Dok su oni što su se ogradili od naroda zidali kuće oko Topčiderske zvezde (sve sa Užičkom i Tolstojevom pride), drugi, što su bili bliski vlastima, svoja gnezda svili su na nekadašnjem senjaku. Posle je senjak postao Senjak. Predsednik vlade u pred(svetskom)ratnom periodu, Milan Stojadinović otišao je još dalje: iza poslednje kafane. Kafane za srećan put. Gospodarska mehana bila je ono mesto gde je grad prestajao da bude grad, a do prvog sela delili su ga samo manje ili više kaljavi drumovi.

I smestio je svoj kućerak tako da s jedne strane može pogledom da dobaci do reke, s druge podigne pogled prema padini u kojoj su se između drveća skrivali isti takvi kućerci, s treće svrati na "po jednu s nogu", s četvrte pogleda prema onim drumovima.

Ko god da je tu zidao, zidao je tako da ove poglede ne pokvari. I da se razumemo: to su sve odreda bile prelepe vile, postale su kućerci tek u novije doba kad su "očevi nacije" počeli za zidaju tamo gore.

E, baš o ovom poslednjem je reč: dok su se ti "očevi nacije" tek rađali u vihoru predstojećeg (našeg) rata, ja sam se družio sa Đorđem Bobićem i još nekim dobrim ljudima: pisali smo program nečega što smo nazvali Beogradska stranka, čiju smo osnivačku skupštinu održali, pa prekinuli sve aktivnosti kad je prva granata poletela put Vukovara.

Mi smo zamišljali da se to nama ne može dogoditi, i pravili skice za srećniju budućnost. Da ne davim, ali za ovu priču, tačka 1 Programske deklaracije, čini mi se vrednom da se prepriča. Zvala se Urbanistički razvoj, zalagala se za izradu generalnog urbanističkog plana, za ponovno formiranje Urbanističkog zavoda i, pazi sad, za "uvođenje funkcije glavnog gradskog arhitekte koji će imati poverenje Beograđana i stručnjaka i koji će taj posao obavljati u dužem vremenskom periodu od najmanje deset godina". Pazi dalje: "Tokom celokupnog posleratnog razvoja gradske vlade su se ponašale po principu ‘posle mene potop’ ili ‘lako ćemo’. Dugoročni zadatak Stranke je da takvo ponašanje prevaziđe, da ustanovi politiku razvoja grada koja će obavezivati kako one na vlasti tako i one koji će doći na vlast."

Eto, nije loše povremeno se podsetiti na prošlo. Zbog onoga što će doći: recimo Đorđe Bobić, na mestu gradskog arhitekte, onomad objašnjava svekolikom gledalištu jedne velike televizije zašto famozni Peti parkić na Zvezdari mora da ustupi mesto velikom poslovnom objektu. Svekoliki protesti stanara, rok koncerti kao na šetnjama 1996/97, opet kordoni, udarena jedna starica, buldožeri i kamioni… Sve nema veze. Lokacija je prodata, parkić je bio samo privremeno rešenje, investitor je tu uložio novac i bojim se da se ništa ne može, kaže gradski arhitekta. Još kaže da je i pravo i pravda na strani investitora. I gotovo! Aman Đorđe, pa gde je tu naše zamišljeno poverenje Beograđana? Gde je sve ono što smo hteli i za šta smo se naivno zalagali?

Prisećam se i famoznog mosta preko Ade Ciganlije. Svu silu argumenata pametni ahitekti sručili su na jednog drugog arhitektu, tada na funkciji gradonačelnika, jer je dozvolio da se unakazi biser Beograda. Bogdan Bogdanović se pravdao da su mu to podmetnuli, da nije znao šta planiraju. Pobunilo se i tadašnje rukovodstvo Ade Ciganlije, ko sve ne. A sve lepo, legalno i legalistički, u okviru onoga što se zvao dijalog suprotstavljenih mišljenja. U redu, bilo je drugo vreme, bez rok koncerata i demonstracija gnevnih stanara, ali i vlasti su bile druge. Koliko god da smo se ljutili na njih, slušale su šta im građanstvo priča, još više brinule kad se ništa ne priča.

Onda se od mosta odustalo. Ili smo mi, naivno, samo tako mislili. Evo ga ponovo: u Skupštini grada čak i izložba predviđenih rešenja, a pošto građani glasaju za rešenje, onda je logično da građani jesu za most. I kome je uopšte palo na pamet da ga nazove "Prokleta ćuprija"?

Vreme prolazi, kotrljaju se godine, važno je da mi zidamo, ostavljamo spomenike, ako već ne za čitavu naciju, ono za makar svoje potomstvo.

Pre neki dan prolazio sam pored Sajma. I nisam mogao očima da verujem: između onih vila što su se udenule tako da ne pokvare pogled Milanu Stojadinoviću, niče kuća. Ama kakva kuća, kućerina. Takoreći soliter. Niče, čini mi se raste i dalje, proganja me mora da će početi da se prostire i levo i desno od sebe, da joj u visini ni nebo neće biti limit; da će tako, kao kvasac, rasti dok ne proguta ceo Senjak, posle i Topčidersku zvezdu (sve sa Užičkom i Tolstojevom pride); tada još sa zluradom pakošću pomislim "tako i treba ovoj novoj buržoaziji"; ali onda kućerina i dalje raste; prelazi Savu, pa autoput; nezasito guta sve pred sobom; nema više Savskog venca, Starog grada…

I nikako da prestanem da zamišljam: Đorđe Bobić na belom konju (čini mi se primerenije nego da se iz paradnog džipa obraća minerima sa: "Možete poćeti"), zaustavlja se ispred Gospodarske mehane pa, kao bronzani knjaz, upre prstom u ovu rugobu i jednostavno naredi: "Ruši to!"