Body shop, nastao kao festival koji okuplja domaće trupe savremene igre i alternativnog plesa, od ove godine pokrenut je kao nov projekat, sa novom organizacijom i novim idejama. Časopis za umetničku igru "Orchestra", u saradnji s udruženjima i trupama koji neguju savremeni ples, pokrenuo je Body shop teatar koji ima širu programsku platformu nego što je to bilo do sada, pa su tako dodate radionice, takmičenja, u planu je osnivanje profesionalne plesne trupe i plesnog bioskopa, sve to sa sedištem u kulturnom centru "Vuk Karadžić". Entuzijazam novog Body shopa kulminirao je u plesnoj radionici poznatog njujorškog učitelja Limonove tehnike Džoa Alegada, svojevremeno prvog igrača legendarne trupe Hosea Limona. Ipak, tokom završne festivalske večeri na kojoj su učestvovali javnosti već poznati domaći koreografi, takoreći svakim novim nastupom bolno je sazrevala svest o tome u kakvom je zaista stanju ovaj deo naše umetnosti i koliko je napora neophodno uložiti da bi se na masovnijem planu savremeno-plesnog vaspitanja postiglo – makar nešto.

Otvaranje ka novom i znanje koje je Džo Alegado preneo grupi od tridesetak polaznika radionice, među kojima su bili i profesionalni igrači i učenici baletskih škola, treba izdvojiti kao najvažniji sadržaj ovogodišnjeg, petog po redu Body shop festivala. Alegado, opet, kaže da su naši igrači "gladni igre". Povremene i sukcesivne plesne radionice su njihov jedini iskorak iz sveta neznanja, jer oni, tačnije, nikad nisu ni imali priliku da sistematski izučavaju najmodernije plesne tehnike, bez kojih se savremena igra ne da zamisliti. Međutim, radionice nisu dovoljne da se nova tehnika plesa u potpunosti usvoji. Tako je deset dana vežbanja s iskusnim pedagogom Alegadom izrodilo jedan veseo masovni nastup koji doduše nema svoju dubinu, dimenziju koja se postiže dugotrajnim radom, a bez čega naravno Limonova tehnika i ne postoji. Deset dana vežbanja bilo je dovoljno tek da se otpočnu pripreme za buduće usvajanje tehnike. Upravo zbog toga treba postaviti pitanje: kako ove vredne ali kratkoročne radionice pretvoriti u istinsko obrazovanje? Ili, da li postoji potreba (da ne kažemo konsenzus među baletskim svetom) za razvijanjem kakvog dugoročnog plana o kontinuiranom i kvalitetnom obrazovanju u oblasti modernih plesnih tehnika? Vrlo verovatno, bio bi to jedini mogući izlaz iz gustog mraka u kome dugo tavori naš savremeni ples.

U protivnom, na našim scenama i dalje će se pojavljivati neprofilisane i nepročišćene koreografije, bez mnogo stila i umeća. Tako se i na završnoj festivalskoj smotri Body shopa moglo videti, na primer, kako već zreli učenici baletskih škola iz Novog Sada i Beograda izvode za njih kreirane nekakve "dečje" programčiće, ili kako nedostatak dobre ideje završava u kiču šou-densa, ili kako su se mladi koreografi zaustavili u svom razvoju tamo gde su pre dve-tri godine i počeli. Čast baletskih škola odbranila je temeljno strukturisana koreografija Isidore Stanišić Ponoć, kojom se budući igrači ne potcenjuju nego se u prvom planu ističu njihovi kvaliteti i mogućnosti. Koreografska minijatura Svetlane Đurović Impro–frenija plesne trupe Perpetuum (bivši Madlenium) jedina se miljama odmakla od ostalih, zahvaljujući svojoj originalnoj strukturi i uopšte izvrsnoj realizaciji. Već duže vreme na našoj sceni nije uočen tako dobar koreografski rad, pa makar on trajao i svega nekoliko minuta. Svakako, dobar putokaz za dalji rad Body shop teatra.