Od svih zahteva mačvanskih svinjara nezadovoljnih trenutnim cenama tovljenika koje su niže nego ikad – da robne rezerve otkupe sve za klanje "zrele" tovljenike, da se zabrani uvoz svinjskog mesa, da se ustanovi paritet soja-kukuruz-svinja-svinski but – tehnička vlada, nakon što su "nindža kornjače" uklonile barikade sa puteva, udovoljila je jednom: u sledećih mesec i po dana otkupiće 15.000 utovljenih svinja po ceni od 75 dinara za kilogram žive mere, franko odabrana klanica, što će olakšati budžet Direkcije za robne rezerve za 180 miliona dinara.

Ministar trgovine Bojan Dimitrijević objasnio je da je ova odluka "motivisana naglim poremećajima na tržištu koji su nastali u prethodnih nekoliko meseci usled niskih otkupnih cena živih svinja", a da joj je cilj "smirivanje tržišta". Sud da je reč o "naglom poremećaju" u najmanju ruku nije tačan, a da li će se tržište smiriti neizvesno je. Sva je prilika, međutim, da svinjari neće: ne odgovara im cena. Tomislav Šopić, uzgajivač svinja iz Bogatića, koji je posle prošlonedeljnog sastanka u Vladi konstatovao da su "svi protiv svinjara" i da se sa njima "samo poigravaju", kaže za "Vreme" da je "75 dinara više nego 50, koliko su klaničari plaćali", ali da je takođe manje od 90, kolika je proizvodna cena. "Govore nam: ‘Ttranzicija, tranzicija.’ Ma razumem ja da seljak treba da radi džabe, ali ne mogu da razumem kako treba da radi sa gubitkom." Kaže da se spremaju da ponovo idu u Vladu, da probaju da se "ko ljudi dogovore". Na pitanje šta će biti ako dogovor ne bude postignut, kaže samo: "Videćemo."

U svinjskom zamešateljstvu putera na glavi imaju svi – od proizvođača i posrednika/nakupaca/švercera, preko klaničara, prerađivača i trgovaca sve do države. I koliko god ova intervencija bude uticala na trenutno stanje na tržištu, ako uopšte bude uticala, ništa se bitno neće promeniti: problem je time samo odložen.

DUPLO GOLO: Cena tovljenih svinja osciluje u četvorogodišnjem "svinjskom ciklusu": kad cene rastu, raste i broj proizvođača, odnosno povećava se broj tovljenika u turnusu. Posle devet meseci, zbog povećanja ponude cena polako klizi nadole, da bi u trećem turnusu dostigla minimum. Tada neki odgajivači bataljuju proizvodnju, smanjuju broj tovljenika, ponuda je manja i cene polako rastu… I tako ukrug. Cene osciluju i tokom godine: na početku su obično niže nego u drugoj polovini. Tako je svuda u svetu, samo što su skokovi i padovi cena mnogo manji nego kod nas.

Ovog januara domaći svinjari su se suočili sa minimumom u oba ciklusa: kad su svinje oko kojih se lome koplja ulazile u tov, kilogram žive vage plaćao se 100 i više dinara, kukuruz i soja su zbog hiperprodukcije u prethodnoj godini bili relativno jeftini… Kud ćeš bolje: hrana jeftina, meso skupo – dovoljan razlog da se "uđe u posao", naročito jer su cene rasle i u septembru dostigle čak 130 dinara. Ali, ne lezi vraže, za svega četiri meseca cene "inputa", soje i kukuruza, porasle su za 50 odsto. Taj skok cena nije tek tako, mogao se predvideti: naime, retko kad se dve obilne žetve naslone jedna na drugu, naročito ne dve rekordne.

Kako god, kalkulacija u kojoj su parametri jeftina hrana i skup tovljenik ne može biti realna: rezultat je skup tov, a jeftin proizvod, jer svinja zbog nade u lepu zaradu u ponudi ima "ko šaše".

Da nevolja bude veća, da bi nekako izvadili štetu mnogi uzgajivači su smanjili procenat soje u hrani a povećali kukuruza, jer svinjari obično imaju svoj, odnosno ne plaćaju ga. Takva ishrana drastično je uticala na kvalitet: svinje su masne, a ni meso im nije bogzna šta, ergo – još manje vrede nego što vaga kaže.

KAKO ODOLETI: Veliki padovi cena, kao i veliki skokovi na tržište pogubno deluju: od velikog talasanja hoće muka da pripadne. Jedan od načina da se talasi umere jeste dugoročno ugovaranje proizvodnje sa klaničarima, shodno tome i sa proizvođačima hrane – soje i kukuruza. Ivana Dulić-Marković, bivša ministarka poljoprivrede, a verovatno i buduća, kaže da proizvođači svinja i klanice imaju zajednički interes – plasiranje proizvoda, osnosno redovno snabdevanje sirovinom. "Ako hoće da ga ostvare, moraju zajedno da snose rizik svinjskog ciklusa. Dakle, kada je tržišna cena visoka – da proizvođači misle na klaničare i na njihovu cenu kobasica, a kada je ovako niska – da klaničari misle da su im potrebni proizvođači svinja i da im onda plaćaju po fer ceni da ne bi prestali sa proizvodnjom." Zvuči logično, ali kako odoleti izazovu ekstrazarade, ako se već osmehuje.

Tako je pre dve godine Mesna industrije Karneks, da bi obezbedila stabilan izvor sirovina, ponudila uzgajivačima dugoročan ugovor po ceni o kojoj danas svinjari mogu samo sanjati. Ponuda je bila primamljiva, ugovori su potpisani, ali sa letnjim skokom cena mnogi su ugovor jednostrano raskinuli. Tada su se i cene u mesarama vinule u visine i takve ostale sve do danas. Tako, od tada su jedino stabilne cene u mesarama, koje su formirane prema najvišim proizvođačkim cenama u piku svinjskog ciklusa.

Istina, veliki broj svinjara ima takve ugovore, u kojima je precizirano koliko čega, kog kvaliteta i kada treba da bude isporučeno, kao i koliko će biti plaćeno. Oni nisu blokirali puteve, niti od države traže da ih spasava gubitka. Pristali su na neku cenu koja im možda neće doneti profit kao kad bi se igrali na tržištu, ali im je zato i zarada zagarantovana. Pa ko kako voli.

TRI "K": "U XIX veku svinje su bile najznačajniji srpski izvozni proizvod. Međutim, tokom ova dva veka svinjarstvo se u svetu znatno promenilo: od načina uzgoja do kvaliteta odnosa masti i mesa, što se za ovdašnje baš i ne može reći. Mast, naime, nije više poželjna namirnica kao što je nekad bila", kaže za "Vreme" dr Dejan Krnjajić, direktor Uprave za veterinu Ministarstva poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva. "Ključni problem je nekonkurentnost proizvodnje: veliki troškovi i, time, mala zarada."

Objašnjava da, za razliku od nekad, danas se uzgoj svinja zasniva na genetici, sračunatim ukrštanjem "čistih" rasa – Landras, Jorkšir, Durok i Pietren, koje svaka za sebe imaju dobrih, ali i loših osobina. Tako formirani hibridi su prave male fabrikice mesa: hranu usvajaju mnogo bolje od onih sa lošijom genetskom strukturom, ostvaruje se veći prirast po jedinici vremena i količini hrane, imaju mnogo manje masti, dakle više mesa, odnosno kvalitetniju polutku. Na stranu to što je za kilogram masti potrebno čak tri puta više hrane nego za koligram mesa, a mast je više nego tri puta jeftinija. "Ja lično nemam ništa protiv ‘sapunjare’, ali tržište je neće."

Krnjajić kaže da nije zanemarljivo ako se na kilogram prirasta utroši kilogram stočne hrane: ušteda može biti čak dvadesetak odsto, jer gro troškova tova je baš ishrana. Tu se, veli, dobija odgovor na pitanje kako su svinje u Evropi jeftinije nego kod nas, i kako se nekome isplati da i pored visokih carina i prelevmana na uvoz svežeg svinjskog mesa ipak sveže svinjsko meso kupuje napolju, a prodaje ga ovde. Primera radi, u Španiji kilogram žive svinje košta oko 80 evrocenti, u Austriju nešto više od evra.

