Nove elektrane
Instalisani vilajet
Da li će posle sedamnaest godina čekanja i stalnog rasta potrošnje električne energije, u Srbiji zaista početi da se gradi nova termoelektrana? Ili ćemo dobiti blizance
Srbija gradi novu elektranu, a možda i dve. Prošle nedelje, odmah posle formiranja nove vlade, Elektroprivreda Srbije je najavila da bi se uskoro mogao očekivati konkurs za strateškog partnera, a kako je rečeno eksluzivno za "Vreme" – i potonja izgradnja dva bloka u dve termoelektrane od po 700 megavata (MW). Za zemlju našeg gabarita to je događaj uporediv sa nekom od onih velikih i skupih, ali ne baš sasvim atraktivnih porodičnih akcija kakve su renoviranje kupatila ili promena starih električnih instalacija. Pa još dvostrukim.
Kad u toj priči iskoristivi kapaciteti postanu očigledno nedovoljni, među ukućanima zaista počinje neka vrsta borbe za opstanak. Do tad sasvim nezanimljivo, pitanje novih instalacija za sve ukućane postaje od evolutivnog značaja, da bi se najzad otvorilo na kakvom nedeljnom ručku i od tad živelo zajedno sa porodicom sve dok se jednog dana ne pribavi dovoljno novca i ne donesu konkretne odluke o ulaganju, mnogo teže nego pri običnoj kupovini. Ako se potom jedva nekako preživi faza majstora, život u kući se vraća u normalne tokove i ponovo se troše novostečeni resursi.
PLAN B: Kad je reč o državnim stvarima, Srbija se već nekoliko godina nalazi u fazi kukanja i periodičnog pominjanja novih elektroenergetskih izvora, onoj koja u običnom domaćinstvu dolazi posle tog prelomnog, nedeljnog ručka, a koji se u Srbiji desio još 2001. godine, kad je posle godina propadanja pokrenut takozvani program sanacija i rehabilitacija svih postojećih elektroenergetskih postrojenja.
U periodu od 1979. do 1990. godine, svuda po Srbiji su se gradile termoelektrane. Tada su, između ostalih, na desnoj obali Save između naselja Skela i Ušće, u blizini Obrenovca, podignuta dva gigantska termobloka moćne elektrane "Nikola Tesla", TENT B-1 i TENT B-2, ukupne snage od 1160 MW, koji za proizvodnju 7.728.000 kilovat-sati struje godišnje progutaju desetine miliona tona kolubarskog lignita i koje danas u EPS-u smatraju "osloncem elektroenergetskog sistema".
Inače, u tom desetogodišnjem periodu "zamaha izgradnje kapaciteta" širom Srbije je instalisana snaga od 2400 MW. I tada su stvari stale, ako se ne računaju najavljeni mali pogoni kao Sveta Petka i namicanje novih megavata u takozvanim kapitalnim remontima. U međuvremenu, razvoj energetskih kapaciteta u drugim zemljama nije se zaustavljao, a poslednjih godina je ponegde i dramatično ubrzan – tako, Nemačka trenutno gradi 27 novih termoelektrana.
"Većina stvari koje se danas dešavaju u svetu, dešavaju se na temu energije što, nažalost, uključuje i ratove", rekao je za "Vreme" Zoran Manasijević, zamenik generalnog direktora za tehnički sistem Elektroprivrede Srbije, objašnjavajući da je u poslednje dve decenije energetski razvoj "ostao po strani". EPS sada predlaže izgradnju dva nova proizvodna objekta od po 700 MW. Srbiji je za taj poduhvat, za novih 1400 MW potrebno najmanje 1,4 milijarde evra.
Međutim, kao i u slučaju pomenutih porodičnih ulaganja, niti je lako pronaći tolika sredstva niti je sasvim očigledno kako ih utrošiti, pa je sve još nekako u tamnom vilajetu, niti da se uzme niti da se ostavi. Zato se problem budućih dva puta po 700.000.000 W još uvek svodi na "5 W", što je stara engleska skraćenica od pet ključnih novinarskih pitanja – ko, šta, gde, kad i zašto.
