Ti si se malo ugojio, kaže mi N. koji se u svojoj četrdesetoj balzamovao i tako balzamovan za razliku od faraona i Vladimira Iljiča živi i radi nekih petnaest-dvadeset godina, vraća se od brice i preko čela ima tenisersko-skijašku traku, da mu kapa ne gnječi frizuru, pa ugojio se Ronaldo, čiji život i život njegove porodice zavisi od njegovog tela, drugo, ne zoveš me više da sviram kod tebe za slavu, a T.-a i dalje zoveš, veru znači upražnjavaš kao i dosad, T.-a si zadržao kao druga iz mladosti, mene si krajem devedesetih otkrio i prevazišao, znam da ljudi to prevazilaženje vide kao vlastiti napredak, ceniš nečije pisanje ili svirku i staviš mu to do znanja, taj nastavi da piše jednako dobro, svira možda i bolje nego ranije, ali ti kao biće progresa usavršavaš i čitalački ukus i krsnu slavu, mene si kao dodatak poslužio gostima dva ili tri puta, i sad se na ulici osećaš kao da si sreo svoj trotinet…

Bilo bi mi lakše da si prevazišao samo žanr u kojem sam ja vešt i u okviru svojih mogućnosti čuven, ali ti zoveš T.-a, koji van tog faha ne nudi ništa, prevazišao si dakle baš mene, izgustirao si me, i ništa mi ne pomaže prisećanje da su ljudi izgustirali Vivaldija i da sada o tome svisoka govore kao o muzici miliona, vi sa bržim metabolizmom ili boljom samokontrolom izdigli ste se iznad miliona gojaznih, slanina i kobasice koje mi je donela strina Mirjana, za tebe su kalorije miliona, milioni kalorija, sve mi je to prošlo kroz glavu, a naglas sam rekao samo "pa jesam valjda", i zaćutao, zar da dometnem "ti se dobro držiš…" – pa da se Flober okrene u grobu?

&

Trudbenici tiska uredno javljaju da je umro taj i taj, do juče najstariji čovek na planeti, ne mare što se svako ko to pročita mora štrecnuti: "Ako je i najdugovečniji čovek na svetu umro, čemu da se nadamo mi koji nemamo nikakav rekorderski potencijal i kojima su prema tome dani odbrojani!" To im nije dosta: one sekunde kad najstariji naš savremenik umre obznani se ko je uskočio na njegovo još neohlađeno prvo mesto… Ni tu nije kraj. Ema Faust Tilman umrla je u nedelju, dužnosnici Međunarodnog komiteta za superstogodišnjake (kakva suluda ustanova!) zvanično su istog dana izvestili udovicu u staračkom domu na jugu Japana da je ona najstarija osoba na svetu, to je kao da su joj rekli, baba, ti si sledeća, pišemo o tebi sad i pisaćemo za par meseci ili nedelja kad titulu budeš prepustila novoj zvezdi, možeš, nas što se tiče, i dugo da živiš, ali i sama znaš šta se o smrti kaže na svakom pogrebu, i kad umre neko mlad i kad umre neko star – samo neka ide redom!

U nemogućnosti da se lično obratim Međunarodnom vajnom komitetu, na ovaj mu način zabranjujem da se bavi mojim životom ako kojim slučajem i čudom zabasam u njegov gnusni delokrug, ma neću se valjda pod stare dane toliko raživeti da ne znam šta je dosta!

&

I Tadić je Ahtisarija, ushićenog što nije u staračkom domu nego vedri i oblači nad Sv. zemljom, upozorio da bi nezavisno Kosovo postalo presedan: države koje bi nevoljno pošle stopama Srbije zamrzele bi nas skotskom mržnjom, dosta nam je što smo izazvali Prvi svetski rat!

Očinska, dalekosežuća briga za buduću svetsku istoriju podseća me na ono kako su Srbi branili Evropu od Turaka – zašto bi je branili i kako bi je branili kad ni sebe same nisu mogli da odbrane. Sad planetu mi vakcinišemo protiv presedana! To je kao kad bi mi neko rekao: "Ne bih voleo da dobijem sidu zato što je to zarazna bolest: bio bih kliconoša i uzročnik epidemije kojoj ko zna gde bi bio kraj!" Ili: "Ne bih voleo da mi se zapali kuća jer bi požar mogao zahvatiti celo selo!"

Voleo bih da naši jednostavno kažu: ne slažemo se da deo našeg majura – čak i kad ne bi bila u pitanju sveta nego tek obradiva zemlja ili rit! – ne slažemo se da deo našeg imanja odšeta ili da se od nas ogradi kao da je ovde epidemija lepre!

Dakle, ako je naš izbor da damo Kosovo ili da nam bude uzeto, neka bude ovo drugo, a ako se posle toga otcepi još petsto regiona, šta nas briga i kakve to sa nama ima veze!

&

Predsednik Svetske banke ima poderane čarape! Kad se izuo pred džamijom, sevnulo je nekoliko golih prstiju na nogama, mnogima je kontrast finansijske moći i poderotina koje su metafora teške nemaštine bio zabavan, istančaniji duhovi nisu se baš toliko razonodili, ali su rupe na čarapama i za njih još uvek bile znakovite, ima tu nešto… Pa šta ima, bogamu! Događalo mi se da u žurbi obujem čarapu nalik na ove kakve je imao predsednik Sv. banke, nijednom se nisam preobuo, hodao sam tako, jer sam priličan hodač, toliki zapravo da me ljudi sretnu češće nego rođenu tetku u čijoj blizini stanuju, prolaznici behu ubeđeni da su čarape na nivou ostalih mojih odevnih predmeta (dotrajalih, ali bez rupa veličine petodinarke), a nisu bile, e, sad je li predsednik banke zaboravio da će pred džamijom imati da izuje cipele, ili nije siromah to ni znao – njegova stvar. Ja ostajem pri svome da u poderanim predsednikovim čarapama nema ničega što bi se moglo blagopoluchno reciklirati. Čak ni dosetka da je bogat zato što škrtari na čarapama nije tačna, prvo, Svetska banka nije njegova, on je samo činovnik, solidno pretpostavljam plaćen, drugo, da je i cela banka njegova, to nije zbog poderanih čarapa, rekoh da takvih kompleta ima u mome šifonjeru.