Specijalno za "Vreme" iz Pariza

Okončan je prvi deo vrlo uzbudljive predsedničke kampanje koja je u nedelju i konačno pokazala da je tromesečnim svakodnevnim medijskim "pendrekanjem" uspela da vrati Francuze politici i biračkim kutijama u i te kako presudnim trenucima za državu. Prvi krug izbora je iznad svega bio neizvestan i napetost je trajala do poslednjeg trenutka; najviše zbog izrazito prisutnog straha od ponovnog naviranja ekstremno desne struje kao pre pet godina, kada se potpuno neočekivano u drugom krugu našao lider Nacionalnog fronta Žan-Mari le Pen.

Nikada u istoriji Pete republike nije bilo toliko nepredvidivo u prvom krugu izbora, naročito zbog važnosti celog događaja i izbora novog predsednika koji Francusku mora da izvede na pravi put i raskrsti sa zastarelim i toliko kritikovanim aktuelnim sistemom. Posebnost ovih izbora svakako leži u talasu jedne sasvim nove generacije političara: od četvoro glavnih kandidata čak troje pripada toj takozvanoj novoj generaciji – Segolen Roajal, Nikola Sarkozi i Fransoa Bajru su pedesetogodišnjaci, a Roajalova i Sarkozi su se sada prvi put kandidovali na predsedničkim izborima i nedeljni rezultati pokazuju da je građanima zaista potrebna "sveža krv".

DVOSTRUKA POBEDA: Kako ocenjuje velika većina ovdašnjih analitičara, rezultati prvog kruga predstavljaju dvostruku pobedu demokratije. Odziv birača je naprosto oborio sve rekorde Pete republike sa blizu 85 odsto izašlih, što je za 13 odsto više nego u prvom krugu 2002. godine, kada je zbog malog učešća bio otvoren put ekstremnoj desnici ka drugom krugu. Ovog puta Francuzi su se mobilisali upravo zbog toga i to im je očigledno pošlo za rukom. Žan-Mari le Pen je osvojio tek 10,5 odsto glasova, odnosno neočekivano malo, i to se sada jednostavno smatra slomom ekstremne desnice pred navalom istinskih demokratskih kandidata koji predstavljaju dva različita pravca i dva viđenja francuskog društva. Ali to je ono što Francuzi vole: videti i jednu i drugu krajnost i odlučiti se za jedan pravac. Bilo je očigledno da su u poslednjem Širakovom mandatu postajali sve nezadovoljniji. Većina je glasala za Širaka, a da to i nije želela, nezadovoljstvo je kulminiralo na referendumu povodom Evropskog ustava, a celokupna politička elita je postala omražena. I konačno, tek ovi izbori su bili prilika da se pokaže želja za korenitim promenama. Međutim, svojevrsna psihoza pratila je ceo period uoči prvog kruga. Ponovo se strahovalo od toga da Le Pen ne prođe dalje, a s druge strane, Sarkozijevi pokušaji pridobijanja velikog dela Le Penovog biračkog tela nisu ulivali poverenje. A onda je objavljivanje prvih rezultata u nedelju u 20 časova ipak razrešilo enigmu i mnogima donelo olakšanje.

Nikola Sarkozi, predsednik Unije za narodni pokret (UMP), osvojio je ubedljivo prvo mesto i značajnih 31,1 odsto glasova, dok je socijalistički kandidat Segolen Roajal osvojila 25,8 odsto što je slično Miteranovom rezultatu iz 1981. godine. Pozivi za "korisno glasanje" urodili su plodom i na jednoj i na drugoj strani jer je Sarkozi odneo Nacionalnom frontu gotovo polovinu uobičajenih birača dok je antiliberalni levi blok sa liderom Revolucionarne lige komunista Olivijeom Bezansnom, Komunističkom partijom i kandidatom Mari-Žoržom Bifeom, te partijom zelenih, Radničkom borbom i altermondijalistom Žozeom Boveom uspeo da prikupi tek nešto više od 11 odsto glasova. Ipak, za uspeh socijalističkog kandidata Segolen Roajal nisu isključivo zaslužni kvalitet predizborne kampanje i projekti za naredni petogodišnji mandat. Brojni francuski birači

dali su joj glas ne zato što gaje simpatije prema njoj i što im potpuno odgovara ta politika, već jednostavno što Sarkozija ne vole i na taj način žele da ga zaustave na putu ka Jelisejskoj palati.

TREĆI ČOVEK: Slučaj centriste Fransoe Bajrua je svakako poseban. Dugo vremena je bio treći čovek i to je na kraju i ostao, a imao je sve adute da Sarkozija potuče u drugom krugu ako je verovati brojnim anketama u proteklih nekoliko nedelja. Ali problem je u tome što je Bajru predstavnik desnog centra, nekadašnji je desničar i to kod jednog dela levih birača nije moglo da prođe. Možda bi deo razočaranih socijalista i glasao za njega da nije bilo tog straha od Žan-Marija le Pena.