ZAŠTO: Ukupna snaga kapaciteta elektroprivrede je 8355 MW. Najveći udeo u toj snazi čini osam termoelektrana na lignit u kojima je instalisano 5171 MW, zatim mnogobrojne hidroelektrane sa 2831 MW i termoelektrane-toplane na mazut i prirodni gas, 353 MW. Tolika instalisana snaga više nije dovoljna da zadovolji potrebe Srbije. Sva ova postrojenja, mada remontovana, provela su na mreži više od dvadeset godina, a neprekidni rast potrošnje je postao kritičan. U poslednje četiri godine, potrošnja struje kontinuirano raste od dva do tri odsto godišnje.
"Danas nije lako proceniti kako će potrošnja rasti", rekao je za "Vreme" Ljubo Maćić, predsednik Saveta Agencije za energetiku Republike Srbije, objašnjavajući da privreda nema stalne stope rasta, a da potrošnja raste pre svega u uslužnom sektoru. On je podsetio da je čak i Svetska banka pre nekoliko godina napravila pogrešnu prognozu da potrošnja struje u Srbiji uopšte neće rasti.
"Srbiji je potrebno da gradi nove elektrane", rekao je Zoran Manasijević iz EPS-a dodajući da, ako njih nema, "onda ima uvoza po svetskim, mnogo višim cenama". Mada su prethodne godine uspeli da proizvedu više struje nego što je bilo potrebno, u EPS-u smatraju da rast potrošnje mora svakoga da zabrine. "Elektroprivreda više nema dovoljno instalisanih kapaciteta za zimske uslove. Prošle godine smo izvezli više struje nego što smo uvezli samo zahvaljujući božjem poklonu, kišama koje su nam donele neočekivane viškove jevtine hidroenergije", objasnio je Manasijević.
Sa ulaganjem u elektroenergetske kapacitete teško je izgubiti, s obzirom na to da u čitavom regionu nema viškova struje. Kad samo jedan blok od 300 MW provede na mreži 6500 sati, on može da proizvede skoro dve milijarde kilovat-sati. Ako bi se čak i ispostavilo da je ova struja višak u odnosu na domaće potrebe i ako bi se prodala po ceni od 5,5 centi – koja je viša nego domaća – država bi samo od toga godišnje zaradila više od 100 miliona evra.
"Trećina srpske privrede radi za EPS", podsetio je Manasijević, dodajući da sa novim elektranama ne bi dobio samo EPS, pošto razvoj novih izvora pokreće celu privredu. Njegovo je mišljenje da bi na izgradnji elektrane mnoga srpska preduzeća dobila dugogodišnje poslove i zaradila desetine ili stotine miliona evra.
ŠTA: Kad se postigne saglasnost oko potrebe da se nešto gradi, nije se lako dogovoriti šta je to tačno što treba graditi ni u jednoj kući, a kamoli u državi kakva je Srbija. Strategija razvoja energetike do 2015. godine koju je Narodna skupština usvojila u maju 2005, predvidela je izgradnju novih elektrana, ali se na šezedesetak strana zaista nije mnogo uplitala u ovu temu, možda zato što je predviđeno da se time pozabave konkretni planovi koje će morati da donese novo Ministarstvo energetike.
Trenutno se samo u tabeli na strani 33. Strategije može naći nešto sasvim okvirno o "programima prioriteta". U koloni elektroenergetskih izvora piše da se planira izgradnja novih hidroelektrana srednje snage, jedna termoelektrana na gas i jedna termoelektrana na lignit od 700 MW. Uz predviđeno remontovanje postojećih kapaciteta, to je bukvalno sve, a ima mišljenja da to pokazuje kako Srbija nema nikakvu jasnu strategiju.
