Poljoprivreda
Kad mali otimaju od velikih
Poljoprivrednu proizvodnju treba pomagati do poslednjeg dana pre ulaska u Uniju, jer nestašica novca u agraru je ogromna. Imamo i veliki regionalni debalans – veliki deo zemlje je bukvalno napušten: da bi neko ostao na selu za to mora biti stimulisan
Približavanjem Evropskoj uniji mi se približavamo i fondovima namenjenim razvoju poljoprivrede. Zbog toga, pokrenuta je inicijativa da sve institucije ministarstava poljoprivrede, ekologije, odnosa sa inostranstvom i energetike naprave program trošenja tog novca. Taj program je važniji od činjenice da ćemo taj novac dobiti i Ministarstvo poljoprivrede je pozvalo privredne komore, zadružne saveze, asocijacije… da zajedno odredimo koji je to nivo premija koje su ove godine potrebne našem agraru.
U periodu pre velikih društvenih promena, veliki su bili državna i društvena preduzeća, odnosno kombinati koji su koristili velike površine državnog zemljišta, a mali individualni proizvođači koji su obrađivali svoja imanja, bez obzira na to koliko im je proizvodnja bila uspešna. Međutim, mislim da se podela može izvršiti samo na uspešne i neuspešne. To praktično znači da kriterijumi po kojima se tretiraju svi učesnici u poljoprivrednoj proizvodnji moraju da se promene, da se baziraju isključivo na rezultatima rada: obimu proizvodnje, primeni tehnologije, opremljenosti, investicionom ulaganju, ostvarenom profitu i mogućnosti pristupa tržištu. Ako na ovaj način gledamo, onda apsolutno individualni poljoprivredni proizvođač, sa u suštini malim osnovnim kapitalom, ali ako prati nove trendove u proizvodnji, ako na tržištu može da proda svoj proizvod i ako se udruži sa drugima sebi sličnim, vrlo brzo može postati veliki, sa aspekta profita u odnosu na ulaganje.
Upravo ova podela na velike i male, nažalost, primenjena u Zakonu o zemljištu, i dovela je do jednog lažnog i ne znam zašto izazvanog antagonizma između poljoprivrednih proizvođača, da su čak na neki način individualni proizvođači pozivani da otimaju zemlju od kombinata. Sad imamo situaciju da se, rekao bih, ’45. okrenula natraške – sad su mali počeli da otimaju od velikih. To sve, nažalost, dobija i političke, a ne ekonomske konotacije. Ako smo išli ka tome da se privatizuju poljoprivredni kombinati, da se razvija nova, savremena poljoprivredna proizvodnja, ne bismo smeli sada da im zemljište otimamo.
U ovom momentu imamo situaciju da od nekih 5.200.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, bez livada oko 3.500.000 hektara, veliki obrađuju svega nekoliko procenata. Moram da naglasim da, pored malih i velikih, postoje i srednji: to su zadruge. Mi nemamo pravu statistiku u poljoprivredi, oficijelna je često netačna. U 2001. godini, prosečno po kombinatu je korišćeno 1600 hektara, zadruge oko 400 hektara.
I umesto da se potencira njihovo fuzionisanje u pogledu saradnje, trebalo bi da se potencira stvaranje klastera gde će se regionalno planirati proizvodnja, gde bi firma tipa MK Komerca dogovorno uzela veći deo državnog zemljišta (Zašto veće? Zato što ima mehanizaciju koja je veća, bolja i skuplja od one u individualnom posedu), a da manji deo dobiju individualni proizvođači i da dogovorno zasnuju proizvodnju sa minimalnim troškovima te proizvodnje, sa proizvodima koji će biti prihvaćeni na tržištu.
U takvom vidu saradnje malima bi bila obezbeđena mehanizacija, kvalitetno seme, dobro đubrivo i savet kako šta da se uradi, a stožer te saradnje bi bio profit. Nažalost, pokazala se kao loša procena Ministarstva poljoprivrede šta je to što je bitno za lokalnu samoupravu: nije, naime, to najviša postignuta cena na licitaciji za zakup državnog zemljišta, već dugoročni ciljevi koje svaka lokana samouprava ponaosob želi da dostigne na svom području. To znači da ako neki kombinat uspešno posluje, zašto bi se posed koji obrađuje pocepao na manje parcele i da 500 ili 1000 ljudi ostane bez posla. Mislim da to ne bi smeo da bude cilj naše poljoprivredne i zemljišne politike.
Kao i kod samostalnih poljoprivrednih proizvođača koji su manje ili više uspešni tako i kod velikih sistema imamo one koji nisu pratili zbivanja na tržištu, stali su na nekom obimu proizvodnje koji danas nije dovoljan a država ih je štitila iz političkih ili politikantskih razloga. Kod tih kombinata postoje dva moguća rešenja: jedno je da se privatizuju, reorganizuju i postanu profitabilni, a drugo je, ukoliko država proceni da je značaj tih kombinata veliki, poput PKB-a, da se transformišu u javna preduzeća u kojima bi menadžmentu bila pružena prilika da kao u privatnom preduzeću svedu broj zaposlenih na prihvatljivu meru.
Potresa će na tržištu uvek biti. Događa se to i u Evropi, i oni su imali problem sa svinjama, samo što tamo postoje razrađene procedure koje potres apsorbuju. I mi smo ih rešili, ali sa zakašnjenjem. Država sa svoje strane mora da rekonstruiše Direkciju za robne rezerve: da se utvrdi kad, kako i koliko će se proizvoda otkupiti, naravno, i po kojoj ceni – da li će to biti prema trogodišnjem proseku ili će biti ustanovljena na neki drugi način, ostaje da se odluči.
Nije jako teško doneti odluku, teško je, međutim, doneti takvu odluku koja će biti najpribližnija realnosti. Po pitanju premija doneli smo dobre odluke, ali, nažalost, ovo privremeno tromesečno finansiranje nas je saseklo i imamo veliki problem. Odlučili smo, takođe, da u regresirano gorivo uključimo i biodizel, kao i da korisnici regresa budu i pčelari, kao potencijalni izvoznici. Moramo polako da širimo segmente finansiranja, u skladu sa međunarodnim ugovorima koje smo potpisali. Glad za novcem je ista i kod velikih i kod malih, tu neke razlike nema. Tržište traži daleko veći budžet od onog koji sada imamo, koji je za start bio odličan, ali mora stalno da raste. Još mnogo stvari mora da se promeni, ali, nažalost, politika je i dalje previše upletena u agrar.