Pažljivo izdeljano proseravanje, dakle, podrazumeva izvestan unutrašnji napor. Promišljena pažnja usmerena na detalje traži disciplinu i objektivnost. (…) Područja reklame i odnosa sa javnošću, i danas s njima čvrsto povezana oblast politike, toliko su prepuna primera proseravanja da mogu da posluže kao njegove najnespornije i najklasičnije paradigme.

Nekada se, brate mili, znalo kojim se pojmovima Filozofija (veliko početno slovo nije slučajno) bavi: um, sloboda, moral… Sada, evo, dogurasmo/dogoresmo do proseravanja. Upravo je tome, naime, svoju kratku studiju posvetio Hari G. Frankfurt (izvorno: On Bullshit; prevela Tamara Radović; Vega Media, Novi Sad, 2006). Pri tome, Frankfurt nije tamo neki šarlatan, nego ugledni penzionisani profesor filozofije na Prinstonu… Kakva "degradacija filozofiranja"? Koješta, autor tu nije baš ništa "kriv": on samo, rasnim filozofskim instinktom, reaguje na svoje vreme, kao što su Kant, Šopenhauer ili Niče reagovali na svoje. Kada bi, ako ne sada, trebalo da nastane tekst nameran da ozbiljno pretrese pojam i stanovite pojavne oblike proseravanja? Ko će, ako ne čovek ovog vremena, da napravi suptilnu distinkciju između laži, muntanja (humbug) i proseravanja, tih misaono-jezičkih praksi koje se uveliko dodiruju i presecaju, ali nikako nisu jedno te isto, i svaka od njih nosi svoje konotacije i može da rezultira specifičnim posledicama?

Frankfurtov knjižuljak doživeo je neviđeni tržišni uspeh u rodnoj mu Americi, kao i svugde gde je bio prevođen: razlog više za sumnju i podozrenje ionako nadrndane Akademske Zajednice… Međutim, nema tu ni misterije ni zavere, stvar je sasvim logična: atraktivan naslov, kratak tekst, izvanredan stil koji zapravo sledi sve uzuse anglosaksonskog filozofskog pisanja… i… mora da ima još nešto… da: piščeva rešenost i sposobnost da posveti dostojnu pažnju nečemu što je sveprisutno, a od čega svi okreću glavu: činjenici da je danas bezobalno blebetanje-svih-o-svemu bez reda i smisla doživelo apoteozu, to jest da je ovo, ako ćemo pravo, iznad svega epoha proseravanja. Bar ako stvari merimo "kvantitativno", jelte. Laka dostupnost i jeftinoća, te njima sledujuća hiperprodukcija javnog iskazivanja bilo koga, bilo gde, o bilo čemu – to je formula za neizbežnu (i kontinuirano rastuću) prevlast javnog bullshita, u svakodnovnom životu koliko i u medijima, u odajama vlasti, za katedrama ili gdegod hoćete.

PROSERATOROVA PRIČA: Da li to onda znači da je bullshit eminentno (post)moderni fenomen? Da njega, dakle, ranije nije bilo, ili bar da je bio javno nevidljiv? Frankfurt to nigde eksplicitno ne tvrdi, i takva tvrdnja, uostalom, teško da bi mogla da se brani. Ekponencijalni rast javnog proseravanja više je, rekosmo, stvar hiperuznapredovalih tehničkih mogućnosti današnjice; mada, opet, s druge strane, te tehničke mogućnosti nekako same po sebi počinju da rađaju nove, ranije neslućene forme bullshita…

Dobro, ali šta je zapravo, po Hariju Frankfurtu, uopšte to proseravanje? Da li je to isto što i laž? Pa, ne baš: (pro)serator neretko laže, ali uopšte nije nužno da bude tako, niti je u samoj eventualnoj "lažnosti" nekog njegovog konkretnog iskaza ključ; Frankfurt tvrdi – i vešto izvodi svoju tvrdnju – da je ono što povezuje istinoljupca i lažova upravo njihovo bazično poštovanje prema činjenicama, to jest prema Istini samoj, koju ovaj prvi iznosi, a ovaj potonji svesno izvrće, pri tome i dalje ("u sebi") dobro znajući šta je zapravo istina. Za razliku od njih, proserator se naprosto ne oseća obaveznim prema istini, ne smatra da je nužno da mu ona uopšte bude dostupna, ona ga u suštini ne zanima. Da li, na primer, tobožnji vidovnjak veruje da ima "nadnaravne sposobnosti"? I da li barem veruje da "inače", Tamo Negde, postoje pravi vidovnjaci? Ima dobrih razloga da se podozreva da je to (njemu) sasvim svejedno: ono što on želi jeste uspeh njegove Priče. Moglo bi se kazati da njemu, proseratoru, samosvrhovita naracija – ali kojoj on ne podaruje ruho fikcije, što bi ovu transcendiralo, obezbulšitilo – zamenjuje saznanje. On, dakle, iznosi svoje tvrdnje – nekad lažne, nekad slučajno istinite, ali uvek fundamentalno bezvezne, jer ni na čemu solidnom zasnovane – zato što mu je tako zgodno, zato što svojim iskazom zapravo maskira nešto o sebi i o svojim namerama. Zato je proseravanje tako spektakularno zaživelo baš u politici i u advertajzingu, ali ga ima koliko god hoćeš i u umetnosti i "rubnim" područjima nauke. O medijima da i ne govorimo: kada bih samo istresao na papir sav bullshit koji sam detektovao u današnjim (3. 4. 2007) dnevnim novinama – ma ne, još uže: samo u kolumnama na trećim i petim stranama tabloida! – zasmrdelo bi do neba.

