Znam da vam to sada izgleda kao nedostižna utopija, ali i ovi će izbori jednom proći, verujte mi, govorim iz iskustva: sve jednom prođe, čak i rat i kuga, a gde neće jedni izbori! Pošto ja ovo pišem u utorak, a vi čitate najranije u četvrtak, pretpostavljam da ste od kampanje – u kojoj svi "lideri" sada već vaistinu nepodnošljivo viču, larmaju i krešte – još umorniji i smlaćeniji nego ja; obaška što se do četvrtka možda dogodila još neka grandiozna svinjarija o kojoj ja sada nemam pojma, niti mogu da je naslutim. Nema veze, i ovo što znam mi je više nego dovoljno za zaključak da od legende o "korektnoj", čak mlakoj kampanji nije ostalo ništa: čim je došlo stani-pani mnogi isukaše buzdovane, pa udri po protivnicima ne birajući jel noga, jel glava.

Ono što (mi) je ipak najzanimljivije jeste (prividan?) kontrast između uglavnom nižerazredne, diletantske "lukavosti" onih koji vode kampanje i koji će ipak imati neke opipljive vajde od pobede "svojih", i nepopravljive naivnosti onih koji se stalno iznova sapliću o isti kamen, a predstavljaju – manje ili više – prosek "biračkog tela".

Hajde da najpre skinemo ove prve sa grbače: pored one čorbalinske "narodnjačke" kvazilukavštine na račun Čede Jovanovića – dodatno zabiberene odvratnom insinuacijom iz usta besramne Sande Rašković-Ivić, one "koja je ipak lekar" – u tipične brljotine ove kampanje spada i ona beslovesna i besmislena LDP-ova brukica sa geslom "Divljan, a ne Kopicl" što je, ako sam dobro informisan, ipak povučeno iz kampanje, potom samovlasno karićevsko svojatanje pesme Beogradskog sindikata – smerni Bogoljub posegnuo za nečim što mu ne pripada?! E, baš se čudim! – te famozni letak kojim Dragan Marković Palma navodno čestita Beograđanima Božić i Novu godinu po nevažećem kalendaru, a u kojem se spominju "ubijanje Turaka" i slične slobodne aktivnosti, devedesetih inače prilično popularne u krugovima bliskim uglednom predsedniku opštine Jagodina. "Navodno", kažem, zato što je autentičnost tog letka promptno demantovana. Može biti, ne bi bilo prvi put u kampanjama da se nekome podmeće nešto što je tuđe "autorsko delo"; interesantnija mi je, međutim, argumentacija kojom se dokazuje da to nikako ne mere bit’ Palmino delo: u inkriminisanom letku spominje se reč "sretan", a poznato je – reći će nam poučitelno Mladenović Andreja, nadareni videlac koji je čak i jednog Koštunicu ugledao na onim šetnjama 1996-‘97! – da se na srpskom kaže "srećan", dočim se "sretan" veli na jeziku jednog susednog naroda, s kojim Marković Dragan svakako nije ni u kakvom srodstvu, sačuvaj Bože i sakloni… Možda će se poneko setiti da je nepismeni generalisimus Tuđman jednom, držeći neki od svojih grotesknih govora, lupio kako je "srećan", umesto da kaže da je, jelte, "sretan", pa su se njegovi malko stideli i kolutali očima, a Feralovci i slični izdajnici se sprdali s njim u slast i all in 16… E, srećnih li i sretnih naroda s takvim genijalcima: nije čudo što su Srbi i Hrvati jedini navijači na svetu koji su se – baš ovih dana, u Australiji – potukli oko tenisa! Jel to barem dno, da znamo da smo prispeli na cilj? E, bogme nije: još čekam da se potuku oko šaha.

Dobro, tako (jadno) izgledaju vrli naši predizborni lukavci/kukavci, takve su njihove retardirane lukavštine/kukavštine. Za bolje se valjda i nismo preporučili. Ali, šta je s "običnim narodom"? Ključno pitanje ovih izbora – a odgovor na nj ćemo saznati koliko u nedelju uveče, uz slavsku trpezu i alkoholne anestetike – moglo bi se postaviti ovako: koliko je (još) takvih kao Ljubiša Cokić? Ljubiša who? Građanin Cokić, zadnja pošta Bor, pošteni je pregalac koji za život zarađuje u znoju lica svog u rudniku, tamo gde je strašno i zaviriti, a kamoli provesti život kopajući bez sunca i belog dana. Samo bi hulja za tako nekoga mogla imati išta osim respekta. Zanimljivo je, međutim, da je ovaj 45-godišnji rudar predsednik opštinskog odbora Srpske radikalne stranke, i da je ovih dana postao i TV-zvezda pošto se, u kompletnoj rudarskoj opravi, pojavljuje u spotovima svoje stranke. Čudna mi čuda, reći ćete vi, mnogi čestiti, ali neprosvećeni ljudi simpatizeri su populističkih stranaka, pa i zločinačkih udruženja, u čiju prirodu nisu u stanju da proniknu. Možda, ali pazite ovo: pitalo tako Ljubišu (v. "Press" od 16. 1. 2007) kako živi i kako je živeo, a on će na to da je početkom 1990. imao platu od hiljadu i po nemačkih maraka, "i od tih para se sasvim pristojno živelo". A danas jamski rudar zaradi, sve sa toplim obrokom, uvrh glave 300 ev(a)ra, na ovu skupoću… Zašto je ovo tako važno? Zato što Ljubiša kao da je (nesvesno) zamenio tekst s nekim simpatizerom LDP-a ili GSS-a: u to Ljubiši idilično vreme, početkom 1990, ekonomsku politiku ove zemlje vodila je vlada Ante Markovića, a Milošević je gledao da joj smeta koliko može. Ne znam šta je građanin Cokić tada mislio o Anti M., ali osnovano slutim, pošto nam se u intervjuu ispoveda da je devedesete proveo kao espeesovac, a od 2002. je blažen među radikalima. Sada, međutim, javno kuka za vremenom kada mu je Zli Ante obezbeđivao solidan prihod, ali "politički" je sve vreme dosledno na strani onih koji petnaest godina sistematski uništavaju šanse ove zemlje da ikada ponovo bude "normalna", sve sa njegovom platom. Kako je to moguće?! Pa, lepo. Tako kao i Ljubiša sve vreme se ponaša bar polovina odraslih građana ove zemlje. U nedelju ćemo saznati da li njihov broj opada, ili je masovna degeneracija elementarne rasudne moći neotklonjiva. Pa, ako opada, da se nečemu nadamo, ako ne, možemo lepo da se slikamo. Ili da igramo šah: možda dođu i neki ‘Rvati, pa da se pobijemo ki ljudi.