Kaže se da su bitku kod Termopila u kasno leto 480. godine stare ere preživela trojica od tri stotine Spartanaca. Zakratko, uostalom. Eurit i Aristodem ležali su, s odobrenjem kralja Leonide, u obližnjem gradu Alpeni zbog neke očne bolesti. Na vest da je odsudna bitka počela njih dvojica nisu se složila o tome šta da rade. "Eurit je, kad je saznao da su Persijanci zašli iza leđa Helenima, zahtevao da mu se donese oružje, opremio se i naredio helotu da ga odvede na bojište", priča Herodot. "A kad ga je odveo, helot koji ga je vodio pobegne, a on jurne u najveći bojni metež i pogine." Aristodem se, međutim, vrati u Spartu i bude izvrgnut ruglu i preziru jer, dodaje Herodot, "da su se obojica zajedno vratila usled bolesti u Spartu, čini mi se da im Spartanci ne bi to uzeli za zlo, a ovako, pošto je jedan od njih poginuo a drugi, o kome se bio proneo isti takav glas, da nije hteo da pogine, morali su Spartanci jako da se ozlojede na Aristodema… Prezir su prema njemu izražavali time što mu nijedan Spartanac nije dao da potpali vatru, niti je iko s njim govorio, a rugali su mu se na taj način što su ga zvali Aristodem Begunac."

Slično je prošao i Spartanac Pantit, kog je Leonida poslao kao glasnika u Tesaliju da zatraži pomoć. Suočen s prezirom sunarodnika po povratku u Spartu, on se obesio.

Priča o Aristodemu Beguncu, međutim, ima nastavak. Godinu dana posle Termopila, u odlučnoj bici protiv Persijanaca kod Plateje 479. g.p.n.e. u kojoj Grci zamalo da dva puta poraze sami sebe – pre boja zbog svađe da li su hrabriji Atinjani ili Spartanci, posle bitke u oružanoj raspravi ko je zaslužniji za pobedu (završila se time što su podignuta tri spomenika, atinski, spartanski i zajednički) – učestvovao je i Aristodem. "A najbolje od svih, po mom mišljenju", tj. Herodotovom, "pokazao se Aristodem, onaj isti koji se jedini od tri stotine spasao kod Termopila i zbog toga doživeo toliko uvreda i poniženja." Ali, ne lezi vraže! Uprkos Herodotovom uverenju, Spartanci – ili bar neki Spartanci – junaštvo mu nisu priznali, smatrajući da je "želeo da pogine jer je sigurno bio svestan svoje ranije krivice, te je samo zbog toga tako ludo jurišao i izvršavao tako velike podvige, dok Posidonije nije želeo da pogine, pa se i pored toga pokazao tako hrabar, te je on zbog toga bio bolji junak od Aristodema".

Nije bilo lako Spartancima, čak i da nisu imali žene kao gazdarice u kući – i u Sparti, dok su oni okolo ratovali. Kao i sam Leonida, uostalom: njegova žena Gorga postala je slavna još kao osmogodišnja kći kralja Kleomena. Kad je ovome došao Milećanin Aristagora da ga nagovori na ratni pohod u Susu, ponudio mu je kao platu deset talenata zlata, potom dvadeset, pa pedeset. "Oče, ovaj stranac će te podmititi ako smesta ne izađeš odavde", primetila je buduća Leonidina žena.

"DOĐI I UZMI": Putnika koji se zatekne u Olimpiji na zapadnom Peloponezu pa odluči da obiđe i tamošnji muzej, može da dirne pogled na dva eksponata, među ogromnim brojem drugih gotovo neupadljivih. Jedan je bronzana kaciga korintskog tipa, delimično propala tokom dve i po hiljade godina pod zemljom, drugi je jednostavan mada pozlaćen kupasti šlem nekog Persijanca. "Miltijad posvećuje Zevsu" piše na obodu broznanog, "Atinjani posvećuju Zevsu, otevši ga Međanima", piše na drugom. Miltijad je onaj Atinjanin koji je 490. godine stare ere na Maratonskom polju poveo nekoliko stotina svojih sugrađana i saveznika u pobednički juriš na vojsku persijskog kralja Darija.

Deset godina kasnije Grci su poslanicima Darijevog naslednika Kserksa listom slali zemlju i vodu kao znak predaje i savezništva u novom persijskom pohodu. Među onima koji su odbili da se pokore bili su Atinjani – koji su glasnike bacili sa stene, i Spartanci, koji su – bacajući ih u bunar, dodali i poruku: "Eto vam i vode i zemlje." Leonida će, nešto kasnije kod Termopila, na Kserksov poziv da preda oružje, i sam odgovoriti potpuno lakonski: "Dođi i uzmi."

