Kolumna

Lisica i ždral

Srećni ljudi

Institut za evropske studije istražio je koga Srbijanci smatraju srećnim, za istraživanje koga žitelji Srbije vide kao nesrećne još nije obezbeđen grant, a i koga je briga

Terenci IZES-a (u daljem tekstu IZES) ispitali su više od šest miliona stanovnika Srbije ne bi li naučno ustanovili koga ovi smatraju najsrećnijim sugrađanima. Anketa je, što se iz veličine uzorka da pretpostaviti, obuhvatila predškolsku decu, lica na odsluženju kazne, štićenike staračkih i popravnih domova te petoricu begunaca pred međunarodnom pravdom a čiji identitet neće biti otkriven kao ni tajno mesto na kome su se dragovoljno podvrgli testu, jer su su službenici IZES-a svi pod Hipokratovom zakletvom.

Istraživači su bili iznenađeni što više od polovine ispitanika kao najsrećnije ljude navodi osobe koje nisu više među nama, bezmalo četrdeset odsto ispitanika ima tzv. kombinovanu listu živih i umrlih, tek svaki deseti ispitanik kao srećnike je označio žive i zdrave savremenike.

Prvo mesto među upokojenim srećnicima zauzeo je knez Lazar, zašto, zato što je jednim potezom obezbedio nezaborav na zemlji i blaženstvo na nebu, za petama mu je ako se tako može reći Slobodan Milošević, još ga podilaze žmarci kad se seti svoje govorancije na Gazimestanu i kupovine timberland cipela u Ohaju, trećeplasirani u društvu srpskih srećnika je Tesla koji bio bi još srećniji da se rodio u Kragujevcu, kao Toma Nikolić, a ne u Liki koja pripade kome pripade. Slede Vladika Nikolaj, Jovan Dučić, pa Ćirilo i Metodije (ako nisu Srbi zašto smo učili o njima? zašto su stvorili baš ćirilicu!?), u stopu ih sledi Josip Broz, osoba nesrpskog i općenito mutnog porekla ali koja je pod srpskim nebom i u srpskoj prestonici doživela svetsku slavu i sahranu kakvoj se ne može nadati nijedan vladar.

U središtu definicije sreće kod Srba stoji slava koja je po pravilu stara (nove nema pa nema); najbogatiji Srbi nisu viđeni i kao najsrećniji (primer brata koji unatoč bogatstvu živi u izganstvu, daleko od rođene vile i univerzieta koji su njegovi preci osnovali pre bog te pita koliko godina).

U odeljku o živima, mrtva je trka među političarima i medijskim zvezdama, prva dva mesta sa istovetnim brojem glasova (po tri miliona) dele Miloš Aligrudić iz DSS-a i Dušan Petrović iz DS-a, što će reći da stanovništvo srećne ljude traži i nalazi u demokratskom bloku, dok je najsrećniji (tj. viđen kao najsrećniji) radikal Vučić dobio svega 123.456 glasova, podrhtava mu usna kao da će briznuti u plač, publika nije načisto je li to od radosti ili od tuge zbog izgubljenih srpskih zemalja. Na potpitanje kako je moguće i je li to na mestu da partijski aparatčici po srećnosti nadmaše svoje stranačke predvodnike, koji imaju i najviše državne funkcije, to je zato što su breme premijera i teret šefa države preteški za Koštunicu i Tadića, a ona dvojica najsrećnijih očito imaju zlatni presek moći, obaveza i sposobnosti, te otud deluju radosnije ne samo od svojih šefova nego i od poslanika u mnogo razvijenijim zemljama. Kako prepoznajete sreću kod najvećih srećnika novog milenijuma tj. Aligrudića i Petrovića? Sjaj u očima naveli su svi anketirani, pa osmeh koji miljenike fortune ne napušta ni kad se tobož zakrve sa ideološkim protivnicima, zvonak, samodopadljiv govor, šta još, kud ćeš više, obojica uživaju svak u svom izgledu, vlast ih iz dana u dan prolepšava, plači Dorijane, koji uspeo si tek da stagniraš!

Da li su poslednjih sedam i poslednje tri godine zlatno doba za Koštunicu i Tadića, bilo je jedno od pitanja, jesu, odgovorili su svi anketirani, dobro, biste li onda na skali od jedan do deset označili koliko je ko od dvojice srbijanskih moćnika srećan, premijer dobi šest, predsednik samo četiri poena, kako to, kažete da su im ovo najsrećnije godine a ovamo ih smeštate na sredinu skale, kao da su dobili posao u perionici kola i sportskoj kladioni, pa, Koštunica žali što se kao mlad zalagao za smenjivost najviših državnih funkcionera, Tadiću kroz glavu svako malo proleti da je njegovo predsednikovanje nesporazum posle kojeg će opet blago nama u zbornicu, famulus će opet da mu komanduje mrskim zvonom.

Baš kao i u politici i u životu, i u kolektivnoj percepciji srećništva žene su u položaju koji se Evropi ne bi dopao: ima ih trideset puta manje nego muškaraca, ali ono malo pripadnica lepšeg pola koje anketirani vide kao srećnice stostruko su srećnije od običnih žena, prvoplasirane se približavaju istorijskim ličnostima, srećnije su od premijera i predsednika, ali su prave očajnice naspram dvojca Aligrudić-Petrović, pa ko su, pa ko su, IZES je ovlašćen samo da kaže kako najsrećnija Srpkinja nosi šešir, seriju šešira, ako baš hoćete, vodi televizijsku emisiju štrikajući pred virtuelnim kaminom i uživa više nego svi gledaoci skupa, drugo mesto pripada njenoj drugi sa prela i ženi slavnog pisca koja i sama piše, potonja se svakog bogovetnog dana iznova poraduje što savremene sprske spisateljice ne robuju slepo modi a ipak se oblače lepo da ne treba lepše, zašto mislite da su ove žene srećne, da su nadsrećale i ženskadiju iz Otadžbinske uprave, zato što im je za sreću dovoljan novi klobuk, stare štrikaće igle i spoznaja da su srpske književnice modno samosvojne, da, sedme sile sile što se tiče, najsrećniji je autor emisije naučno nedokazanog naslova "Nije sprski ćutati": u svojim pitanjima uživa kao da je u džakuziju, i dok ih je stavljao na papir bila su izvrsna, postavljena prijatnim glasom zvuče toliko pametno i nadsve hrabro da je svejedno šta će sabesednik odgovoriti, eto, to su naši srećni ljudi: nije sritan onaj koji puno ima, nego onaj komu malo triba.

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu