O Vojislavu Koštunici

Vojislav Koštunica je najčešća meta vaših verbalnih istupa. Otvoreno ga optužujete za sve zlo koje se dešava u Srbiji, čak i umešanost u atentat na Zorana Đinđića?

Otkrivanje naručilaca i saradnika Zoranovih ubica i istina oko tog ubistva su osnova normalne države. Ja, na Koštuničinu nesreću, znam istinu i neće me zaustaviti da je dokažem. Koštunica je moj Raskoljnikov, a ja njegov Porfirije Petrovič. Iako ovaj "naš" nema grižu savesti, čak i novac troši, kraj će ipak biti isti. To je borba dva karaktera, borba istine i laži, dve savesti, dve Srbije!

U svoj toj upornosti nemate problema da između njega i Miloševića stavite znak jednakosti!

Ne, nisam to radio. Tvrdim da je po društvo Koštunica opasniji. Često su posledice njihovih politika identične, dok su im metodi potpuno različiti. Milošević je bio vulkan, plamen koji je sve pred sobom uništavao, ali ste tu vatru mogli da vidite i da se od nje ponekad i sklonite. Za razliku od Koštunice, koji je kao metan, bez boje, mirisa i ukusa, kakav je i sam – širi se, ulazi u svaku poru, čak je nezapaljiv, sve dok jednog dana ne eksplodira. I tad, obično, nema preživelih.

Vi ste Koštunicu upoznali pre Đinđića?

Upoznao sam ga 1991. godine, prilikom priprema prvog dolaska prestolonaslednika Aleksandara u Srbiju, s obzirom na to da sam tada obavljao funkciju njegovog portparola. U sklopu tih priprema imali smo sastanke sa predstavnicima političkih stranaka, a ispred DS je bio delegiran Koštunica.

Nekoliko godina kasnije postali ste blizak saradnik DSS!

Početkom 1994. godine, posle kampanje "Pošteno", Spectra, agencija koju sam vodio, formirala je VOX, Centar za politički marketing, a to je koincidiralo sa izuzetno lošim rezultatima DSS na prethodnim izborima i njihovim nezadovoljstvom. Kako je u tom krilu DS koje je formiralo DSS bilo dosta naših poznanika, tražili su od nas da im pomognemo u organizaciji i modernizaciji stranke. Tada smo im napravili i znak stranke, koji i dan-danas imaju i koji često koriste da bi ispod njega u javnost iznosili laži i klevete, između ostalog, i protiv mene. A moram da mu kažem da sam i ovaj drugi, koji po cenu života ne da, znak Vlade Srbije, takođe ja uradio.

Kakav je Vojislav Koštunica bio kao klijent?

Kakav je i danas političar: muljav, nesiguran, dvoličan, mrzovoljan, zao…

O Srbiji danas

Pučisti od 12. marta, uz pomoć ratnih zločinaca, a predvođeni frustriranim akademicima, udbaškim vladikama i Miloševićevim tajkunima, vode Srbiju u 19. vek, ne bi li tamo uz pomoć KGB-Rusije izmenili istoriju i kako bi Dobrica, Koštunica, Mantija i Jovica ispravili "nepravdu" i završili ono što nisu bili u stanju Miloš i Apis, Ratko i Radovan. Oni to i ne kriju, vidim da to nikome i ne smeta, sem malom, preostalom delu građanske Srbije koja se uništava, naziva radikalnom i izdajničkom i kojoj je onemogućeno da igde išta kaže.

Nećete, valjda, reći da je medijska situacija gora nego za vreme Biroa za informisanje?

Prepoznajem finu ironiju u vašem pitanju i zaista se nadam da nema nikoga ko se bavi medijima, a da ne vidi da ovakvo jednoumlje i "kontrola istine" nisu bili ni pod Brozom, a ni pod Miloševićem. Čavez i Kastro daju građanima više medijskih sloboda od Tadića i Koštunice. Naravno, metodi su različiti, nema komiteta i ideoloških komisija. Danas medijima vlada novac, strah i interes.

Ali vi, ipak, imate šansu da mimo suda i uskog kruga prijatelja progovorite o stvarima koje vas tište!?

Postoji jedan i po magazin, pola dnevnih novina, jedna radio i jedna TV emisija i dvoje-troje kolumnista. Sve ukupno dvadesetak novinara na dva-tri medija koji se trude da sačuvaju dostojanstvo struke i sopstveni obraz. To je sve. I njih gledaju da unište. Napadaju, prete, ekonomski uništavaju, podmeću, vređaju. Pola građanske Srbije sedi uz kompjuter, čita forume i blogove, ne bi li saznalo i čulo istinu. I pored toga, Koštuničinim kerberima poput Ugrice, Antonića, Jankovića, Crnčevića… smeta i blog! Na to malo slobode govora kidišu kao divlje zveri, a posebno na one blogere koji imaju hrabrosti da kažu "velikoj inkviziciji" Koštunice i Legije: "Ipak se okreće!" "Nacionalni je interes da se ne okreće", kaže Koštunica i svi horski ponavljaju, jer je to isplativo. Da je Milošević imao ovakve medije, Marko bi još "nosio gajbice".

Da li je ova crna slika posledica bečko–londonskih salonskih analiza ili, prosto, plod besa na političke protivnike?

