Možda je momenat u kome je gest izveden bio unekoliko neočekivan (letnja žega nepodobna za bilo kakav ozbiljan posao), ali reakcije na izvinjenje predsednika Srbije Borisa Tadića hrvatskom narodu zbog zločina u proteklom ratu svakako nisu: srpska javna i politička scena podelila se na one koji su tim postupkom zadovoljni, one koji traže još, one koji su užasnuti i "patriotsko-neutralni" DSS.

Sličan odjek u Hrvatskoj još jednom je ukazao na dubinu veza nekadašnjih bratskih republika – nakon završetka rata, sukob je (srećom, uglavnom verbalan) prenet na unutrašnji teren i vodi se između onih koji zagovaraju pomirenje na prostoru bivše SFRJ i onih koji bi i dalje da se tuku na nacionalnoj osnovi.

Svetska štampa ceo slučaj povezala je sa pribižavanjem rešenja kosovskog pitanja, a među domaćim internet komentatorima pojavile su se čak i procene da je izvinjenje prouzrokovano potrebama kampanje uoči predstojećih predsedničkih izbora, ali i podeljena mišljenja o tome da li će Tadić zbog tog gesta na izborima biti nagrađen ili kažnjen.

"Svim građanima Hrvatske i svim pripadnicima hrvatskog naroda koje su učinili nesrećnima pripadnici moga naroda, upućujem izvinjenje i preuzimam za to odgovornost", izjavio je Tadić u intervjuu za emisiju "Nedeljom u dva" Hrvatske televizije. Predsednik Srbije pri tom je haškog optuženika Ratka Mladića nazvao jednom od "najtamnijih strana naše istorije". Izrazio je spremnost da se izvini i drugim narodima, "svima koji su imali žrtve u svojim porodicama" i dodao da nikada ne zaboravlja da su zločini vršeni i protiv srpskog naroda.

REPRIZA: Nije to bila Tadićeva prva preporuka za poređenje sa Vilijem Brantom: sličnu rečenicu izgovorio je i na početku svog mandata tokom posete Sarajevu 6. decembra 2004, kada se izvinio svima kojima su "zločin počinili pripadnici srpskog naroda". Predsednik Srbije tada je rekao i da očekuje izvinjenje i od svih drugih koji su činili zločine: "Nije celi srpski narod činio zločine. Činili su ga pojedinci. Zato je nemoguće optuživati jedan narod. Mi svi jedni drugima dugujemo izvinjenje", rekao je tada Tadić. Ni tada, međutim, nije bio prvi političar sa platom u Beogradu koji se usudio da se izvini zbog zločina: u septembru 2003. predsednik tadašnje Srbije i Crne Gore Svetozar Marović i predsednik Hrvatske Stjepan Mesić u ime građana svojih zemalja u Beogradu su razmenili međusobna izvinjenja za sva zla ili štetu koja su građani dve zemlje činili jedni drugima.

Kao i tada, i ovoga puta pominjanje zločina za koje su odgovorni neki pripadnici srpskog naroda, najviše je zabolelo predstavnike stranaka koje su u vreme činjenja tih zločina bile na vlasti. Tako se u ime radikala istakao Aleksandar Vučič, generalni sekretar stranke ("skandal nad skandalima", "pogazio grobove", "stavio omču oko vrata srpskom narodu", "je li se izvinio što još ima živih Krajišnika?" – samo su delovi Vučićevog besnog reagovanja na Tadićevo izvinjenje). Inspirisan je bio i Zoran Krasić, još jedan radikalski specijalista za uvrede neistomišljenika (koji je Tadića opisao terminima poput "neuračunljiv" i "zreo za hospitalizaciju").

Nije podbacio ni lider socijalista Ivica Dačić ("Tadić je amnestirao sve zločine Hrvata nad srpskim narodom", "sad bi trebalo da se izvini srpskom narodu zato što se izvinio Hrvatima").

Sa suprotnog opozicionog pola, iz redova Liberalno-demokratske partije stigla je ocena da je Tadić to trebalo i ranije da učini (poslanica Vesna Pešić) te da "nisu dovoljne samo reči" već je "potrebno promeniti sistem vrednosti" (vođa stranke Čedomir Jovanović). Najpoznatije nevladine organizacije koje se bave ljudskim pravima izrazile su zadovoljstvo (za Natašu Kandić to je bilo "najozbiljnije izvinjenje koje se čulo na ovim prostorima", za Sonju Biserko "dobrodošlo izvinjenje, s obzirom na to da nije moguće očekivati normalizaciju odnosa u regionu sve dok država i njene institucije ne priđu tom pitanju na takav način", a za Sonju Liht "pravi pristup").

Stranka sa najvećim koalicionim potencijalom još jednom je pokušala da gleda na obe strane jaza koji deli Srbiju: Andreja Mladenović, portparol Demokratske stranke Srbije, pokušao je da izbegne komentar, tvrdeći da je to "Tadićev stav", da je on za svoje stavove "odgovoran prema građanima koje predstavlja, a koji su ga izabrali na neposrednim izborima", te da "Tadić nije deo koalicije" i da njegove aktivnosti nemaju nikakve veze s koalicijom. Onima koji za sebe misle da su veće patriote od drugih, namignuo je Dragan Šormaz, poslanik DSS-a, izgrdivši Tadića da "nije imao pravo da preuzme izvinjenje u ime celog naroda na sebe".

NEDOVOLJNO: Podeljene su bile i reakcije hrvatskih političara: predsednik Mesić i lider SDP-a Zoran Milanović pozdravili su Tadićev gest, dok je predsednik desničarske Hrvatske stranke prava Anto Đapić rekao da je izvinjenje dobrodošlo, ali ne i dovoljno ("I dalje sam rezervisan prema svemu što dolazi iz Beograda", rekao je Đapić, na radost srpske ultradesničarske sabraće). A nacionalna koordinacija Veća srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj (SNV) saopštenjem je Tadića podržala "u naporima uspostavljanja dobrih odnosa između Hrvatske i Srbije, zahvalivši mu na njegovoj težnji da kao predsednik Srbije preuzme na sebe odgovornost za zločine koje su pripadnici srpskog naroda počinili nad pripadnicima hrvatskog naroda u zadnjem ratu".

Hrvatski mediji Tadićev gest ocenili kao zreo državnički potez, ali je bilo i ocena da je takav postupak Beograda došao bar deset godina prekasno (što bi, valjda, trebalo da znači da se u Zagrebu 1997. očekivalo izvinjenje Slobodana Miloševića, koji je pre deset godina vladao Srbijom?).

Crnogorski opozicioni "Dan" vest o izvinjenju dao je pod naslovom "Tadić na koljenima", dok je na naslovnim stranicama dva beogradska tabloida dominirala reč "bruka" (radikalima bliska "Pravda" objavila je i izjavu Borislava Mikelića, nekadašnjeg dužnosnika Republike Srpske Krajine, da je to, nakon haške presude Milanu Martiću, "novi udarac za krajiške Srbe, koji će potegnuti pitanje Tadićeve odgovornosti").

Vodeći evropski listovi, s druge strane, ocenili su da je u pitanju "jedinstven gest", a nemačka štampa u vezu ga je dovela sa predstojećim rešenjem kosovskog pitanja.

Karakteristično je pisanje nemačkog konzervativno obojenog "Frankfurter algemajne cajtunga", koji predsedniku Srbije pripisuje manje dobre namere, a više veštu političku kalkulaciju. List navodi da je "moralno gledano za izvinjenje bilo krajnje vreme, ali da je politički trenutak vešto iskalkulisan". Komentator tog dnevnika, naime, smatra da, zbog određivanja statusa Kosova "Tadiću ne treba samo blagonaklonost (ruskog predsednika) Putina koji je kao kum Srba bio na energetskom samitu u Zagrebu" već i "razumevanje, ili u najmanju ruku blagonaklona neutralnost susednih država čiju neposrednu podršku neće dobiti".

O REČIMA I DELIMA: "Politika i moral tesno su povezani, ništa manje i politika i energija. Kosovo je vredno srpskog izvinjenja kod Hrvata, tim više što je praćeno diskretnim ruskim nagoveštajima o energetskoj zavisnosti regiona", ocenjuje "Frankfurter algemajne cajtung".

Konkurentski "Zidojče cajtung" ukazuje da "postoje i dela, koja su za pomirenje značajnija nego reči". Taj list kao pozitivan primer navodi saradnju pravosudnih organa Srbije, Hrvatske, Bosne i, u ograničenoj formi, UN-protektorata na Kosovu, kada je reč o svedocima važnim za razjašnjavanje ratnih zločina, kao što su bili oni u Vukovaru ili Srebrenici. "Ali, politički interesi ostaju kao prepreka. Pošto je Međunarodni sud Srbiju oslobodio optužbe za genocid, političari Muslimana sada još žešće osporavaju Republici Srpskoj pravo na postojanje. To objašnjavaju sada potvrđenim genocidom u Srebrenici.

Rat se nastavlja pripisivanjem krivice. Tako da izvinjenja nikad ne mogu da budu štetna", ocenjuje "Zidojče cajtung".

Na dela, koja u Srbiji još uvek nedostaju (a odgovornost za to nikako se ne može pripisati samo Tadiću), ukazuje i deo domaćih internet komentatora: na sajtovima koji okupljaju pretežno "građanski" orijentisane čitaoce, naširoko i nadugačko piše se o, recimo, činjenici da u Skupštini Srbije nisu usvojene deklaracije o odgovornosti za zločine, da nije primenjen Zakon o lustraciji, nisu pohapšeni i, što pred Haški, što pred domaće sudove izvedeni glavni ratni zločinci, da nije zabranjeno propagiranje novog i minimiziranje učinjenog genocida… Ali se podseća i na "Oluju" i stradanja Srba u Hrvatskoj.

"Patriotski" sajtovi, s druge strane, osim podsećanja na srpske žrtve, vrve od uvreda na račun Tadića, pa čak i kletvi i pretnji ("seme mu se zatrlo"). Kao u ogledalu, i na hrvatskim "patriotskim" sajtovima razvredneli su se oni kojima nije do pomirenja na prostoru bivše SFRJ: "Hvala na isprici i gorite u paklu", samo je jedan od primera te škole mišljenja – jezgrovit i, za razliku od mnogih drugih, lišen reči nezgodnih za objavljivanje u novinama.