Bajru je ipak svojom kvalitetnom i inteligentnom kampanjom privukao trostruko više birača nego pre pet godina (sa 5,4 odsto skočio je na 18,55 odsto) i sada s pravom može da se pohvali da je kreator nove, treće političke struje. Ali u ovom trenutku ostaje da se razreši velika misterija: kom će kandidatu, Sarkoziju ili Roajalovoj, otići većina Bajruovih glasova? Od toga za koga će se Bajru opredeliti zapravo zavisi i odluka o novom predsedniku Republike. Iako je već po objavljivanju rezultata lider Unije za francusku demokratiju (UDF) ponosno izjavio da njegovi glasači nisu na prodaju, Nikola i Segolen su krenuli odmah u besomučnu borbu za Bajruove glasače. U trenutku dok ovo pišemo (u utorak) Fransoa Bajru odbija da pruži bilo kakve nagoveštaje i čeka sredu za kada je najavljeno njegovo savetovanje sa ostalim čelnicima partije. Naprosto je svestan da njegovih 6,7 miliona birača odlučuje o pobedniku. Jedno od prvih ispitivanja javnog mnjenja pokazuje da 35 odsto birača smatra da bi njihov lider trebalo da se izjasni za Roajalovu, 25 odsto za Sarkozija dok 35 odsto centrista smatra da ne bi trebalo podržati nikoga.

Kako sada stvari stoje, dan posle prvog kruga Sarkozi važi za velikog favorita. Od svih kandidata koji su učestvovali na izborima niko nije pozvao svoje birače da glasaju za desnog kandidata, dok je kompletna levica iste večeri pozvala da se formira anti-Sarkozi blok i da se glasa za Roajalovu. Sarkozi deluje vrlo samouvereno i sada kreće u sasvim drugačiju kampanju. Iz autoritativnog i oštrog Sarkozija pomolio se kandidat humanista, spreman da pomogne svim Francuzima bez razlike, svim ugroženim i hendikepiranim licima što je daleko kao od neba do zemlje u odnosu na ranije izjave. Pošto je osvojio znatan deo ekstremne desnice, pokušaće da se predstavi zaštitnikom svih socijalnih slojeva, političarem koji želi da ujedini sve stanovništvo za dobrobit države i njen izlazak iz krize. Sarkozi sada mora da ugasi oštrinu i da smiri ekstremističke duhove koje je uznemirio, ukoliko ne želi da se drugi krug pretvori u referendum protiv njega. A upravo tu leži možda i jedina šansa socijalista. Osim što mora mnogo više da radi na dinamičnosti kampanje i na buđenju pravog pokreta protiv desnice, Roajalova mora da ponudi i mnogo preciznije reforme kojih su građani naprosto žedni počev od utvrđivanja izmena političkog sistema. Od ključnog značaja je pridobijanje onog dela socijalnih kategorija koje su se već neko vreme okrenule desnici ili centru zbog razočaranja u socijaliste i perioda Žospenove pluralne levice. Sve će zavisiti i od njene sposobnosti da eventualno ubedi Bajrua, ili ako ne njega, onda barem što veći deo njegovih birača. Sarkozi za jedan deo ovdašnjih analitičara i za neke medije predstavlja pravu opasnost i, kao takvog, potrebno ga je zaustaviti svim snagama van klasične i tradicionalne debate između desnice i levice, savetuje nemački i evropski poslanik Danijel Kon Bendit.

EVROPSKO IŠČEKIVANJE: Ishod drugog kruga izbora se željno očekuje i u Evropi jer je po reakcijama mnogih, i po nekom nepisanom pravilu, na Francuskoj upravo težak zadatak da reši zastoj nastao posle istorijskog "ne" na referendumu. Oba kandidata žele da taj problem što pre skinu sa dnevnog reda, već tokom naredne godine kada šestomesečno predsedavanje Uniji bude pripalo Francuskoj. Ali svako ima svoju viziju rešenja. Sarkozi se oštro protivi širenju Evropske unije, naročito ulasku Turske za koju je odavno rekao da nema šta da traži u Evropi, a zanimljivo je da želi da odbijeni projekat ustava usvoji u parlamentu što mu možda i oduzme nekoliko glasova. Roajalova je kada je reč o Turskoj i širenju Evropske unije sasvim drugačijeg stava: naprosto želi da Francuzima pruži priliku da odluče o tome, kao i o novoj verziji evropskog ustava.

U naredne dve nedelje svakako treba očekivati znatne promene u odnosima snaga, razne preokrete i napetosti, a izjašnjavanje Bajrua i možda Le Pena i De Vilijea igraće značajnu ulogu. No, od ključne važnosti je direktan TV duel zakazan za 2. maj i to će, po svemu sudeći, biti presudno za ovdašnju javnost koja voli suočavanja ove vrste, ali koja ne oprašta ni najmanju grešku ili nesigurnost. I ovde bi se moglo reći da je Sarkozi u blagoj prednosti, jer je poznat kao nezgodan igrač koji prema sagovornicima nema nimalo milosti. Ali borba je ono što im jedino i preostaje. Linija između pobede i poraza je i za jednog i za drugog kandidata vrlo tanka. Ko prvi nastavi sa starom kampanjom može da smatra izbore izgubljenim: Sarkozi ne sme da se vrati ekstremističkoj retorici, dok Roajalova mora da pokaže jasniji projekat reformi celog sistema za koji se zalaže. Ko će biti spretniji, znaće se 6. maja uveče.