SMRT KOMUNIKACIJE: Dakako, proseravanje u političkom diskursu uvek je najopasnije. Frankfurt daje upečatljiv primer iz jednog govora povodom američkog Dana nezavisnosti. Meni je, dakako, zanimljivije da se okušam u istom na domaćem primeru: ovaj novi "kosovski ciklus" naše političke i "rodoljubive" intelektualne elite izvanredan je primer serijskog bullshita. Uporedimo ova tri iskaza, posvećena tome šta je uopšte Kosovo: "petnaest odsto teritorije" (juristička istina, mada malo buđava), "vajkadašnji i neotuđivi deo Srbije" (laž) ili "srce i duša Srbije" (bullshit). Primetićete da, što vreme više odmiče i prilike se zaoštravaju, prednost preuzima bullshit: otrovna smesa beskorisnih ili zastarelih istina i prizemnih laži, koja se sjedinjuje u melasu nove tvorevine, sa one strane Činjeničnog: faktografija više nije važna, razumno zaključivanje i ponašanje su preventivno suspendovani jer ima indicija da mogu doći u tešku koliziju sa zakonima bullshita, važno je samo i jedino to da gov(n)ornik sebe prikaže kao Patriotu, pri čemu je, dakako, tačno propisano, kodifikovano i ritualizovano šta je to patriotizam i kako se ovaj dokazuje, gde je ta mračna, slabo čuvana granica koja ga deli od njegove (neiskazive!) suprotnosti. Ishod: jezik je pažljivo ispražnjen od svakog boljeg smisla, kao izmet od hranjivih materija, što bi rekao Frankfurt, dodajući da je taj "leš hranjivosti" neka vrsta smrti komunikacije. Tamo gde je koliko do juče stanovala, ili bar avetala kakva-takva supstancija, ostaje još samo ritual zavođenja, štono bi rekao jedan francuski filozof koji verovatno nije preterano mio našem Hariju Frankfurtu.

Na "globalnijem" nivou, pisac ševrda kroz vreme i prostor nalazeći prikladne ilustracije za svoje teze, od svetog Avgustina pa do jedne (apokrifne?) anegdote o Vitgenštajnu. Ono čega, nažalost, nema jeste sajber-komponenta: moglo bi se reći da je Internet danas ubedljivo najveća svetska kenjara, da se daleko najveći deo njegovog sadržaja (izuzev pornografije, čiji primat ništa ne može da ugrozi) sastoji od bullshita. Internet blogovi i forumi, recimo, upravo su apokaliptične industrije bullshita, i biće pravo čudo ako se svi ne podavimo u njemu. Da ovog trenutka Internet zauvek crkne, prodisali bismo: ne zato što bi "realno" bilo manje bullshita, nego zato što on više ne bi mogao da se širi i (samo)reprodukuje tako zastrašujućom brzinom i efikasnošću. Naravno, to se neće dogoditi, što valjda znači da nam spasa nema, da ćemo se pre ili docnije poutapati u okeanu verbalnih brabonjaka.

Kako god, studijica dokonog američkog profesora u penziji izvanredno je pronicljivo i duhovito delce, krajnje preporučljivo u svrhe univerzalne duhovne higijene. Bilo bi sjajno ako ona – uz zagarantovanu zabavu – bar ponekom zastrašenom i kolebljivom subjektu, nesnađenom u kakofoniji savremenosti, pomogne da za mnogim stvarima koje nas okružuju odvažno povuče vodu! Prateći uzdah olakšanja iliti rasterećenja se podrazumeva.