ne, ovde sam po pozivu vaše vlade, koja je 2003. godine zatražila pomoć naše vlade za razvoj kapaciteta Srbije u procesuiranju predmeta vezanih za ratne zločine i organizovani kriminal, i za unapređenje krivično-pravnog sistema, koji je bio u fazi reformisanja. Naša vlada, odnosno Ministarstvo pravde kome pripadam – ja sam u Sjedinjenim Američkim Državama savezni tužilac – uputilo me je da u okviru programa pomoći radim sa svojim srpskim kolegama na ovom polju. Pomoglo mi je i iskustvo koje sam prethodno stekao u Bosni, kao vojni tužilac i civilni savetnik.

Došli ste u Beograd u septembru 2003, u vreme burnih političkih događaja. Kakvi su bili vaši prvi utisci?

Za mene ceo moj boravak ovde predstavlja neverovatno iskustvo, i lično i profesionalno. Kada sam došao, video sam da specijalni sudovi ne postoje, osim na papiru. Znači, doneseni su zakoni o uspostavljanju specijalnih sudova, ali nije bilo zgrade i nije bilo osoblja, izuzev male grupe ljudi koja se bavila suzbijanjem organizovanog kriminala. Mnoge institucije koje danas postoje, kao što je, na primer, Jedinica za zaštitu svedoka, još su bile u fazi nastanka. Za mene je bilo fascinantno da, zajedno sa svojim srpskim kolegama, prisustvujem rađanju tih specijalizovanih institucija i da im pomognem da ih održe.

Taj porođaj nije bio ni lak ni bezbolan. Svega nekoliko meseci nakon vašeg dolaska promenila se vlada, a novi ministar pravde Zoran Stojković je najavio da ima nameru da ukine specijalne sudove…

Moram da priznam da nisam očekivao toliku količinu političkog konteksta u oblasti vladavine prava. To je nešto što poslednjih godina predstavlja problem u Srbiji. Stručnost bi trebalo da bude iznad politike, ali ljudi iz specijalnih sudova su stalno morali da se upinju da se odupru političkim uticajima, bilo da se radilo o pokušajima da se sudovi ukinu, ili o nečem trećem. Ipak, to je sve deo procesa sazrevanja tih institucija.

Verujete li da su konačno sazrele, odnosno da će ostati kao trajan deo našeg pravosudnog sistema?

Nadam se da je tako. Zahvaljujući naporima mnogih veoma vrednih i stručnih ljudi, sudija i tužilaca, ti sudovi sada funkcionišu samostalno, kao institucije unutar pravosudnog sistema u kojima se mogu procesuirati ove vrste slučajeva. Nadam se da će se to nastaviti, dok procesuiranje predmeta ratnih zločina i organizovanog kriminala ne postane deo redovnog pravosudnog sistema.

Upravo to se često navodi kao argument protiv ovih sudova: da tim slučajevima treba da se bave redovni, a ne specijalni sudovi.

Mislim da se taj argument više ne poteže tako često. Neophodno je ovo pitanje postaviti u perspektivu, da je reč o izuzetno značajnim stvarima za istoriju pravnog sistema u Srbiji. Najpre, ozbiljno i sistematsko procesuiranje ratnih zločina je nešto što domaći sudovi nikada ranije nisu radili, i to je zbog političkih i ostalih okolnosti zahtevalo posebnu pažnju. A kad je reč o organizovanom kriminalu, Srbija se suočila sa nečim što predstavlja izuzetan događaj u celokupnoj istoriji krivičnog prava: bivši i aktivni pripadnici bezbednosnih agencija su se udružili sa organizovanim kriminalcima i izvršili atentat na predsednika vlade. I to je zahtevalo posebnu pažnju, a vi danas imate situaciju da rad specijalnih sudova, naročito kad je reč o zaštiti svedoka, služi kao primer ostalim sudovima u zemlji. Sem toga, važno je i to što su ti sudovi transparentni, ljudi mogu da dolaze i prate suđenja i sve se snima. Po tome se specijalni sudovi razlikuju od redovnih.

Suđenje za ubistvo premijera Zorana Đinđića je nedavno završeno, ali u javnosti ima mnogo nedoumica oko njega. Jedni govore da je trajalo predugo, drugi kažu da se u sudnici čuo samo deo istine… Šta vi mislite?

