Dinkićevo ekspertsko čudo: Skok cene akcija i pored pada izbornog prometa

Havijer Solana izjavio je da je, posle ovih izbora, u Srbiji mogućno sastaviti proevropsku vladu. To je bilo mogućno i pre izbora pa vlada velike demokratske koalicije stranaka koje se deklarišu kao proevropske nije bila sastavljena. Da li su ovi izbori novi početak ili stari kraj? Drugim rečima, ako Tadićevi i Koštuničini nisu mogli da se slože pre 21. janura, što bi složili do 25. maja 2007. Tada, naime, ističe zakonski rok za formiranje nove vlade, ne samo proevropske već i svake druge vlade.

Bitka koja se u poslednjih desetak dana izborne kampanje vodila oko starešinstva u tom bloku stranaka završena je bez jasnog pobednika. Demokratska stranka tvrdi da je to ona glavom i bradom – 64 poslanika. Koalicija DSS–NS ima 47 mandata, ali udarne analitičke pesnice narodnjaka izvode zgodnu matematiku i tom broju dodaju Dinkićevih 17 mesta u parlamentu izvlačeći zaključak da su stranke vlade osvojile 66 glasova, što će reći da su one glavne.

Rekao bih da je tu, ma šta tvrdili u DS-u i DSS-u, Dinkić glavni, bez obzira na to što je na ovim izborima osvojio znatno manje glasova i mandata nego što ih je osvojio na izborima 2003. godine. Ekspertskim rečnikom, skočila mu je cena akcija bez obzira na to što mu je pao promet na izbornoj berzi. Bez njega nema većinske proevropske vlade i on je, Dinkić, krenuo s nuđenjem dobrih usluga partnerima koji se popreko gledaju još odonomad, ne pristajući unapred da bude svrstavan uz Koštunicu, barem dok ne vidi koliko će biti plaćen, plus PDV. Kao dobar ministar finansija nije otrčao ni kod Tadića. Drži se strategije podjednake bliskosti ili udaljenosti, kako ko voli to da opiše, znajući da mu to povećava cenu. Usudio bih se čak da kažem da je on najviše dobio na pozamašnom gubitku u biračkom telu i da je njegova pozicija čistija, jednostavnija od Koštuničine i Tadićeve, jer je prvi izgubio nedovoljno da ispadne iz igre, a drugi je, Tadić, dobio nedovoljno da sam vodi igru.

Ove tri stranke imale bi 130 poslanika, plus bi mogle da uključe deo od osam mandata koliko je pripalo manjinskim strankama, plus bi u glavnim stvarima imali podršku koalicije okupljene oko LDP-a Čede Jovanovića, koji ne bi rizikovao sukob sa Solanom, ako već ovaj smatra da je pomenuta kombinacija dovoljno proevropska.

Viša izborna matematika: Imali smo ove izbore, ali imaćemo ih još…

Ali, ne bih rekao da je Dinkićeva energija dovoljna da se ovakva vlada sastavi. Moraju da se nagode Koštunica i Tadić. Ne verujem da je u pitanju samo mandatar. To je najjača simbolička tačka u lomljenju ruke najvećih baštenika srpskih demokratskih glasova, tačka na kojoj se fokusiraju i druge razlike oko prioriteta državne politike i posebno dinamike reformisanja društva.

U obzir treba uzeti i činjenicu da uskoro na red dolaze i predsednički i lokalni izbori u Srbiji, s posebnim akcentom na izbore u Beogradu, koji ekonomski nadjačava ostatak Srbije, i da to može uticati na nagodbu u smislu da Demokratska stranka omekša, a da DSS bude tvrđi u svojim zahtevima oko produženja Koštuničinog mandata.

Kad se pogleda celina političkih odnosa u Srbiji i primeni viša izborna matematika, postaje jasno da na ovim izborima odnosi nisu raščišćeni i da stranke o kojima je reč moraju dugoročnije gledati na političke procese i da će konačni obračun, najverovatnije, biti odložen za neki naredni izborni ciklus.

Da li to, pravo je pitanje, garantuje građanima Srbije da će imati odgovornu vladu? Kako će ona funkcionisati ako se levi i desni centar budu krljali po oba krila? Da li će ta većinska vlada biti dugovečnija od ove manjinske? Odgovore na ova pitanja saznavaćemo u hodu. Verujem, dakle, da će ta vlada biti sastavljena uz značajne ustupke obe strane i značajane dobitke treće strane, Dinkića ovaj put, ako ne zbog drugog, onda zbog instinkta samoodržanja stranaka i njhovih vođa. Druga dva postizborna puta vode u potpunu neizvesnost.

Već sam negde rekao da bi koalicija Srpske radikalne stranke i DSS-a bila nepristojna. Zajedno bi imali 128 glasova, a ako u kompaniju prime i Dačića imali bi još više poslanika na svojoj strani, aman bi Koštunica ostao bez stranke, diplomatskog manevra u pregovorima oko Kosova, a bio bi poništen i minimalni ekonomski oporavak koji se istina meri visokim stopama rasta zbog niske osnovice prema kojoj se stope određuju.

Srpski radikali, dobitnici bez profita: Čiko, da li je sav ovaj hleb vaš?

Ali, sve da Koštunica i krene u ovaj samoubilački pohod, a neće, ne bi se radikali odrekli lagodnosti koju osećaju posle ovog izbornog pohoda. Oni mene podsećaju na akcionarsko društvo u kome uprava, menadžment, kako se to moderno kaže, živi sasvim dobro, dok akcionari, glasači, nisu dobili nikakve dividende po osnovu svog uloga – ni hleb za tri dinara, ni onu čuvenu karlobaško–virovitičku granicu, ni bilo šta drugo iz kataloga akcionarskog društva. Ne bih rekao da se ulagači osećaju prevarenim kad dva puta zaredom radikale izglasavaju u impozantnom broju, ali ne bih rekao ni da bi uprava bila radosna kad bi im ovi došli na kasu i tražili naplatu. Primetili ste da glasogovornici radikalske kompanije s osmehom na licu konstatuju da su poslovali bez profita. To ih oslobađa svake odgovornosti i ne deluju mi kao neko ko bi pristao toliko ljudi tako jeftino da hrani.

Treći put je, pošto ne verujem u uspostavljanje neke nove manjinske vlade, raspisivanje novih izbora. On nije nemoguć ukoliko sujete prevladaju instinkte samodržanja i čini mi se verovatnijim od malopre pomenute koalicije, što ne znači da bi ishod bio bolji.

Pokazalo se da je period od šest godina nedovoljan da bi se kristalizovala politička scena ni na širem planu – odnos nacional–socijalnih i liberalno–demokrtaskih glasova, s izuzetkom vanredne 2000. godine, nije promenjen, kao što ni na užem planu – izborno takmičenje unutar demokratskog bloka – nije došlo do neprikosnovenog liderskog pozicioniranja. A, ako se to nije promenilo za šest godina, što bi se promenilo u narednih pet-šest meseci?