"Taj dokument je jedan jelovnik", opisao je za "Vreme" državnu energetsku strategiju Bogoljub Stojmirović, glavni inženjer pripreme i tehnički direktor izgradnje hidroelektrane "Đerdap 1", dodajući da je ona samo spisak mogućnosti i da nije bila na javnom pretresu. "To je totalni amaterizam", smatra Stojmirović. "Od svih dosadašnjih predloga državnog i rukovodstva Elektroprivrede ništa se nikad nije realizovalo, a uskoro nećemo imati struje i Srbija će se naći u teškoj situaciji."
Njegovo viđenje je da treba graditi jednu veliku termoelektranu, a da uporedo, za "gašenje
požara", treba iskoristiti obnovljive resurse. Na 900 lokacija na kojima se mogu podići male hidroelektrane može se iskoristiti 500 MW.
U EPS-u imaju drugačiju ideju. Kao što je pomenuto, Elektroprivreda će uputiti Vladi Srbije predlog kako da se dođe do strateškog partnera, samim tim i novca, kojim bi počela gradnja dva nova termobloka. EPS najavljuje da će, čim od Vlade dobije saglasnost, krenuti u taj posao, raspisati dva tendera za dve lokacije – jedna je nov, dosad javno nepominjan predlog na lokaciji TENT-a B, a druga je famozna "Kolubara B".
GDE: U suštini, izgradnjom dve termoelektrane Srbija ne može da izgubi, posebno ako se na to dodaju obnovljivi izvori, koji su domen privatnih preduzetnika. Jednim novim blokom rešio bi se problem nedostajućih megavata, a drugim bi se preuzela liderska pozicija u regionu. Međutim, tu se otvara pitanje gde ih graditi, i budući da Strategija predviđa samo 700 MW, nejasno je koja bi bila stvarni prioritet.
"’Kolubara B’ je očigledan kandidat", kaže Ljubo Maćić iz Agencije za energetiku. Priča o ovom nikad dovršenom postrojenju, udaljenom 40 km jugozapadno od Beograda, traje koliko i radni vek jedne prosečne termoelektrane. "Kolubara B" je smeštena uz površinski kop lignita "Tamnava–Zapadno polje" iz koga će se snabdevati gorivom, do čega se došlo idejom da se "ugalj pretvara u struju tamo gde se i iskopava".
"Kolubara B" je projektovana kao postrojenje snage dva puta po 350 MW za kombinovanu proizvodnju električne i toplotne energije, tako da se toplota isporučuje Beogradu. Njena izgradnja je započela 1988. godine, ali su posle podizanja oko dve petine kapaciteta radovi obustavljeni. Zbog rata 1991. godine Svetska banka je zaustavila realizaciju već odobrenog kredita za elektranu i rudnik lignita.
U međuvremenu, stvari sa "Kolubarom B" nikad nisu išle kako treba, a ima priča da su strani investitori oduvek više bili zainteresovani za izgradnju novih blokova uz TENT B nego za "Kolubaru". "Projekat ‘Kolubare B’ se dovodi u pitanje jer na tom lokalitetu nije adekvatno rešeno pitanje vode za hlađenje", kaže inženjer Stojmirović, koji smatra da je TENT B na obali Save mnogo bolja lokacija. "To, nažalost, određuju politički i lokalpatriotski razlozi", smatra Stojmirović.
Kako to biva sa svim nedovršenim projektima, posle otvorenog predloga EPS-a da podiže i termoblok u TENT-u B, može se sasvim lako desiti da on bude izgrađen, da "Kolubara B" i dalje bude neka nova "nada za budućnost", što je bila tokom devedesetih.
KO: Pitanje kako izgraditi nove kapacitete je u stvari pitanje ko će obezbediti novac – konkretno govoreći, milion evra po megavatu instalisane snage. Stojmirović smatra da su obnovljivi izvori najbrže rešenje jer novac dolazi od malih privatnih preduzetnika, a ne od države. "Država samo treba da obezbedi uslove da se svake godine podigne 100 MW i za pet godina će problem nedostajućih megavata biti rešen."
On takođe predlaže da se uđe u saradnju sa susednim zemljama radi izgradnje elektrana u slivu Drine, na koji Srbija polaže 33 odsto od preostalih 3000 MW. Nemoguće je zbog ekoloških ograničenja i potapanja zaštićenih parkova iskoristiti sav ovaj kapacitet, ali ga ne treba zaboraviti.
