Zoom
Srbija u fazi pretpranja – Pitanja pravde, zločina, mafije i potreba za politikom čistih ruku
Zločin iz Srebrenice ima sve šanse da još dugo bude prvorazredno pitanje srpske unutrašnje politike, jedna od onih parnica koje se vode decenijama. Čini mi se da ćemo na svoju štetu dugo da se sudimo oko presuđene stvari
Olovna vremena: Zatrpavanje u rupu kraj batajničkog puta
Naslovi su čudo. Kad sam bio mlad novinar i kad su se redovi slagali u olovu, znalo se da naslov na pet novinskih stubaca ima najviše 21 znak, na četiri stupca 17, uključujući i razmak između reči, na šest stubaca ne sećam se koliko je znakova stajalo, jer to je bilo samo ponekad, odnosno bilo je malo povoda da se nešto naslovi širinom cele stranice, dok sad, u eri kompjuterskog preloma, ništa urednike ne sprečava da se sužavanjem i širenjem fonta oslobode tih "olovnih vremena" i da daju tačne naslove. Ipak, povodom presude Međunarodnog suda pravde, urednička mašta ponegde se razigrala, zapenušala od nebrige, neznanja, odsustva saosećajnosti i uvažavanja činjenica, dosegavši vrhunac u identičnoj tvrdnji "Kurira" i "Presa" – "Srbija je nevina", a na istom tragu su "Novosti" s naslovom "Srbija nije kriva".
Uzgred, dnevni list "Politika" dao je deskriptivan i tačan naslov: "Srbija oslobođena optužbi za genocid", na istom tragu je i naslov u "Danasu" a dnevnik "Blic" se opredelio za naslov "Srbija neće plaćati ratnu odštetu BiH".
Ako odgovorni profesionalci u tri dnevne novine koje pokrivaju dobar deo tržišta štampanih medija čitaocu tako sugerišu doživljaj presude na koju se čekalo punih 14 godina, onda oni samo ohrabruju one koji bi, iz sopstvenih interesa, sve da se zaboravi i da se zatrpa u neku rupu kraj batajničkog puta, da ostale uljuljkaju u uverenju o moralnoj čistoti nacije i oslobode ih, pride, brige da će tamo nekom Sulji plaćati za izgubljenu nogu, ženu, decu i džamiju.
Malo je nedostajalo da me obuzme pravedni gnev zbog olakih konstatacija da je Srbija nevina, pa da podržim drugi ekstrem u tumačenju sudske presude, onaj koji je stigao iz dela nevladinog sektora, gde su pojedinci "u šoku zbog presude", drugi smatraju da smo se izvukli samo usled nedostatka dokaza koje smo, naravno, mi sakrili, pa sve do konstatacije da je ta presuda "pobeda Srpske radikalne stranke, Vojislava Koštunice, Koste Čavoškog i Ratka Mladića".
Vučićeva presuda: Glupa inicijativa Borisa Tadića
Presuda je neopoziva i proglašava Srbiju odgovornom zato što nije sprečila genocid u Srebrenici, odgovorna je što Haškom tribunalu nije predala Ratka Mladića, optuženog za genocid u Srebrenici, i obavezna je da donese deklaraciju kojom priznaje da nije sprečila genocid u Srebrenici. Videćemo, uskoro, na ovoj poslednjoj tački, koliko smo nevini i kolika je spremnost srpske političke elite da prihvati sada već na najvišoj instanci potvrđene činjenice: genocida u Srebrenici je bilo, zločin su počinili pripadnici armije, pojedinci, iz srpskog nacionalnog korpusa, a Srbija ništa nije učinila da ga spreči.
Nekako mi se čini da toj vrsti nevinosti ne bi trebalo da se radujemo. Nije to onaj osećaj olakšanja ili, barem, ne bi trebalo takav da bude. Nije to osećaj koji uznese nevinog čoveka posle oslobađajuće presude i dovede ga do stanja egzaltacije i vere u pravdu. Ovo je trenutak kada treba ćutke i skrušeno odigrati poslednji čin velike ratne drame, ne zbog ostatka sveta, ne zbog suda, nego zbog nas samih.
Krst krivice nikad nećemo skinuti s narodnih leđa ako ne prihvatimo činjenicu da je u Srebrenici učinjen zločin i ako ne učinimo sve što je u moći jedne ozbiljne države da licu pravde privede glavnooptuženog za genocid u Srebrenici. To je ona nulta tačka od koje bi mogao da počne moralni oporavak jednog društva.
Boris Tadić, predsednik Srbije, već je uputio inicijativu da Skupština usvoji deklaraciju koja bi bila na tragu presude Međunarodnog suda pravde i u kojoj bi se osudio genocid, a na drugom polu aktuelnog izjašnjavanja o presudi je ocena Aleksandra Vučića (SRS) da je reč o "glupoj inicijativi Borisa Tadića". Sve ostale političke i moralne opcije smeštene su između ova dva krajnja pola srpske političke pameti i čini mi se da ćemo na svoju štetu još dugo da se sudimo oko presuđene stvari.
Zločin iz Srebrenice ima sve šanse da još dugo bude prvorazredno pitanje srpske unutrašnje politike, jedna od onih parnica koje se vode decenijama i koje najpre služe narodnoj šteti.
Kragujevački đaci: Kad nevini nanjuše tuđu krv
I dok se oko Srebrenice još sporimo zbog krivice i nevinosti, u jednoj sasvim domaćoj aferi pokazuje se vučja narav javnog mnjenja i medija koji ga reflektuju i/ili formiraju. S prvom vesti o hapšenjima profesora Pravnog fakulteta u Kragujevcu njima je presuđeno, a pristojan čovek ne može ni u kafanu da sedne a da ga neko ne bombarduje srodnim pričama o mitu i korupciji u školstvu generalno, a posebno na Univerzitetu. Ti koji sude pohapšenim profesorima predstavljaju se kao žrtve, očevici, svedoci iz prve ruke, insajderi i tajni agenti, sveznalice u mutnim rabotama oko olakog obrazovanja… samo što, eto, nikako baš oni nisu bili u prilici da tu stvar pokrenu. A sad kad je pokrenuta nema nevinih, kao kad god narod onjuši puštanje krvi. Množe se mafije: od stečajne, drumske, carinske… prosvetne, sutra će biti neka peta ili šesta, a malo je njih spremno da uoči društvenu i, u širem smislu, kulturnu vezu koja se uspostavlja između svakodnevno prisutnih modela apsolutne negacije i apsolutne aklamacije u tako osetljivom pitanju kao što je pitanje pravde.
Hoću reći da iz modela negacije Srebrenice dobrim delom proizlazi kulturni obrazac koji ne dozvoljava da se o pitanjima nevinosti i krivice razgovara na smiren, objektivan način. Mi smo društvo nenaviklo da političku, moralnu i pravnu korektnost doživljava drugačije nego kao zapadnjačku podvalu usmerenu protiv naših impulsa i strasti.
Politika "čistih ruku" je dug proces. Srbija se nalazi u fazi pretpranja.
Komentari: Zlatko Sejdić, Branko Ljuboja, Vladimir Nedeljković,