Svejedno čega. Pesimizam je, pre svega, posledica realnosti kako naša zemlja izgleda na kraju prve decenije 21. veka. Nespremna da izađe iz lažnih mitova srednjeg veka, bezuspešno tražeći nacionalni identitet i interes, a suočena sa prispelim računima bahatih cehova raznih "otaca nacije". I tako tumara bez cilja i plana i sve nas vuče u ambis. Uništene su sve društvene vrednosti, zato i nema presuda za ratne zločine, priznanja genocida, deklaracije u Skupštini.

O Momiru Gavriloviću

Ubistvo Momira Gavrilovića je jedna od ključnih tačaka sukoba vladinog Biroa za informisanje i Koštuničinog kabineta! Kako je moguće da se istraga do današnjeg dana nije pomerila s mesta?

Zato što su ljudi koji su umešani u ubistvo Gavrilovića sedeli u kabinetu Vojislava Koštunice ili na visokim pozicijama vojne službe bezbednosti i zato što su u tome učestvovali i penzionisani, ali i aktivni pripadnici DB-a. Skoro isti oni koji su kasnije učestvovali i u ubistvu Zorana Đinđića.

To su žestoke optužbe!

To su činjenice. Gavra je mnogo znao. Kad su posle 5. oktobra počeli čistke u DB-u i uklanjanje potencijalnih insajdera, a posebno posle ubistva Prike, desne ruke Frenkija Simatovića, Gavra je postao uznemiren, pokušavao je da traži neku zaštitu od nas, ali je znao da je Vlada bila slaba. Ovi su to primetili i rekli: "Gavra mora da nestane", a to što je sa Koštuničinom ženom, po nalogu Stanišića, spremao puč u policiji i DB-u, bio je samo dodatni razlog. Tako je i bilo. Momir Gavrilović je imao rezervisanu kartu za Beč kad ga je pozvala Ljiljana Nedeljković i zahtevala od njega da otkaže let, jer ga predsednik zove na razgovor. Gavra odlazi kod Koštunice, ovaj ga ne prima, makar su tako oni rekli, ali sa njim obavljaju razgovor Ljiljana Nedeljković, Grada Nalić i Rade Bulatović. Posle tog sastanka, njega na stepeništu sreće kolega kome se nesretni Gavra hvali kako je bio kod Voje i još mu kaže: "Vraćam se nazad na najviše mesto"!

Otkud vama ti detalji? Kako znate sadržaj razgovora Ljiljane Nedeljković i Gavrilovića?

Postoje izjave Gavrilovićeve supruge i još dva njegova prijatelja da je na insistiranje Ljilje Nedeljković odložio put u Beč i taj dan je ubijen. Kakav vam tu još dokaz treba?!

Bilo kakav dokaz za ozbiljne optužbe da su ljudi iz kabineta predsednika SRJ učestvovali u ubistvu Momira Gavrilovića.

Ja nikad nisam rekao da ga je ubio Koštunica ili da je pucala Ljilja Nedeljković. Ne! Ali je jasno ko dan da je najmanje jedan čovek iz Koštuničinog kabineta znao da će se Gavriloviću desiti to što mu se desilo. I da je naterao ili ubedio Ljiljanu Nedeljković da Gavru pozove baš taj dan i nagovori ga da odustane od puta. Onaj ko je Nedeljkovićevu naterao da Gavru zove, taj je znao da će biti ubijen. Dodatno me u ovom uverenju drži i činjenica da su svi lagali oko prirode tih susreta i krili da su sa Gavrom radili na pripremi puča. Posebna priča su mediji koji su listom stali uz bok Koštunici i njegovima i osuli drvlje i kamenje po Zoranu i Vladi Srbije, i to od državne televizije, preko "Blica", do Slaviše Lekića koji u "Reporteru" pušta svog velikog prijatelja Aleksandra Tijanića da se, kao, javno brine: "Ko to ubija po Srbiji?"

O Aleksandru Tijaniću

Kako je Tijanić postao deo vaše biografije?

Svakom se u životu iz naivnosti, nezrelosti ili gluposti, da tako kažem, dese neke stvari zbog kojih se kasnije kaje! Priznajem da je uspeo da me prevari…

Teško da bi se neko zakleo da ste osoba koju je lako prevariti!

Te 1993. godine, imao sam tridesetak godina, nisam ni znao ko je i šta je on. Nisam pre toga čitao njegove tekstove, ali sam čuo za njega, kao što sam čuo za nekog, recimo, pevača ili fudbalera. Njega je doveo Zoran Đinđić u vreme kampanje "Pošteno", jer smo baš tada osnovali Vox, Centar za politički marketing. Bio je u nekom problemu, bez posla i nije, kao, imalo smisla da ga ostavimo na ulici. Primio sam ga na Zoranovu reč!

Hoćete reći da je Aleksandar Tijanić bio na vašem platnom spisku?

Da. Verujući da mu je stvarno teško i da mora da izdržava porodicu, dao sam mu kancelariju, telefon, omogućio mu da ne ostaje kod kuće, kao domaćica ujutru, kad svi očevi idu na posao, i konačno, plaćao ga!

Je li Tijanić bio zahvalan radnik?

Nije to bio klasičan odnos poslodavca i radnika. On je više bio moj fan, družio se!

Baš – fan?

Pa, to je kod njega uobičajeno. Kao što je obožavao i sve one ljude na čijoj je "sisi" bio. Trudio sam se da pronađem za njega neki adekvatan posao, da ga ubacim u neke projekte što klasičnog, što političkog marketinga, u Srbiji i van Srbije. Bio je i deo tima koji je kreirao političku kampanju i strategiju DS.