Najpre, sa pozicije tužioca mogu da kažem da je to bio izuzetno važan i zahtevan slučaj. Kao što rekoh, jedna grupa pripadnika bezbednosnog sistema, znači vladinih službenika, udružila se sa veoma jakom kriminalnom grupom i ubila šefa te iste vlade. A zatim, kad stavite to u politički kontekst, dobijate izuzetno složenu i tešku situaciju. Sad svi možemo da budemo generali posle bitke i da kažemo da je predugo trajalo, a možete čak sa dosta argumenata reći i da država nije uložila sve resurse da se slučaj do kraja razreši. Sve se to može reći, ali na kraju krajeva, sproveden je ceo pravni postupak, od istrage do presude. A kad se malo izmaknete, vidite da je samo šačica ljudi istrajala u tom procesu od početka do kraja. Jedan od tih ljudi je tužilac Jovan Prijić, koji je opstao uprkos svim pritiscima, pa čak i tome što je degradiran usred najvažnijeg procesa u istoriji srpskog pravosuđa. Ili istražni sudija Mirčić, koji je takođe ostao uprkos svemu, pa tročlano sudsko veće. Srbija može da bude ponosna što ima tu grupa odlučnih profesionalaca koji su u izuzetno teškim okolnostima izgurali stvar do kraja. Samo da vas podsetim, ne samo na najavu da će sudovi biti ukinuti nego na pojavljivanje ljudi iz Jedinice za specijalne operacije u sudnici, na to da je jedan tužilac dao ostavku, a drugi uhapšen, da je predsednik sudskog veća dao ostavku, da su dva svedoka ubijena, i da se glavni osumnjičeni iznenada pojavio usred suđenja… Dakle, sad se može svašta reći, ali imajući sve ovo u vidu prosto je zapanjujuće da smo ipak imali jedno fer i pravično suđenje i da je ono privedeno kraju. To suđenje će ipak ostati važan međaš u istoriji srpskog pravosuđa. Da me je pre tri-četiri godine neko pitao da li će se taj proces regularno završiti, rekao bih da neće.

Za mene je kao pravnika, a i institucionalno, posebno važno što je na tom suđenju prvi put u Srbiji uveden institut svedoka saradnika, kao i uspostavljanja sistema zaštite svedoka. Te dve stvari su se pokazale kao neprocenjivo važne i održale su se kao trajan deo pravosudnog sistema.

Ipak, kao što ste sami rekli, dva svedoka su ubijena…

Da, ali oni nisu bili obuhvaćeni programom zaštite. Sem toga, moram da kažem da je i u mojoj zemlji u početku bilo mnogo problema sa zaštitom svedoka. Sad je taj program odlično razrađen, ali kad je uveden, početkom sedamdesetih, bilo je problema. A bilo je i mnogo protesta u javnosti, kao što ih ima i ovde, što se ubicama i kriminalcima daje zaštita i oprašta kazna. Međutim, ljudi su vremenom uvideli koliko je taj institut važan i koristan. Ukoliko država zaista ozbiljno misli da se bori protiv organizovanog kriminala, bez svedeoka saradnika i programa zaštite se jednostavno ne može. Jovan Prijić i tadašnji republički tužilac Đorđe Ostojić su to odmah uočili, i prvo što su od nas tražili je bila pomoć na tom planu. Drago mi je što smo uz pomoć Džoa Pijanese, koji je kao zamenik direktora Službe Maršala SAD više puta boravio u Beogradu, pomogli da Srbija dobije efikasnu službu za zaštitu svedoka.

Pored onih koji osporavaju rad specijalnog suda za ratne zločine iz nacionalističkih pobuda, ima i kritika sa druge strane. Pojedine nevladine organizacije i borci za ljudska prava tvrde da se tamo sudi samo sitnim ribama, a da glavni organizatori ostaju van domašaja pravde.

Te kritike nisu sasvim neosnovane, ali opet kažem: ne verujem da je pre tri-četiri godine mnogo ljudi moglo da poveruje da će se u Beogradu ozbiljno suditi Srbima koji su optuženi za ratne zločine protiv pripadnika drugih naroda, i da će se na tim suđenjima pojavljivati svedoci iz Hrvatske, Bosne, sa Kosova… Niko nije verovao da je Srbija spremna da u to uloži ozbiljan napor. Po meni, ona se zaista trudi, mada stoji da bi trebalo da bude više suđenja i da se u pojedinim slučajevima moglo ići dalje nego što se išlo. Ipak, imamo te slučajeve, i oni se prema opštem mišljenju obrađuju ozbiljno i fer.

A zatim, tu postoji jedan problem koji mnogi nisu na vreme uočili, a to je da su ratni zločini regionalna stvar, iako je sam sud nacionalan. Taj sud se mahom bavi slučajevima u kojima su mesto zločina, dokazi i svedoci na teritoriji druge države. Kao primer napretka na ovom polju navešću vam to da su mi kad sam prvi put došao i pitao ih šta im treba, odmah rekli: trebaju nam svedoci iz Hrvatske, iz Bosne… Pokušao sam da pomognem, i mogu vam reći da se ovaj problem danas više uopšte ne postavlja. Danas specijalni tužilac Vladimir Vukčević ili istražni sudija može direktno da pozove svog kolegu iz Bosne ili Hrvatske i odmah da reši stvar. Kao i u sudu za organizovani kriminal, i ovde imate grupu odlučnih i stručnih ljudi kao što su Vukčević i predsednik Okružnog suda Siniša Važić, koji su rešeni da istraju uprkos svim teškoćama. Razumljivo je da ima ljudi kojima se ne sviđa što se Srbima sudi za ratne zločine, a ponekad mi se činilo da i vlada deli ovaj stav, ali mnogo toga je ipak urađeno. Nadam se da će se u tom pravcu nastaviti. Treba raditi još agresivnije, jer vreme ističe.

