Proteklih godina je u medijima bilo puno informacija o hiljadama kubanskih lekara i drugog zdravstvenog osoblja koje je kubanska vlada slala kao pomoć u nerazvijene zemlje pogođene prirodnim katastrofama, i kao tehničku pomoć zemljama Afrike, Južne i Srednje Amerike. Posle pustošenja sa više od 40.000 mrtvih koje je 1999. godine izazvao uragan Mič u Centralnoj Americi, Kuba je hitno poslala lekare i drugo medicinsko osoblje u ugrožene zemlje. Pošto se radilo o siromašnim zemljama koje ni pre toga nisu imale odgovarajuću zdravstvenu zaštitu, došlo se na ideju da se u cilju dugoročne pomoći tim zemljama u Havani osnuje Medicinski fakultet koji će besplatno školovati lekare iz latinoameričkih zemalja. Tako je nastao Latinoamerički medicinski fakultet u Havani.

Škola je smeštena u bivšu bazu za mornaričku obuku 20 kilometara od Havane (praktičnost u korišćenju vojnih objekata za škole pokazala se i kada je u bivšem sovjetskom logističkom centru za elekronsko špijuniranje SAD osnovan Fakultet za informatiku). Siromašnim studentima iz drugih latinoameričkih zemalja, gde uglavnom samo deca bogatih mogu da studiraju medicinu, omogućeno je da uz obezbeđen smeštaj, ishranu i udžbenike mogu besplatno studirati. Akcija je imala velikog odjeka i do danas je ova škola imala preko 10.000 studenata (3000 je već diplomiralo) iz 28 zemalja. Po podacima iz 2005, najviše ih je iz zemalja Južne (5500) i Centralne Amerike (više od 3000), kao i sa Kariba (više od 1000), a ostali su iz Meksika, podsaharske i severne Afrike, Azije i SAD (više od šezdeset studenata). Interesantno je pomenuti da je kada je 2004. godine Bušova administracija donela zabranu putovanja američkih građana na Kubu, za studente ovog fakulteta napravljen izuzetak na zahtev generala Kolina Pauela (verovatno zato jer se radilo pretežno o siromašnim crnačkim studentima).

Pošto studenti dolaze iz raznih kultura, sa različitim predznanjima, svaka nova generacija ima nekoliko meseci za pripremu za studiranje, učenje jezika i dopunsku nastavu iz pojedinih predmeta. U ovom objektu prve dve godine studiraju osnovne predmete, a posle se upućuju na neki od kubanskih fakulteta na kliničke studije. Kada diplomiraju imaju mogućnost specijalizacije iz opšte medicine, pošto je osnovna namera pri osnivanju škole bila da se osposobljavaju lekari za osnovnu zdravstvenu zaštitu. Inače, u Venecueli je započet desetogodišnji program obrazovanja 40.000 budućih venecuelanskih lekara koji sprovode kubanski stručnjaci.

Iz našeg iskustva znamo da besplatno školovanje u ekonomski nejakim sredinama vodi do hiperprodukcije školovanih kadrova i nezaposlenosti obrazovanih mladih ljudi, ne samo lekara. Ono što je za nas bio problem (slična je situacija i u susednim socijalističkim zemljama), za Kubance se pokazalo kao prednost jer u čitavom regionu postoji manjak zdravstvenih radnika. Na Kubi na 12,5 miliona stanovnika ima oko 80.000 lekara, ali oko 20.000 radi, preko međudržavnih ugovora u okviru tehničke ili humanitarne pomoći, u raznim zemljama Latinske Amerike, Afrike i Azije. Tako je pored prirodnih lepota, cigara, ruma, šećerne trske i muzike, Kuba razvila novi brend – kubansku medicinu. Zdravstveni turizam postaje jedno od glavnih strateških opredeljenja razvoja turizma na Kubi. Kada se govori o zdravstvenom turizmu, misli se i na konzervativne i na hirurške grane medicine za koje zbog solidnog kvaliteta usluga i pristupačne cene postoji interes i van regiona.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, Kuba je na čelu liste po uspešnoj vakcinaciji dece do godinu dana, a ima i najmanju smrtnost odojčadi na području Latinske Amerike. Da se u kubanskom zdravstvu ne radi samo o kvantitetu već i o kvalitetu službe, vidi se i iz vesti da je Kuba jedna od pet zemalja koje su zadužene od strane Svetske zdravstvene organizacije za kliničko testiranje vakcine protiv virusa HIV, iako je incidenca HIV-a na Kubi izuzetno niska – 0,69 na 100.000 stanovnika (u tih pet zemalja spadaju i Švedska i Švajcarska). To govori da Svetska zdravstvena organizacija smatra da Kuba ima i opremu i stručnjake koji mogu da odgovore ovako složenom zadatku.

