Kafanu, kao i ostalo, upozn’o kad je na to doš’o red. Posle bilo kao svako posle, ko u literaturi, bolje, ko u izmišljenom životu. Seća se maline sa sodom u te Gunjake, kad ga je baba Ruža ispraćala na autobus. Jako svrać’o u tu jedinu seosku kafanu, isto, olajisan pod, velika bubnjara, dvojica seljaka, sa zidarskim pivom, nad kariranim stolnjakom ogovaraju državu. Jaštaht, da naglasi, veli onaj što mu šajkača pala na obrve.

Kad dobili stan, dole u Radničkoj koloniji, moralo se pored tipske montažne kafane koju narod zvao Razvod braka. Razmaknute zavese, u velikom izlogu Ciganka Ruža, koja svakom pesmom, i pokretom, pogađa i dira, šef Milisav gestikulira, preti milicijom, smiruje podnapite goste… Kad odrast’o, i primak’o se, video da se kafana, a kako bi, zove "Hajduk Veljko", ali ispalo da narod najbolje zna.

Onda uzelo da biva ko sa svaku mladost, ko sa svaki Kurandić, čaša rojala u Mlečnom restoranu, prva "manastirka" u Oficirskoj menzi, pivo u letnjoj bašti hotela Grand. Ukrstiš kleku i pivo, pa sve ko da vidiš, pa sve ko da čuješ, Jao meni, jao meni, ujede me mala/ Baš za usnu gde gori cigara, pa sve ko da se sastavljaš sa trećim, petim astalom, savladavaš repertoar, melodiju, ritam, i sav taj nivo, dok se načisto ne složiš, staneš da upinješ i razumevaš i pratiš, vičeš iza glasa, Ej kafanoooo, mukooo, Ej životeee… složenije tekstove, tipa, Hvala lepo, vodu ne pijem/ Kad sam žedan ja se napijem/ Pa mi srce puno bola/ Leči reka alkohola, odlupaš po stolu, junački nazdraviš, Alkoholaaa…

Kad podoš’o, kad se, što kažu, izgradio i post’o zreo za taj život i priključenija, iživeo Periferijske zmajeve, i sav taj džigi-bau repertoar, ko svako muško čeljade, doš’o do istine da kafana, je l’ te, kao i sve, ima svojih prednosti i mana, i toga da je ona jedna učiteljica života, ukratko i rezimirajuće, da tu ima i preko, i ispod, toga što je u te knjige i ostali romani. Ko što reče jedan, sve zavisi od zavisi, i od ta j.b.n. situacija.

Kako bilo, od te sudbine, i taj zapis, nije se moglo. Ide on tako, ko u svakoj priči i svakom životu, ulicom i pravo, i, ko što biva, naiđe na najboljeg druga, prijatelja, poznanika. Šta će, kud će, nego na kafu, najbolje u Onaj klub gde su pristojne cene, i gde ne svraća svako i niko. Kako sednu, ovaj odbi kafu, upravo popio, bolje nešto aperitivno, šta će, i on uzme aperitivno. Uto, i tu oko uto, eto ti još jednog najboljeg druga, i jošte jednog, nego šta nego najboljeg druga, na parove razbrojs, Dramaturg se postaperitivno plus nadahnjujuće izreče, Kolone vinjaka idu prema meni/ Komandujem stani, komandujem kreni… Pisac, koji beše najmanji zajednički imenitelj grupe ljudi, pohvali taj veliki srpski haiku, ko svaki veliki srpski pisac, kad mu rakija udari u živčanu japiju, pređe na velike nacionalne teme, to da on nema ništa sa Srbima, a pogotovu ne sa prisutnim isto i takođe Srbima. Projavi se Ljubomiš, složi se sa Piscem po svakoj japiji, objavi svoje nadahnuće, da on, Ljubomiš, pisac u nastajanju, ne pije trezan. Svi pohvališe veliko srpsko dostignuće misli, Ljubomiš, posle trećeg vinjaka, dođe do još jednog i epohalnog dostignuća, Onaj Matija je već pokojnik, samo mu još niko nije javio… Kad je stig’o onaj Teška šljoka, sa obrvom iznad svakog čela, viknuo tešku šljoku i počeo da deklamuje Gorski vijenac, činilo se da je svemu doš’o kraj. Uostalom i Dramaturg je sklopio svesku u koju je zapisiv’o ono što nikad neće uspeti da pročita, a i On je, razume se, čekajući pravi trenutak, rek’o, onu svoju i Kortasarovu, da je zamorno biti sve vreme ono što jesi.

Ne slučilas tak, domaćin kluba objavi da to ne ide tako, red je da i on vikne jednu, završnu turu. Opet ne slučilas tak, ne može to tako, ko njega pita, kakva završna, gde da se rastaju bez saborne ture. Ali ni tu ne bi kraj i konec, na red dođe raspoložna tura, za njom zavetna, pa starozavetna, setiše se i zavičajne, oproštajne koja ide posle završne…

Sutradan bilo ko svako sutradan, ide on tako, bleđi no inače, ulicom i pravo, ko u priči, ko u životu. Oni praznični lampioni su još visili sa drveća, ukratko, sve je bilo na svom mestu. Na tom mestu i opet sretne najboljeg druga, nemo se sporazumeju, valjala bi jedna kafa, složiše se, koje, ako se ponovi ono od juče svako može da ih pljune, evo ovde, obojica pokazaše gde. Kad sedoše, i otvoriše raspravu, složiše se da je đus, i to sa kiselom, bolji od kafe, okrepljuje. Ko na onu stvar, pridruži im se Pesnik, poznat po stihovi Sede Srbi u kafani, što pijani što zaklani… Pesnik pokaza interesovanje, šta to piju, da proba, uze, pohvali, može još jednom, složi se, može, kad je Najbolji drug otiš’o do toaleta, Pesnik iskoristi momenat da ga pita, to o piću, je l’ to oni njega zajebavaju, i okrete se konobaru, Daj bre tri vinjaka.

Uveče se javio i Pisac, na temu onoliki’ tura, nisu oni, bre, ono što su bili. Zatraži napismeno, evo jedinice na zadatu temu, Svakom će se, u životu i u snu, istopiti u ruci ledena čaša, i tad je vreme da se pravi kavalir sam od sebe galantno odmakne, prelazeći s onu stranu uma i šanka, kako bi spreman, kao u rovu, dočekao ataku smrtne konjice.

Preksutradan opet on ide ulicom i pravo, desno, za trenutak, ugleda Nju, kao srna mu pobeže iz očiju. Ko da nije svoj nastavio je ulicom i pravo, u glavi mu je rasla Piščeva rečenica Živeti je moguće samo u sećanju i snu. Javi mu se još jedna na istu temu, Ljubov živi od sižea i od fabule… Definitivno Traumatska priča.