"Međutim, proizvodnjom svinja, od genetskog odabira do ishrane i plasmana, ne treba da se bavi država: o tome moraju voditi računa proizvođači", naglašava Krnjajić, ali i dodaje da pojedinac tu ništa ne može sam da učini, već samo udruženja uzgajivača svinja kojih kod nas nema. U stvari, ima ih, ali malih koja su umesto da sarađuju, međusobno suprotstavljena. Bez udruživanja i podele posla, na proizvodnju prasadi, nazimica i, na kraju, tovljenika nije moguće ostvariti tri "K" – kvalitet, kvantitet i kontinuitet.

BABO vs. STRIČEVI: Neujednačeni kvalitet je priča za sebe: logično bi bilo da kvalitetniji proizvod ima bolju cenu, ali ta logika je primenjiva na stabilnom tržištu, kakvo ovo domaće svinjsko nije, niti će, kako stvari stoje, uskoro biti. Tako, januarski tresak cena o ledinu više je pogodio one proizvođače koji su svoje tovljenike hranili "po PS-u" nego one druge, čije tovljenike klaničari ocenjuju kao "škart koji ne vredi ni 50 dinara": svinja zrela za klanje koja je još u tovilištu proizvodi dodatne gubitke jer svakog dana mora jesti, a gužva na pijaci drži nisku cenu formiranu prema onom lošijem kvalitetu, tako da ispada da se "muljanje" isplati. Savesni proizvođači su s pravom ogorčeni.

U "onoj" Jugoslaviji kvalitet tovljenika procenjivao je Jugoinspekt, doduše po metodoligiji koja je u Evropi davno napuštena – merenjem debljine slanine na tri ključne tačke. Ipak, funkcionisalo je, kako-tako. Naruku im je išlo jer tovljenike su otkupljivale društvene klanice koje su uvek mogle da se "prislone" na primarnu emisiju i da plate socijalno prihvatljivu cenu, a i nije ih bilo mnogo tako da je posao bio znatno lakši nego sad, kad klanicâ ima na svakom ćošku i potrebna je čitava armija kontrolora, koju Jugoinspekt nema niti je može imati. Takođe, procenu su plaćale klanice, tako da se i u objektivnost može sumnjati.

Jedini način da kontrola bude objektivna jeste formiranje nezavisnog tela, koje bi finansirali proizvođači i klaničari, e da bi procena bila ni po babu, ni po stričevima, već po unapred dogovorenim, naučnim parametrima. Za promenu, kontrola se ne bi obavljala na otkupnom mesu već na liniji klanja. Ali, da bi se takva kontrola uspostavila, potrebno je da se uzgajivači registruju i da svinje budu obeležene ušnim markicama, tako da svaka polutka tokom celog tehnološkog postupka ima ime i prezime, da se zna ko je koju proizveo, šta je jela i od čega je bolovala. Na kraju, kakvog je kvaliteta i koliko za nju treba da se plati.

U Ministarstvu poljoprivrede kažu da i oko toga moraju da se dogovore proizvođači i klaničari. Državu, vele, zanima isključivo zdravstvena ispravnost i njihov posao se završava na veterinarskom pregledu i papirologiji. Sve ostalo je stvar tržišta, odnosno dogovora ili pogodbe proizvođača i klaničara.

Prvi korak, kad je o papirima reč, napravljen je: obeležene su (skoro) sve svinje, napravljena je baza podataka u kojoj su (skoro) svi proizvođači, od velikih koji u turnusu imaju više hiljada tovljenika do onih koji gaje jedno ili dva svinjčeta za sopstvenu potrošnju. "Do pre godinu dana nije bio poznat broj gazdinstava koja se bave tovom svinja, niti smo znali koliko svinja imamo. Sada znamo", ističe Krnjajić.

