Da to nije unosno, ne bi prvu lutriju u Srbiji pokrenuo knez Miloš Obrenović 1830. godine. Prvi zakon o osnivanju Državne klasne lutrije donesen je 1890. kojim je deo prikupljenih sredstava bio namenjen pospešivanju privrede. Svoje zvezdane trenutke igre na sreću dostigle su osamdesetih godina prošlog veka, da bi deceniju kasnije pale na najniže grane: na teritoriji Srbije su postojale tri lutrijske organizacije, svaka od njih je imala svoju igru, tržište je bilo rascepkano, nagradni fondovi mali, dobici neredovno isplaćivani… Pre dve godine, po donošenju novog zakona o igrama na sreću, ove tri lutrijske organizacije su objedinjene u Državnu lutriju Srbije. Bojan Krišto, jedan od kreatora pomenutog zakona, kaže da mu je pripala odgovornost da praktično mrtav sistem oživi: postavljen je na mesto direktora Državne lutrije Srbije. "U prvoj godini poslovanja Državna lutrija Srbije ostvarila je osam puta veći promet od sve tri bivše lutrijske organizacije, u prošloj godini ostvareno je 85 miliona evra, a za svega dve godine postojanja Državna lutrija Srbije je za invalidske i sportske organizacije, lokalnu samoupravu, Crveni krst i druge korisnike državnog budžeta prikupila 50 miliona evra", istakao je Krišto na početku razgovora za "Vreme".

"Državna lutrija Srbije spada u red najprofitabilnijih, najuspešnijih preduzeća u zemlji. Želja nam je da naš uspeh koristimo za unapređenje društva u kome živimo i time damo primer odgovornog korporativnog ponašanja. To je razlog da se dodatno angažujemo u oblasti unapređenja života osoba sa invialiditetom."

"VREME": Pre pedeset godina prva asocijacija na pojam ‘lutrija’ bio je loz. A danas?

BOJAN KRIŠTO: Naš glavni proizvod je loto "7 od 39", što je ujedno i najpopularnija igra u drugim zemljama. Drugi proizvod po važnosti je instant srećka i ona je najsličnija nekadašnjem lozu, s tim što, za razliku od loza, odmah saznajete da li ste osvojili neku nagradu. Na trećem mestu je tombola, koja se organizuje po dvoranama.

Po Zakonu o igrama na sreću, Državna lutrija Srbije ima monopolski položaj. Neko maliciozan bi rekao da monopolisti i nije teško da ostvari profit.

Zakon je podelio igre na sreću na tri kategorije: klasične, kao što je loto, automat-klubove i kladionice i, na kraju, kazina. Država ima monopol na klasične igre na sreću i tako je svuda u svetu. Praksa je pokazala, naime, da konkurencija dovodi do usitnjavanje tržišta, što direktno utiče na veličinu nagradnog fonda, a to nije dobro ni za igrače ni za državu: to smo, uostalom, već imali i rezultati su poznati. Pored toga, imamo monopol na sve igre koje se odvijaju putem telekomunikacija. Sve ostale igre na sreću su na slobodnom tržištu, s tim što priređivači, kao i Državna lutrija, imaju obaveze prema državi. Deo prikupljenih sredstava izdvoja se za državni budžet. Kladioničari su obavezni da uplate pet odsto ukupnog prometa, bez obzira na to koliko igračima isplaćuju, s tim da uplata po uplatnom mestu ne može biti manja od 600 evra mesečno. Kako u Srbiji ima oko 1600 kladionica, u budžet se samo po tom osnovu svakog meseca slije milion evra. Kod klasičnih igara na sreću nagradni fond je polovina uplaćenog novca, u budžet se uplaćuje 30 odsto, a 20 odsto je namenjeno organizaciji igara i drugim troškovima poslovanja, kao što je marketing.

Da li to znači da Državna lutrija posluje na "pozitivnoj nuli"?

Ne, Državna lutrija iskazuje neto dobit, koja je u prošloj godini iznosila tri miliona evra.

Da je reč o privatnom poslu, to bi bila zarada priređivača. Gde odlazi profit državnog preduzeća?

Ta sredstva se koriste za dalje investicije i unapređenje poslovanja, ali i za direktno finansiranje različitih projekata namenjenih unapređenju života osoba sa invaliditetom. Trenutno je aktuelna akcija donacije 100 računara organizacijama koje okupljaju osobe sa invaliditetom koji će se koristiti za obrazovanje njihovih članova. Do sada smo osnovali dva obrazovna centra: jedan u prostorijama Foruma mladih sa invaliditetom, drugi na dečjem odeljenju klinike za rehabilitaciju "Dr Miroslav Zlotović". U saradnji sa organizacijama osoba sa invaliditetom sproveli smo anketu i uspeli da izdvojimo pet najkritičnijih prioriteta u ovom trenutku, koji muče sve, ali najviše osobe sa invaliditetom. To su materijalni položaj, obrazovanje, zapošljavanje, fizička dostupnost objekata i obezbeđenje sistema tuđe pomoći. Država je učinila više pozitivnih pomaka u odnosu prema osobama sa invaliditetom, pogotovo u oblasti sprečavanja diskriminacije, zapošljavanja i u pobljošanju materijalnog položaja. Nažalost, mi nismo bogata zemlja kao što je Norveška ili Velika Britanija i nismo u mogućnosti da pomognemo svima, ali možemo da pokušamo da pomognemo najboljima, najtalentovanijima, jer smatramo da među osobama sa invaliditetom ima jako puno neiskorišćenog ljudskog potencijala. Ukoliko im se obezbedi efikasna tuđa pomoć, inkluzivno obrazovanje, stimulativan sistem zapošljavanja i ukoliko se umanje ili u potpunosti uklone fizičke barijere javnim objektima, neće ni biti potrebe da ih država materijalno pomaže.