Uzaludno pokušavajući da dobiju pomoć Sirakuze i Krita, malobrojni Grci rešili su da se od koalicije stotina i stotina naroda pod zapovedništvom Kserksa, kralja kraljeva, brane na Korintskoj prevlaci. Saznavši da uz pešadiju i konjicu nastupa i ogromna flota – koja bi mogla da pustoši Peloponez dok se oni guraju na prevlaci – promenili su odluku i odmarširali do Olimpa, da bi persijsku vojsku dočekali na nekoj od uskih ravnica između planine i mora. Tek tu su, izgleda, shvatili kolikoj se sili suprotstavljaju – više od pet miliona ljudi, po Herodotovoj računici – i pošteno se uplašili, koliko te sile toliko i izdaje nepouzdanih severnih sunarodnika. Tako su se vratili na jug, do uskog prolaza Termopila neposredno ispod Artemisiona, zapadnog rta Eubeje, s idejom da se bore i na kopnenom i na morskom tesnacu, jer je napredovanje kopnene persijske vojske duž obale pratila i ogromna flota na moru, uključujući tu i Herodotovu sugrađanku, kraljicu Halikarnasa Artemisiju.

Ko zna šta bi se tu dogodilo da se u vreme bitke na Peloponezu nisu održavale Olimpijske igre, i da u Sparti nisu održavane svečanosti u čast Apolona Karnejskog zbog kojih je deset godina ranije spartanska vojska na Maraton stigla tek posle bitke. Zbog proslave Karneja Spartanci su na Termopile poslali Leonidu sa samo 300 hoplita, a ostatak saveznika je, izgovarajući se Olimpijadom, na Termopile poslao gotovo simboličan broj ratnika. Sve u svemu, tamo se pred bitku nalazilo jedva nešto više od 7000 Grka – naspram najmanje 300.000 Persijanaca i njihovih saveznika, dobrim delom takođe Grka. Suočen s neraspoloženjem svojih saveznika – možda plašeći se i njihove izdaje – Leonida je svima koji su to hteli dopustio da se povuku, ostajući sa svojih 300 Spartanaca – "sredovečnih ljudi, koji su već imali svoje sinove" – te nešto Lokrana i Tebanaca, dok je čuvanje planinske staze iznad Termopila prepustio hiljadi Fokejaca.

Zbunjen malobrojnošću protivnika, Kserks je pitao gde su ostali Grci i dobio odgovor da su u Olimpiji, na takmičenjima. A na odgovor da je nagrada za pobednika venac od grančice divlje masline, Tritantehmo, jedan od persijskih zapovednika reče: "Teško nama, Mardonije, kad nas vodiš u borbu protiv takvih ljudi koji se ne bore za novac, nego za slavu." Posmatrajući Grke kako ujutru nagi vežbaju, a Spartanci se još i češljaju i uređuju frizure, Kserks je dobio objašnjenje: "Ovi su ljudi odlučili da se sa nama bore u Klancu i za to se pripremaju. Kod njih je, naime, običaj da se češljaju kad hoće da stave svoj život na kocku."

Ovo je, kao i sve ostalo, poznato. Persijski juriš u uskom prolazu – u ono vreme dovoljnom koliko da prođe jedna zaprega – odbijan je dva dana. Trećeg je Kserks odlučio da deo vojske pošalje planinskom stazom iza leđa Leonidi i Grcima. Spartanci su izginuli braneći se na brežuljku u kom će biti pokopani pod spomenikom u obliku lava i Simonidovim epigramom koji od putnika traži da Spartancima javi "da ovde ležimo mirno njihovih zakona svi slušajuć’ glas". Mrtvom Leonidi odsečena je glava i nabijena na kolac – postupak koji je začudio Herodota, dobrog poznavaoca persijskih običaja i poštovanja koje ukazuju hrabrim protivnicima. Uzgred, posle bitke kod Plateje jedan Eginjanin predložio je Leonidinom nasledniku Pausaniji da se osveti tako što će odseći glavu mrtvom Mardoniju. Ovaj je to s gnušanjem odbio.

SENKINE SENKE SENKA: E, sad, čemu ova priča, uz manje ili više detalja poznata svakom prosečno obrazovanom čoveku? Pa povodom jučerašnje premijere filma "300" (Režija: Zack Snyder, uloge: Gerard Butler, Lena Headey, David Wenham, Vincent Regan, Rodrigo Santoro, Dominic West, distribucija Tuck).

