Kristijan Tomušat (Christian Tomuschat), autor knjige Ljudska prava između idealizma i realizma, jedan je od vodećih stručnjaka za ljudska prava i međunarodno javno pravo u Nemačkoj i u svetu. Njegova interesovanja i rad u ovim oblastima nisu samo akademske prirode, s obzirom da on ima i značajno praktično iskustvo – između ostalog, bio je član Komiteta za ljudska prava UN-a i član komisije za istinu u Gvatemali.

U ovoj knjizi, Tomušat daje detaljan prikaz međunarodnih mehanizama koji služe da bi se obezbedilo poštovanje i unapređenje ljudskih prava, od rada političkih organa međunarodnih organizacija, posebno Ujedinjenih nacija, do procedura pred posebno osnovanim ekspertskim telima i međunarodnim sudovima. S tim u vezi, bitno je da je predmet rasprave ne samo sistem koji se razvio na opštem nivou u okviru Ujedinjenih nacija, nego i regionalni sistemi za zaštitu ljudskih prava u Evropi, Americi i Africi.

Međutim, Tomušat se u knjizi ne zadržava samo na opisu sistema međunarodne zaštite ljudskih prava, nego dosta pažnje posvećuje i raspravi nekih temeljnih pitanja koja se u ovoj oblasti postavljaju. Jedno od njih je i pitanje univerzalnosti ljudskih prava, koje se našlo u fokusu naročito posle 1989. godine i pada komunizma u Istočnoj Evropi i SSSR. Tada se činilo da je širenje ljudskih prava i demokratije nezaustavljivo, što je aktuelizovalo raspravu o tome da li predstavljaju "zapadnjački proizvod" koji nije svojstven drugim kulturama, da li je to "biljka" koja se želi "nakalemiti" tamo gde ne može i ne treba da uspe zbog kulturnih, verskih i istorijskih specifičnosti. Ideja relativizacije ljudskih prava i demokratije se javlja i kod nas, kada se često ističe da su to nekakve "tuđe" vrednosti koje "tzv. međunarodna zajednica" i "Zapad" hoće da nametnu "srpskom narodu". Odmah treba reći da je ovo pitanje bilo i ostalo predmet veoma žive intelektualne rasprave, ali i da se u kontekstu poštovanja ljudskih prava njime često manipuliše, što je posebno opasno kada države koriste argumente relativnosti ljudskih prava kao izgovor za njihovo nepoštovanje.

VIŠE NIVOA: Tomušat analizira ovo pitanje na više nivoa. Na niovu prava, pokazuje kako je velika većina država u svetu prihvatila ugovore o ljudskim pravima. Postoje samo dve "zone" jasnog otpora prihvatanju dva međunarodna pakta o ljudskim pravima – zemlje Arapskog poluostrva i Kina. Međutim, autor ističe da je pravna dimenzija samo početak analize, jer se nekad dešava da države pristaju na međunarodne konvencije iz licemerja ili oportunizma, što dovodi u pitanje saglasnost između normativnog sloja i društvenih vrednosti svojstvenih pojedinim kulturama, kao što su islam ili kulture istočne Azije. Tomušat u ovom delu zaključuje da se "ne može ni pomišljati na savršenu harmoniju" sa Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, ali i da, s druge strane, "različitosti ne dostižu toliki stepen da bi se moralo govoriti o kakofoniji". Kao zaključak, on navodi da "ako se ljudska prava izvode iz prirode ljudskog bića, sve moguće razlike izgledaju sporedne i nevažne".

Knjiga se takođe bavi i pitanjem usvajanja i sprovođenja ljudskih prava na nacionalnom nivou, što uključuje i pitanje mesta međunarodnih ugovora o ljudskim pravima u unutrašnjem pravnom poretku. Ovo pitanje se postavilo i prilikom donošenja novog Ustava Srbije (neću reći "u raspravi", jer prave rasprave i nije bilo) i to na sledeći način: da li međunarodni ugovori treba da budu iznad ustava ili treba da budu ispod njega a iznad običnih zakona? Prema Tomušatu, ono mora ostati nerešeno – "državama je ostavljeno da putem efikasnih mehanizama faktički obezbede da Pakt ima prednost". To je, prema njegovom mišljenju, jednostavna primena načela da se ugovori imaju poštovati (pacta sunt servanda). Kako će se ono ostvariti, pak, u potpunosti je ostavljeno državama. Na primer, knjiga navodi da u većini zemalja koje su ugovore o ljudskim pravima inkorporirale u svoj poredak oni imaju rang običnih zakona, a da u Austriji, koja je Evropsku konvenciju za ljudska prava digla na nivo ustavnog zakona, ova "beatifikacija" nije imala nikakvog konkretnog efekta jer su sudovi oprezni u njenoj primeni.