Jedan takav skorašnji primer je izgradnja hidroelektrane u Buk Bijeloj u Crnoj Gori, kojoj je nivo akumulacije spušten i koja će imati 150 MW instalisane snage umesto 550 MW koliko je bilo planirano ranije. Pored toga, treba ispitati mogućnosti saradnje sa Elektroprivredom Kosova, budući da se tamo nalazi više od 12 milijardi tona lignita, što je dovoljno za skoro dva veka eksploatacije, a kolubarski i kostolački ugalj neće potrajati duže od 50 godina. Uz to, u planovima za dalju budućnost postoji i "evropski megaprojekat" izgradnje reverzibilne hidroelektrane "Đerdap 3", pomoću koje bi se "skladištila" struja čitavog regiona i što bi, po mišljenju Stojmirovića, Srbiju učinilo energetskim gigantom.
U EPS-u smatraju da zbog niske cene od 4,8 centi po kilovat-satu ne mogu da ulažu u nove kapacitete, pa zato i predlažu jedino preostalo rešenje koje je dovoljno brzo – strateškog partnera. "Elektroprivreda ne može sama da pronađe toliki novac", kaže Zoran Manasijević. "Znamo da je nemoguće da se cena struje drastično poveća preko noći i da EPS posle dve decenije poslovanja sa gubitkom, zbog socijalne cene, odjednom postane superprofitabilan. Zato je potrebno da se nastavi trend oporavka EPS-a, da se osmišljeno i polako povećava njegova vrednost, gradnjom novih objekata sa partnerima koji imaju znanje i novac."
KAD: Budući da poslednjih dvadeset godina u Srbiji nije izgrađena nova elektrana postavlja se pitanje da li EPS uopšte ima dovoljno obučenih ljudi za takvu skupu avanturu. Manasijević je objasnio i da je tokom velikih skorašnjih remonta uvežbano nekoliko ekipa u TENT-u koje bi bile u stanju da se nose s ovakvim investicionim poduhvatima.
No, za nova postrojenja potrebno je mnogo opreme iz inostranstva. "Na tehnološki manje zahtevnim poslovima angažovaćemo srpske firme, a ima projekata u kojima su domaće firme ravnopravne sa onim najjačim svetskim firmama. Ali, ipak moramo da čekamo red koji nije mali", kaže Manasijević i podseća da se u Evropi trenutno gradi mnogo elektrana, pa su, u zavisnosti od toga šta se naručuje, rokovi isporuke često dugi.
U takvim poslovima se oprema naručuje jednu ili dve godine unapred i, kako su rekli u EPS-u, potrebno je dugoročno planiranje. Tehnološki složenija oprema i delovi ne mogu da se kupe odjednom, baš onda kad se kupac odluči i skupi novac, a svako ko je u domaćinstvu zvao majstore za kakav veći poduhvat vrlo dobro zna o čemu je reč.
U Agenciji za energetiku kažu da kad bi sutra bile donete sve odluke i bilo obezbeđeno finansiranje, potrebno je pet godina da se izgradi jedna termoelektrana. No, svako sadašnje odlaganje produžiće krajnji rok. "To je poslednji izlaz da Srbija ostane energetski nezavisna", zaključuje Manasijević. "Strateško opredeljenje nije sporno. Dovoljno je samo da Vlada Srbije, kada dobije predlog EPS-a, kaže – da, krećite i gradite." U EPS-u smatraju da će to biti istorijska odluka, mada istorija ume da bude varljiva.
Čak i u stanu, kad su veliki instalacioni radovi završeni, ukućani brzo zaboravljaju da se bilo šta desilo. Malo ko pamti vreme iza sebe po tome kad je renovirao kupatilo ili pravio nove instalacije. No, ako do tih radova uopšte ne dođe, dešavaju se stvari koje se teško zaboravljaju. Kao što su, recimo, restrikcije struje.