Osim odluke žirija nagrade "Politikinog zabavnika" da Rex Mundi Danijela Ilića proglasi za pobednika, ovo neobimno delo od aktuelne produkcije izdvajaju mesto, vreme i tema romana: dva brata, Škoti, ratnici plaćenici, učestvuju u krstaškom pogromu na Marsej pokrenutom, zvanično, kako bi se pronašla knjiga katara i kako bi se time iskorenio taj jeretički pokret. Rex mundi je i istorija i fikcija, i avantura i horor.

Autor "Zabavnikovog" prvonagrađenog dela Danijel Ilić je debitant u književnosti. Diplomirao je prava, radi u Istražnom odeljenju Okružnog suda u Bogradu kao stručni saradnik, a pisanje mu je hobi. Temu svog prvenca je, kako kaže, smislio još pre desetak godina pa je, pošto ga nije napuštala, rešio i da je pretoči u roman.

"VREME": Navikli smo da pisci koji žele mladima da približe srednji vek pišu o tadašnjim događanjima sa našeg tla, da opisuju, na primer, slavne Nemanjiće. Zašto niste i vi primenili oprobanu i proverenu šemu?

DANIJEL ILIĆ: Namerno sam izabrao Škotsku i Francusku! Hteo sam da izbegnem svaku eventualnu asocijaciju na današnje događaje što je, priznaćete, moglo da se desi da sam za junake priče izabrao Nemanjiće ili bilo koje druge naše ljude. Takođe, ja sam veliki anglofob, volim Škotsku, pa mi je bilo blisko da te izmišljene likove smestim na Ostrvo i da ih prošetam do Marseja. Uostalom, ova priča je takva da ju je lako smestiti u bilo koje drugo vreme i prostor, recimo u Burski rat ili Prvi svetski rat – potrebno je samo krstaške strele zameniti puškama i topovima. Iako ne pratim pomno domaću produkciju, jasno mi je da preovlađuju iste teme: naša teška sadašnja vremena, demonstracije, droge… Mislim da je krajnje vreme da pričamo o nečem drugom a ne samo o politici.

Koju temu nudi vaša knjiga?

Viteški duh, držanje zadate reči, odanost prijatelju po cenu života – mislim da nije loše podsetiti mlade na te vrednosti, mislim da bi takve stavove trebalo vratiti u život. Sećam se, kad smo se u detinjstvu igrali, svako od nas je hteo da bude najbolji lik, a danas se deca utrkuju da budu Mladić i Legija. Mislim da to ne treba ni komentarisati.

Knjiga je napisana u formi istorijske hronike. Da li u njoj ima istorijskih činjenica?

Istorijski kontekst postoji, Marsej i gradovi oko njega su stradali u krstaškim pohodima. Istorijska je činjenica da je grad Bezje sa oko 15.000 stanovnika, kad se posada predala, masakriran samo zato što su krstaši tražili katare. Stanovnici Bezjea nisu hteli da ih odaju, i krstaši su zato pobili ceo grad znajući da će tako ubiti i katare. Zatim, ja opisujem i bogumile, i oni su postojali. Oni su neki dug prema našem prostoru, ali i edukativni momenat: zašto mladi čitaoci ne bi saznali da su kao i katari u južnoj Francuskoj, bogumili bili jeres u Bosni, dakle na prostoru bliskom našem, uklješteni između pravoslavne Srbije i katoličke Ugarske. Katari su interesantni zbog dualizma, veruju u Boga ljubavi, Boga duše i nematerijalnog, i Rex mundija, Boga zla koji ima upliv na sve što se događa u materijalnom svetu. Katare je crkva progonila kao jeres, a njihova religija je imala razne pozitivne aspekte – borili su se samo u samoodbrani, bili su vegetarijanci. Od svih likova u knjizi, istorijski je samo – Rodžer Bekon. On je, slično Nostradamusu, imao neke vizije koje je, po legendi, zapisao. Učinilo mi se zanimljivim da nalaženje te njegove knjižice pune tajni bude povod krstaškom pohodu na Marsej, a ne pljačka grada, mada su krstaši, naravno, usput odradili i taj deo posla.

Potraga za knjigom u romanu Rex mundi podseća na potragu za Svetim gralom, na temu koja je izuzetno popularna među odraslima. Da li ste hteli i decu da zainteresujete za nju?

Jeste, učinilo mi se da bi ta priča zainteresovala adolescente za srednji vek, a i da stariji ne bi imali ništa protiv da je pročitaju. Mladi bi mogli nešto i da nauče, a stariji da se zabave. Srednji vek je vek oružja i borbe, pa zato očekujem da će tema zainteresovati dečake. Mislim da mladima, iako možda nemaju predznanje o ovoj temi, neće smetati da prate knjigu: sada će je doživeti kao avanturistički roman, a kasnije će, ako se opet vrate knjizi, otkriti i neke druge nivoe. Možda ne bi bilo loše od ovog romana napraviti strip-album, pa bi se deca preko stripa, koji im je kao medij bliži, zainteresovala kasnije i za knjigu. Sećam se da su nekada bila mnoga izdanja klasičnih literarnih dela u formi strip-albuma pa smo klasične romane čitali prvo u slikama.

Roman je napisan arhaičnim stilom, onakvim kakvim je, na primer, Valter Skot pisao Ajvanhoa. U vreme interneta, to je još jedan od elemenata kojim se izdvaja od postojeće produkcije.

Knjiga ima klasičnu šemu: prolog i epilog, a između njih takozvanu knjigu u knjizi, pa zato podseća na stare istorijske romane. Glavni junak, pisac te knjige u knjizi, je ratnik, i prirodno je da će pisati vojnički, konkretno, bez opisa i filozofiranja. Ne mislim da će smetati što knjiga podseća na knjige na kojima smo rasli.

Knjigu završavate stavom – "u vremenima koja tek dolaze, ne vidim puno lepih stvari" zato će "četiri jahača Apokalipse biti još dugo u sedlima". Ova poruka nije optimistička što je, priznaćete, neuobičajeno u knjigama za mlade.

Zlo ostaje, namerno sam ostavio takav epilog. Da, poruka je opominjuća, Apokalipsa je stalno prisutna, a naša vrsta predano podržava to prisustvo. Da li zbog nuklearnog rata ili crpljenja resursa vode, čovek je uvek na rubu nekog jako lošeg sleda stvari.