HUMANITARNE INTERVENCIJE: Jedno od važnih pitanja ljudskih prava jeste da li je, i u kojim slučajevima, dozvoljeno državama da upotrebe oružanu silu kako bi sprečile njihovo kršenje u drugim državama. U našim uslovima, ova debata nužno biva strukturisana kao debata za i protiv NATO bombardovanja Srbije 1999. godine. Ali, pravnik i naučnik treba da se iz te perspektive odmakne, i da pristupi ovom pitanju hladne glave. Ono što Tomušat jasno pokazuje jeste da se u savremenoj doktrini međunarodnog prava u načelu više ne isključuje mogućnost humanitarne intervencije u krajnjim slučajevima masovnih i teških kršenja ljudskih prava. Sporenja, pak, postoje oko osnova takve akcije. Prema Tomušatu, slučajevi teških i masovnih kršenja ljudskih prava u kojima organi UN-a (posebno Savet bezbednosti) ne mogu da reaguju zbog blokade ne pokreću samo pitanja sukoba između prava (koje zabranjuje upotrebu sile bez odobrenja Saveta bezbednosti ili razloga samoodbrane) i morala (koji nalaže reakciju radi spečavanja kršenja ljudskih prava). Umesto toga, on obrazloženje za humanitarnu intervenciju izvodi iz samog međunarodnog sistema i smatra da se u slučaju protivrečnosti između dva njegova fundamentalna načela – načela zabrane upotrebe sile i načela zaštite ljudskih prava – mora postići pravna ravnoteža, koja ne mora uvek da bude na štetu ljudskih prava. Zato je humanitarna intervencija vanredan lek koji je opravdan u situacijama kada ne postoje drugi načini da se teška i masovna kršenja spreče. Takođe, važno je da to bude kolektivni napor grupe država, čime takav poduhvat dobija veći legitimitet.

Posebno poglavlje knjige bavi se humanitarnim pravom. S tim u vezi, treba pomenuti da je knjiga u originalu izašla 2003, pa autor prilikom pisanja nije mogao da uzme u obzir podatke i pitanja koji su se javili u poslednjih nekoliko godina, a povodom primene humanitarnog prava u tzv. ratu protiv terorizma. Time bi eventualno novo izdanje knjige moralo da bude dopunjeno, jer su događaji posle 11. septembra 2001. godine u potpunosti promenili diskurs rasprave o ljudskim pravima i otvorili neka pitanja (npr. u vezi sa pravom na život i zabranom mučenja) za koja se smatralo da su odavno zatvorena.

Tomušat u svojim razmatranjima vrlo važno mesto daje uticaju koji postojanje jedne "kulture ljudskih prava" ima na njihovo poštovanje u praksi. Naime, kultura ljudskih prava je vanpravni element bez koga normativni mehanizmi unapređenja i zaštite ljudskih prava i na međunarodnom i na nacionalnom nivou predstavljaju kuću bez temelja. Takođe, međunarodni sistem, u kome centralnu ulogu igraju države, počiva na poverenju i ubeđivanju. Kad države izađu iz okvira takvog sistema, kada poverenje više ne postoji, a ubeđivanje nema smisla, međunarodna zajednica mora da primenjuje i druge metode, uključujući i silu. Međutim, prema Tomušatu, intervencija međunarodne zajednice je samo nov početak, jer u svakom slučaju "u konačnoj instanci, uvek se samo društvo mora suočiti sa svojom budućnošću".

Knjiga Ljudska prava između idealizma i realizma nije suvoparno akademsko štivo, pisano iz perspektive profesorskog kabineta. Ona nije ni minuciozna pravna analiza svake reči u pravnim tekstovima, kakve analize su, da ne bude zabune, od životne važnosti za pravnike. Ova knjiga je ozbiljna i trezvena pravna analiza jednog izuzetno složenog sistema, kakav je međunarodni sistem zaštite ljudskih prava. S jedne strane, ona sublimira višegodišnje iskustvo autora u ovoj oblasti i taj praktični pogled jednog "insajdera" ne samo da čini da tekst ne boluje od "akademizma", nego otkriva i ono što je često skriveno – kakav je stvarni "život" međunarodnih ugovora i međunarodnog prava. Istovremeno, ona je jedan sveobuhvatan, naučno disciplinovan pogled na današnji međunarodni sistem zaštite ljudskih prava na univerzalnom i na regionalnom nivou.

Na kraju, treba pomenuti i izvanredan prevod Vojina Dimitrijevića, uz saradnju Ane Jerosimić i Marka Milanovića. Knjiga Ljudska prava između idealizma i realizma je još jedno vredno i aktuelno izdanje Beogradskog centra za ljudska prava, koji je nesumnjivo vodeći srpski izdavač knjiga iz oblasti ljudskih prava i međunarodnog prava.