Jedan od slučajeva koji su trenutno u toku je suđenje za ubistvo braće Bitići, trojice američkih građana poreklom sa Kosova. S obzirom na to da ste po prirodi stvari posebno zainteresovani za ovaj slučaj, šta nam o tome možete reći?

Sa američke tačke gledišta, moram da kažem da postoji zakon koji nam dozvoljava da istražujemo ubistva američkih državljana bez obzira na to gde su se dogodila. Drago mi je što na tom polju sarađujemo sa srpskim kolegama, ali u tom procesu mora još mnogo toga da se uradi.

Da li američki istražitelji već vode samostalnu istragu ili samo posmatraju rad srpskih kolega?

Naravno, najviše bismo voleli da se proces razreši u Beogradu. Srbija ima primarnu jurisdikciju, tela su nađena na tlu Srbije, pa je logično da i pravda bude zadovoljena u Srbiji. Međutim, mi zadržavamo pravo da ovakav slučaj istražujemo i sami.

Da li to pravo već koristite?

To prema našim zakonima ne mogu ni da potvrdim, ni da demantujem. Sve što mogu da kažem je da FBI sarađuje na ovom slučaju sa kolegama iz Srbije i dostavlja rezultate nadležnim organima, a na njima je da donesu odluku treba li preduzeti dalje korake. Ponavljam, voleli bismo da se proces okonča ovde i očekujemo da svi koji su za ovaj zločin odgovorni, bez obzira na to da li su aktivni ili bivši policajci ili agenti Državne bezbednosti budu privedeni pravdi. Na kraju krajeva, prošlo je već šest godina otkad su leševi braće Bitići otkriveni u Petrovom Selu.

Da li to znači da vaše strpljenje još nije iscrpljeno?

Rekao bih da ovaj slučaj ilustruje problem koji se javlja kada postoji sumnja da su u zločin upleteni pripadnici policije i službi bezbednosti: svedoci, dokazi i osumnjičeni su svi kod njih, a istražne sudije i tužioci su prinuđeni da upravo od tih službi traže informacije. Ovaj problem iskrsava i u mnogim drugim slučajevima. Kod nas, u Americi, pravosuđe i policija usko sarađuju, ali u Srbiji izgleda da to nije slučaj. Nadam se da će se sa promenama u sistemu pravosuđa rešiti i ovaj problem. Konačno, i jedni i drugi bi trebalo da su na istoj strani, jer i jedni i drugi rade u ime naroda.

Da li je problem u tome što službe bezbednosti i policija nisu u dovoljnoj meri reformisani.

Ne volim da poredim razne elemente sistema, ali se slažem da tu treba još mnogo da se uradi. Uostalom i vlada Srbije je identifikovala to kao problem. Treba uspostaviti ceo sistem vladavine prava, od nezavisnosti, preko transparentnosti do odgovornosti, discipline i efikasnosti. To je posao vlade, a problem je pre svega u sprovođenju strategije i zakona koji su već usvojeni. Ako se ne sprovedu, ostaće mrtvo slovo na papiru.

Šta je po vašem mišljenju najveći problem za uspostavljanje vladavine prava u Srbiji?

Sve je problem… Iz američke perspektive, najveći problem je nezavisnost sudstva. Iz toga sve izvire, jer se tužiocima i sudijama mora omogućiti da rade bez brige da li će biti reizabrani svake godine ili svake dve godine.

Transparentnost je takođe veoma važna stvar. Tu bi morao da se promeni ceo način razmišljanja. Tužioci i sudije, po meni, treba da rade u ime naroda, a ne u ime države. To, na kraju krajeva i piše u svakoj presudi: u ime naroda. Ja se, međutim, pitam šta ove reči znače ako narod nema uvid u ceo proces, ili ima samo ograničen uvid. Pun tekst presude, sa obrazloženjem u redovnim sudovima je dostupan samo učesnicima u procesu, ali ne i javnosti. Transparentnost ne znači pisanje saopštenja za štampu, već davanje javnosti na uvid svih službenih dokumenata u procesu. Ako to imate, onda novine neće biti stalno gladne informacija i manje će se oslanjati na spekulacije i nepouzdane izvore. Ja bih sudijama i tužiocima u Srbiji zabranio da čitaju novine, uključujući i vaše. Oni treba da rade kao da novine ne postoje, jer rade u ime naroda. A zatim, kad omogućite narodu pun uvid u rad sudova, političarima će biti teže da utiču na pravosuđe i stručnost će biti iznad politike.

Upravo ste citirali geslo jedne političke stranke…

Mene gesla ne zanimaju, kao ni zakoni, ako se ne sprovode. Na kraju su uvek konkretni ljudi ti od kojih zavisi da li će se nešto sprovesti, ili će ostati mrtvo slovo na papiru. A narod u Srbiji ima pravo da očekuje da se zakoni sprovode.