Početkom devedesetih zabeležen je veliki rast broja automat–klubova i sportskih kladionica, što je dovođeno u direktnu vezu sa opštim osiromašivanjem stanovništva. Da li je rast prometa u igrama na sreću pokazatelj da se povećava broj onih kojima je ostalo još samo uzdanje u sreću?

Već petnaest godina se govori da što je zainteresovanost za igre na sreću veća, to je društvo siromašnije. Istina, devedesetih godina su masovno otvarani automat-klubovi, ali ne zato što je društvo siromašilo, već zato što je to bio trend u svetu. Kod nas se to poklopilo sa sunovratom ekonomije, pa je preovlađivala priča da je rast igara na sreću obrnuto proporcionalan stanju ekonomije. To, međutim, nije tačno, već sasvim suprotno: što je društvo bogatije više sredstava ostaje u porodičnim budžetima za zabavu, time i za igre na sreću. Prosto, umesto da odu na piće, ljudi odigraju na recimo Mančester junajted i imaju šansu nešto i da dobiju. To je jedna vrsta zabave, a ljudi vole da se zabave. U razvijenim evropskim zemljama klasične igre na sreću su popularnije od automat-klubova i kladionica, dok je kod nas, čini se, obrnuto: o tome govori sam broj kladionica. Procenjujemo da će tržište klasičnih igara, kad je reč o broju igrača, kod nas uskoro dostići svoj maksimum. To znači da će Državna lutrija u narednom periodu ući u tržišnu utakmicu jer, prosto, građani imaju ograničena sredstva namenjena igrama na sreću: neko se opredeli za kladionice, neko za automat-klubove, a neko za loto ili instant srećke. Zato, planiramo da uđemo u sve oblasti igara na sreću i tako obezbedimo još više sredstava za budžetske korisnike: sredinom ove godine biće otvoren kazino u hotelu Jugoslavija u kome ćemo imati učešća, u narednih nekoliko godina planiramo da organizujemo igre na sreću preko interneta, otvorimo automat-klubove i možda još nekoliko kazina. Razmišljamo i o kladionicama. Nameravamo, takođe, da pokrenemo novu-staru igru – TV tombolu.

Koliko Državna lutrija danas ima komitenata?

Broj igrača varira u zavisnosti od nagradnog fonda, odnosno od glavnog zgoditka. Stalnih igrača ima između 400.000 i 700.000, a u kolima sa velikim nagradama taj broj je milion i više. Na primer, kad je "sedmica" na lotou donosila četiri miliona evra, mislim da je svaka porodica u Srbiji imala popunjen tiket.

Sa kakvim ste se problemima najčešće susretali tokom protekle dve godine, dok ste, kao što ste rekli, "oživljavali mrtvaca"?

Srbija se u poslednjih šest godina mnogo promenila, ali najveći problem je veliki broj institucija koje nisu reformisane i mnogo je vremena potrebno za rešavanje problema koje preduzeća u nekim drugim ekonomijama nemaju. Tako, umesto da se posvetim pravljenju kvalitetnijih proizvoda i interesantnijih igara, da se bavim humanitarnim radom, ja sam često zarobljen problemima koji su sistemski.

Nereformisane institucije su opšte mesto. Da li možete da ukažete na neku određeno?

Ne bih da imenujem nijednu, jer sa njima sarađujemo, ali to što sam rekao važi za većinu institucija, kao i za veliki broj ljudi u njima koji nisu sposobni da donesu odluku.

Na mesto direktora Državne lutrije imenovala vas je Vlada. Izbori su prošli, Vlada će se promeniti. Šta očekujete u narednom periodu?

Imenovan sam sa mandatom od četiri godine, koji može biti i obnovljen, ako Vlada proceni da sam dobro radio. S druge strane, promena Vlade može da znači promenu Upravnog odbora, može da znači i promenu direktora. Ipak, mislim da je vreme političkih smena prošlo, da će ih ubuduće biti sve manje, a da će jedini kriterijum biti uspešnost. Naravno, ukoliko radikali ili neka takva opcija bude na vlasti, što mislim da se neće desiti, ni ja neću želeti da ostanem na ovom mestu.