NA KRAJU, IPAK DRŽAVA: Sve i da proizvođači i klaničari uspostave partnerski odnos, sve i da procena kvaliteta bude objektivna, za stabilno tržište nedostaje jedan bitan element – izvoz. Zapreka izvozu je svinjska kuga, koja je u evropskim zemljama manje-više iskorenjena, ali u svakom slučaju stavljena pod kontrolu. Reč je o visokozaraznom virusnom oboljenju domaćih i divljih svinja. Mortalitet obolelih životinja je veoma visok.

Vakcinacija protiv svinjske kuge je kod nas obavezna, ali do prošle godine bila je isključivo na teret vlasnika. Mnogi uzgajivači, naročito oni mali, sa najviše par desetina svinja u oboru, preskakali su ovu obavezu po sistemu "neće valjda", što je za rezultat imalo veliki broj žarišta. S druge strane, vakcinisanje ne znači da svinja u sebi nema virus, već je samo zaštićena od oboljenja. Što je još gore, virus može da opstane i u mesu i to je razlog što meso vakcinisanih svinja ne može na evropsko tržište, jer je potencijalni izvor zaraze.

Prema iskustvu zemalja koje su se sa ovom bolešću izborile, jedini način da se ona efikasno iskoreni jeste da država učestvuje u troškovima vakcinacije, delimično ili u potpunosti, i da sve svinje vakciniše, pa kad se broj žarišta svede na podnošljivu meru, da vakcinaciju prekine. Do tada ceo proces mora da se ponovi nekoliko puta: tek za tri godine, ako sve bude teklo po planu, može se računati da će izvozna barijera biti podignuta. Jer, jedini način da se dokaže da je virus sa neke teritorije eliminisan jeste da obolelih životinja nema i da nisu vakcinisane.

Moguće je, kaže Krnjajić, da se u nekim regijama koje su okružene rekama kao prirodnim barijerama za širenje virusa, kao što je Bačka, već iduće godine sa vakcinacijom prestane. Da bi se potpuno obustavila vakcinacija neophodno je sprovesti sveobuhvatnu edukaciju uzgajivača, registraciju preprodavaca i vozila za transport stoke, uspostaviti efikasnu veterinarsku službu i stabilne tržišne mehanizme.

NAJSLABIJA KARIKA: Ništa od toga neće uspeti ako se ne sprovede ozbiljna kontrola transporta životinja i ako sudovi najzad ne počnu efikasno da rade. Prošle godine je, primera radi, virus svinjske kuge iz Varvarina za svega jedan dan prenesen na sever Vojvodine. Naime, kad se oboljenje ustanovi, veterinarska inspekcija uništava sve svinje na farmi-žarištu, a u krugu od tri kilometra zabranjuje se bilo kakav promet. Naravno, cene tih svinja padaju, jer svaki dan jedu i tako samo prave trošak, nakupac ih otkupljuje budzašto i sa lažnim papirima (a uvek će se naći neodgovoran veterinar koji će za novac izdati potvrdu o zdravstvenoj ispravnosti), odvozi ih na drugi kraj zemlje i preprodaje.

Prema Zakonu o veterinarstvu, sva vozila kojima se životinje transportuju moraju biti upisana u centralni registar, a inspekcija ima ovlašćenje da zapleni životinje koje se zateknu u transportu a nemaju ušne markice, ali nema ovlašćenje da na putu zaustavlja kamione natovarene životinjama i proverava "papire". U Ministarstvu poljoprivrede očekuju da će se u saradnji sa Ministarstvom unutrašnjih poslova i to rešiti i uvesti malo reda u tom segmentu.

Prošle godine takva saradnja je dala dobre rezultate: prvog dana po pojavljivanju kuge u Mačvi – primer je takođe prošlogodišnji – mešovite veterinarsko-policijske kontrole su čak trideset švercera uhvatile na delu: podnesene su krivične prijave, jer reč je o krivičnom delu širenja zarazne bolesti za koje je zaprećeno kaznom do jedne godine zatvora, ali se te prijave još kisele u tužilaštvu. Gde god da se povuče, na sudovima puca.