Predložak za priču o herojskoj pogibiji čiji nam je najstariji i najpouzdaniji izvor Herodot – koji je bio u prilici da razgovara s učesnicima ili savremenicima bitke kod Termopila – nije njegovo objektivno pripovedanje: on poimenice pominje više poginulih uglednih Persijanaca nego Spartanaca "mada znam imena svih". Reditelj je odlučio da ekranizuje istoimeni strip crtača Frenka Milera. Ovaj je, pak, svoju sliku Termopila stvorio na osnovu detinjskog doživljaja filma "300 Spartanaca" (1962). Ili, ta njegova slika, strip i film "300", što bi rekao jedan drugi stari Grk, Platon ovog puta, je senkine senke senka. Platon je sve vrste umetnosti generalno smatrao trećerazrednim proizvodom jer niti se bave idejama niti stvarnošću, već su u najboljem slučaju kopija nečega što je i samo kopija.

Taj oblik kritike umetnosti nije se mnogo primio ni onda, pa je slobodno preći na modernu, znatno prizemniju. Meni, na primer, nije jasno zašto su Persijanci uglavnom crnci ili bar sumnjivo tamnoputi? Ako se Kserks po stripu i filmu šeta uglavnom go – zanemarimo banalnu činjenicu da su se Persijanci oduvek odevali od glave do pete – nejasno je zašto je taj skoro goli Kserks pirsingovan na svakom slobodnom mestu od temena do jaja, a od jaja do stopala fura imidž rokera okovanog lancima, bodljikavim narukvicama i nitnama? A Besmrtnici, njegovi najbolji borci, s razlogom slavni i među Grcima, nose polumajmunske metalne maske ispod kojih imaju isto takva, polumajmunska lica.

Pre nego ratnim životinjama mogli bi se pozabaviti i nekom vrstom androida, robokapova ili šta su već ti digitalni ljudi-zveri koje iz lanaca puštaju na Spartance. Jedan od njih nije crk’o ni kad mu je lično Leonida nabio bodež kroz oko do potiljka, sve dok mu u poslednjem trenutku nije odsekao glavu. Zauzvrat, Leonidin prijatelj je podugo stajao (i razmišljao?) pre no šte će, obezglavljen, pasti na zemlju. "300" ima i svog Goluma, Grka, bogalja i izdajnika koji je Persijancima pokazao stazu kojom će zaći za leđa Spartancima. Istorijski, persijski vodič je nedugo posle Termopilske bitke, na osnovu nagrade za njegovo hvatanje koju su ponudili Spartanci, pogubljen.

Na digitalnog nosoroga – usput, ubijenog preciznim hicem koplja direktno u oko – i njemu nalik dal’ slonove dal’ mamute, ne vredi trošiti reči, i to ne zato što je dobro urađena. Digitalna je i kompletna scena na kojoj borci nastupaju, od prvog do poslednjeg kadra. Autori to s ponosom nazivaju krajem filma kakav smo znali. U detaljima su odstupili i od stripa – u njemu, naime, Spartanci iz nerazumljivih razloga, uključujući tu i higijenske, nose kožne tange, a u filmu, iz takođe ne manje neshvatljivih razloga, kožne gaće. Autorima je, kažu, cilj bio da jednu slavnu istoriju pretvore u mit. U tome definitivno nisu uspeli a, nadajmo se, ni da u očima i pameti gledalaca upropaste istoriju.

Pomenuti filmski prethodnik ovom ekranizovanom stripu pravljen je u vreme i u senci hladnog rata; ovaj naš bi se u tom smislu mogao čitati i kao nagoveštaj sukoba s Iranom, zemljom koja danas zauzima centralni deo nekadašnje persijske imperije.

Kako god bilo, može se postaviti i glupo pitanje svrhe i smisla ovakve "heroizacije" jednog po svemu – uključujući tu uz istorijske i sve njegove legendarne i mitske odbleske i posledice – značajnog događaja. "Antičke" teme periodično se ponavljaju u svetskoj kinematografiji, od Herkulesa, Samsona i ostalih div junaka i junakinja (Amazonke, s obe dojke!) s kraja pedesetih, preko Spartaka, Ben Hura, Kleopatre i njenih ljubavnika šezdesetih, do ovog najnovijeg u kom smo već morali da gledamo Aleksandra, nešto manje očajnu Troju i, evo sad, "300". Vreme je za predah.