Dolazeći na Kubu razmišljao sam i o tome kakvi su ljudi koji sledeće godine slave 50 godina revolucije, ali i 50 godina sankcija, što znači neprestanu borbu za opstanak, za preživljavanje. Čovek bi očekivao da su jaki, žilavi, oštri, askete, neurotični ili depresivni. Ne mogu da kažem da sam za dve nedelje upoznao Kubance u dušu, ali ono što sam video i doživeo u kontaktu s njima govori mi sasvim suprotno.

Na ulici srećete vesele, opuštene i ljubazne ljude. Za dve nedelje nisam video nijednu tuču, nisam čuo nijednu svađu. U kongresnoj dvorani se u jednom trenutku kroz odškrinuta vrata začula muzika. U trenu su svi u sali, izuzev predavača koji se ukočio od treme pa nije ni čuo muziku, počeli da se njišu u ritmu. Šetajući gradom primetio sam u jednom parku tamnu priliku kako sedi na klupi, a oko nje tri devojke koje se kikoću. Kada sam se približio, shvatio sam da je to na klupi skulptura Džona Lenona. Umoran od razgledanja stare Havane seo sam u kafić. Prišao mi je sredovečni Kubanac, pitao da li može da sedne i počeo priču: radi u fabrici cigara, mala plata, krade cigare iz firme, može jeftino da mi proda kutiju dugačkih "cohiba" cigara. Rekao sam mu da nisam preterano zainteresovan i ponudim ga niškom "drinom" bez filtera. Uzeo ih je i pitao odakle sam. Reč "Serbia" propratio je začuđen pogled. "Jugoslavija. A, Tito." Naručio sam mu piće i zatražio da vidim cigare. "Nemoj, nisu prave – mi smo prijatelji", rekao je on, zagrlio me i otišao.

KONGRES: Za kubansku medicinu prvi put sam čuo osamdesetih godina, kada su iz Praga za Havanu organizovani čarter letovi za pacijente koji boluju od vitiliga – kožnog oboljenja koje se manifestuje belim, bezbojenim flekama po licu i celom telu. Lek melantin pronađen na Kubi i danas se smatra efikasnom simptomatskom terapijom.

Prvi posredan susret sa kubanskom medicinom imao sam kada sam radio kao gostujući profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Majamiju, u periodu od 1994. do 1998. godine. U Majamiju živi preko dva miliona kubanskih emigranata. Ta zajednica je izuzetno organizovana, sa posebnim statusom u SAD; između ostalog, imaju i svoje bolnice u kojima radi isključivo kubansko osoblje i u kojima kubanski lekari mogu da rade bez nostrifikacije diploma. Većina Kubanaca koristi usluge tih zdravstvenih ustanova, čak i porodice Kubanaca koji rade na Medicinskom fakultetu, jer Kubanci smatraju da u njima dobijaju stručniju i kvalitetniju uslugu nego u ustanovama koje im pripadaju po američkom sistemu zdravstvene zaštite.

