Prvo smo to čuli na televiziji, sve se krsteć’ desnicom i levicom, a onda smo isto čitali i u ponekim novinama: Ana Ivanović, Jelena Janković i Novak Đoković su najuspešniji igrači u istoriji srpskog tenisa. Je l’? Možda je tome i tako, ali ako se dogovorimo kad je to počela "istorija srpskog tenisa": pretprošlog četvrtka oko pola dva? sredinom februara? jesenas, jednog kišnog dana, dok je vetar nosio opalo lišće niz senjačke ulice? Drugim rečima, da li se to "srpski tenis" rodio onda kada je Srbija ponovo postala samostalna država (a tome jedva da ima godinu dana) ili je on ipak možda nešto stariji od nje? Ako je ovo prvo slučaj, onda sam isto tako i ja – koji ne umem ni da držim reket kako treba – u nekom trenutku ‘ladno mogao da budem "najuspešniji igrač u istoriji srpskog tenisa", naprosto zato što ta istorija onda uopšte i ne postoji, nego krećemo od nule, ovo nam je prva sezona ikada, pa si nužno "najuspešniji" taman i da si na 4.869.107. mestu ATP liste. A ako nije tako, kako je onda? I govorim li ja ovde o tenisu ili o nečemu drugom, mnogo važnijem?

Jedan je upućeni, a razložno gnevni čitalac "Danasa" protestovao zato što je list od kojeg se to, valjda, ipak ne bi očekivalo, ležerno preuzeo ovu već ušančenu frazu. Dotični gospodin (Milojko Tubić) podsetio je, naime, na fakat da je Novosađanka i višegodišnja "aktivistkinja" Teniskog kluba Vojvodina i Teniskog saveza Srbije Monika Seleš osvojila osam grend slem turnira, bila prva na WTA listi, dva puta proglašena najboljom sportistkinjom sveta i, uopšte, postigla štošta što je svim drugim našim teniserskim zemljacima i zemljakinjama i dalje nedostižno (ne mora da znači, naravno, da će tako i ostati). Kako je onda moguće da su je mnogi ovih dana tako olako prevideli, da su je spontano izlučili iz "istorije srpskog tenisa", kao nekakvo strano telo? Tubić podozreva da se možda radi o etničkoj (mađarskoj, ergo "nesrpskoj") pripadnosti Selešove. Nema sumnje da u Srbiji ima sasvim dovoljno ludaka kojima bi ovo bio dostojan argument, ali biće da se ovde ipak ne radi o tome. Pre će biti da se radi o jednoj dubokoj zbunjenosti iliti krizi identiteta, utoliko dubljoj što je, izgleda, sasvim neprepoznata. Naravno, ne radi se o identitetu Monike S, nego o "našem", o identitetu zemlje Srbije i njenih građana u ovoj postjugoslovenskoj konstelaciji.

Istorija "našeg" sporta gotovo je istovetna istoriji Jugoslavije: manje u Kraljevini, više u socijalizmu, svi su "naši" uspesi postignuti pod tim imenom. A onda je 1991. Jugoslavija nestala u dimu i krvi, ali je jedan njen (manji) deo, onaj koji se sastojao od Srbije i Crne Gore, sebi odnekud dao za pravo da se proglasi Jugoslavijom-posle-Jugoslavije i da nastavi kao da, tobože, ništa nije bilo, samu sebe imenujući naslednicom one prave, velike Jugoslavije. Okej, bio je to manevar koji je i po idiotizmu i po bezobrazluku bio slika i prilika sramne i bedne Miloševićeve epohe. Otuda je bilo sasvim "normalno" da su državotvorni sportski komentatori u naše ime bahato prisvajali sve uspehe SFRJ reprezentacija i sportista kao nekako "baš naše" stečevine jer, eto, baš mi nasleđujemo Jugoslaviju i sve njeno. A ko to kaže da je baš mi i samo mi nasleđujemo? Pa, baš mi i samo mi kažemo… Sledeći tu gvozdenu logiku, ispadalo je da su, recimo, i uspesi (isključivo) slovenačkih skijaša pod zastavom SFRJ "naše", a ne slovenačko nasleđe. Dobro, možda im ga i ustupimo, ako nas lepo zamole.

Kako god, i to je čudo neviđeno prošlo, srećno su zaboravljeni i Nepomenik sahranjen pod lipom i njegov ino-ministar Vladimir Jovanović, možda ne kreator, ali svakako glavni putujući promoter groteskne "ideologije kontinuiteta". Potonjeg, doduše, poneko od medijskih mu simpatizera izvuče iz naftalina tu i tamo, tek da nas podseti da je pravo čudo što smo kako-tako preživeli vladavinu takvih likova. Odlaskom Miloševića s vlasti utihnula je i kičasta i uzurpatorska bajka o virtuelnoj srpskocrnogorskoj zajednici kao jedinoj "pravoj" naslednici državno-pravnog kontinuiteta sa SFRJ, ali je sama ta kabinetska beogradsko-podgorička sklepotina nastavila svoj sablasni život, pa su se svi nekako po inerciji i dalje šlepali na odavno deplasirano i duboko nezasluženo ime "Jugoslavija", čak i kad je ono zamenjeno SCG oznakom, koja je barem nominalno bila istinita i korektna. No, trebalo je sačekati da se i to čudo napokon demontira, da Srbija i formalno ostane sama – faktički je to već odavno – pa da ljudima dođe negde blizu svesti da je stara košuljica identiteta odavno zrela za zamenu, a nove nekako uporno nema na vidiku, ili je većina nerada da je obuče, ima problem, nekako joj je tesna, žulja, svrbi, ‘oće plikovi da izađu. Ali, važno je i da se pri tome ne zaboravi da si i u novoj košulji i dalje onaj stari čovek… I u takvom nas stanju zatiče sadašnje vreme, ovo u kojem troje briljantnih mladih tenisera postiže lepe uspehe, preteći da možda jednog dana dosegnu veličinu Monike Seleš, najuspešnije srpske (i jugoslovenske, i vojvođanske, i novosadske, i američke, a bogme i mađarske) teniserke svih vremena.

Nema samo Srbija postjugoslovenski identitetski problem, daleko od toga. On je samo ovde i sada najakutniji, baš zato što se od njega predugo bežalo. A razrešenje tog problema uopšte nije tako teško i bolno: "mi" jesmo i "naše" jeste sve ono što je činilo i čini naše živote, našu prošlost i našu sadašnjost. "Naš" je i Bojan Križaj, ali ga ravnopravno delimo sa drugima, a pogotovu je naša Monika Seleš, devojče koje je udaralo loptu dok smo prolazili novosadskim sokacima. A države, pih, one nastaju i nestaju: jadan je onaj čovek koji dopusti da mu identitet kroji banalna dijalektika njihovog rađanja i umiranja, i da ga svaki put resetuje kako koja gekne, brišući sav prethodni sadržaj!