Poziv da kao gostujući predavač učestvujem na Međunarodnom kongresu fizikalne medicine i rehabilitacije, koji je održan od 26. do 30. marta ove godine u Havani, prihvatio sam sa zadovoljstvom. Na Kongresu je bilo 420 učesnika iz 19 zemalja, prisutni su bili eminentni stručnjaci iz svih latinoameričkih zemalja, gosti predavači iz Španije, Italije, Izraela, Kanade i SAD. Od pozvanih desetak Amerikanaca stigla je samo jedna profesorka, i ona teškom mukom. Tek iz šestog pokušaja dobila je odobrenje svoje vlade da dođe na Kubu. Pored usko stručnih i naučnih radova iz oblasti fizikalne medicine i rehabilitacije, dominirale su dve teme: integralna rehabilitacija i regionalno povezivanje.

Profesor Barozo iz Brazila, predsednik Udruženja za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju Latinske Amerike, u svom izlaganju je naveo podatke da na području Latinske Amerike i Kariba ima 43 miliona onesposobljenih usled bolesti ili povreda (25 odsto su deca i adolescenti), a da je samo dva odsto njih bilo u prilici da koristi službu rehabilitacije. Pored toga, ukazao je i na promenu u strukturi oboljevanja u regionu – sve je manje zaraznih bolesti, životni vek se produžava, kardiovaskularnih i cerebrovaskularnih oboljenja je sve više, a zdravstvene službe većine ovih siromašnih zemalja nisu spremne ni kadrovski ni opremom da se uhvate u koštac sa rastućim potrebama za rehabilitacijom.

Integralna rehabilitacija podrazumeva povezivanje službi rehabilitacije sa zakonodavnom i izvršnom vlašću, naročito na lokalnom nivou, jer proces psihosocijalne i profesionalne rehabilitacije može da bude mnogo efikasniji i jeftiniji u mestu stanovanja pacijenta nego u nekoj visokospecijalizovanoj ustanovi. Što se tiče regionalnog povezivanja, ono ne sme da ostane na nivou razmene iskustava, već je neophodna uzajamna pomoć zemalja regiona u edukaciji, opremi i kadrovima.

Nacionalni centar za rehabilitaciju nalazi se van Havane, na velikom prostoru, u objektima koji nisu luksuzno građeni, ali su funkcionalni. Terapijski prostori su impresivni po veličini i opremljeni svom neophodnom savremenom opremom nabavljenom uglavnom od evropskih proizvođača. Tradicionalna medicina je na Kubi ozvaničena i uklopljena u službe fizikalne terapije. U većini bolnica postoji informatička služba gde zaposleni mogu da koriste internet. To je od izuzetnog značaja za stručno usavršavanje i praćenje literature, jer privatnim licima u domaćinstvima nije dozvoljeno korišćenje interneta.

I meni i kolegama iz drugih zemalja bilo je fascinantno kako jedna siromašna zemlja, decenijama pod sankcijama, koja svojim zaposlenima pomoću neke vrste bonova (tačkica) i s minimalnim platama (platni razred načelnika u bolnici je oko 25 evra) obezbeđuje osnovne potrebe, može da razvije međunarodno priznatu zdravstvenu službu. Zdravstveni radnici žive i rade u skromnim materijalnim uslovima, ali imaju znanje i imaju čime da rade, vredni su i posvećeni poslu (lekarima je zabranjen bilo kakav dopunski ili honorarni rad da bi dali pun doprinos na svom radnom mestu).

EDUKACIJA KADROVA: Jedna od osnovnih vrednosti svih socijalističkih komunističkih sistema, pa i kubanskog, jeste potpuno besplatno školovanje i zdravstvena zaštita. Osnovna škola traje šest godina a srednja četiri. Specifičnost Kube je to da je i srednja škola obavezna, i to sa celodnevnom nastavom do pet ili šest sati uveče. To uključuje i sportske i kulturne aktivnosti, a od prošle godine (na preporuku Ministarstva obrazovanja) i učenje engleskog jezika. Nakon srednje škole slede tri godine pripreme za određenu grupu fakulteta. Ko neće ili ne može da se upiše na Medicinski fakultet, stiče zvanje tehničara, bolničara i može da se zaposli u zdravstvu. Školovanje za lekare na Medicinskom fakultetu traje šest godina, za medicinske sestre tri, za terapeute pet godina. Specijalizacije traju od tri do šest godina.