Kad nema nema, a kad ima – daj da se preliva: tako je proteklog vikenda u Beogradu, i to u terminima koje nisi mogao da "iskombinuješ" nikako osim ako uspeš da se udvojiš, održana i vrlo zanimljiva retrospektiva novih francuskih filmskih koprodukcija sa svih strana sveta (u Kulturnom centru Beograda), i nekakav apendiks Slobodne zone u "Reksu", i "Gledaj najglasnije", izvrsno zamišljena smotrica rock-dokumentaraca (tj. rokumentaraca, kako se to odavno zove) sa ex-YU prostora. Ovo je potonje filmofilsko okupljanje održano u Domu omladine, tačnije u njegovoj sasvim nezagrejanoj bioskopskoj sali: drhturio sam tamo satima, pitajući se da li je to čisti bezobrazluk ili možda "koncept"? Ono, kao, "rokenrol zahteva žrtve"?! Ili je to možda jedan postmodernistički citat, performans, omaž bioskopu "20. oktobar" i ostalim ledenim dvoranama Beograd filma, bar privremeno preminulim? Kad smo već kod toga, viđu čuda, odavno nisam ovoliko išao u bioskop koliko idem otkad su sve te kozare, jadrani, kosmaji i balkani pod ključem… I šta god da gledam, primećujem da su sale prilično solidno, neretko i odlično popunjene. Šta nam to govori? Svi se s pravom ljute na manje-više bedan kvalitet usluge onih "tradicionalnih" bioskopa, kao i na cene ulaznica koje ničim konkretnim nisu opravdane i pokrivene, ali to uopšte nije ključni problem s njima: ono što našim mejnstrim bioskopima pre svega fali jeste repertoar, takav koji neće vređati inteligenciju i dobar ukus filmofila svojim već predugo i već previše dominantnim debilno-kolonijalnim prostaklukom, infantilizmom, jednoobraznošću i duhovnom ubogošću. Mislim, nismo baš svi ovde divlji urođenici koji se daju fascinirati šljaštećim đinđuvama, a oni među nama koji to jesu ionako ne idu u bioskop nego opčinjeno povazdan zure u diviks, b’ate…

U redu, dosta je bilo digresija. "Gledaj najglasnije" je ponudio sedam filmova, pretežno srednjometražnih, mada je bilo i dugih formata – "Nevidljiva nacija", recimo, diči se optimalnom bioskopskom dužinom od 93 minuta. Dva ponuđena filma su starije proizvodnje, sve ostalo je recentna, dakle prošlogodišnja i ovogodišnja produkcija; velika većina ovih filmova, bar koliko je dolepotpisanom poznato, nikada pre nije javno prikazana u Beogradu. A vredi strahovati da neće biti prikazana ni bilo kada posle… Razlozi? Hm, videti prvi pasus.

Čemu kriti: ono što me je uopšte zainteresovalo za ovaj neformalni festivalčić, ono zbog čega sam prerano napustio mnogo udobniji prostor sale KCB-a, dolazi nam iz Ljubljane i zove se Glasba je časovna umetnost, iliti jednostavno Dolgcajt; u pitanju je 47-minutna filmska evokacija legendarnog prvog albuma Pankrta, jedne od dve-tri najznačajnije prevratničke ploče u SFRJ roku ikada (uz prvi Buldožer i jedinog Šarla; ‘ajde dobro, i prvu Azru, ali samo za fanove – njih nekoliko miliona). Film autora Igora Župea dinamično je složen mozaik prisećanja na kraj sedamdesetih i početak osamdesetih u Ljubljani i Sloveniji, ali i širem SFRJ kontekstu – pa su i bitni zagrebački i beogradski akteri pankersko-novovalne priče, poput Leinera, Maxa, Vlajse ili Rose, dobili svoje zasluženo mesto, opisujući i tadašnje vreme i svoj prvi susret s Pankrtima – gotovo kao "stvarnosna" replika na Autsajder Andreja Košaka, film kojim je otpočela renesansa slovenačke kinematografije potkraj devedesetih. Njegova vrednost, međutim, nije u pukom draškanju nostalgije: lucidni, znalački složeni iskazi svih "Pankrta", kao i ključnih aktera ljubljanske scene, poput Igora Vidmara ili Marjana Ogrinca, kombinovani sa autentičnim arhivskim snimcima, a sve po ne mnogo originalnoj, ali sasvim efikasnoj "špranci" po kojoj se ovakvi filmovi prave u "velikom svetu", čine da Glasba je… uspe u onome što kanda i jeste svrha ove vrste dokumentaraca – da portretiše jedno vreme, ali i pokaže zašto je (i kako, i otkud) ono relevantno za nas danas. Hm, za "nas"? Pa, više za "njih": u Sloveniji je pank bio bitan pokretač društvenih promena koje će uslediti; ovde je, pak, pobedilo nešto sasvim drugo…

Ako je, dakle, Dolgcajt u izvesnom smislu ipak "pobednički" osvrt na prošlost (mada se njegovi akteri "subjektivno" možda ne osećaju tako), Nevidljiva nacija Darka Kovačevića inteligentno je vođena i zaokružena priča je o gubitništvu i margini: o pank i andergraund sceni relativno male i apsolutno pogranične/skrajnute Subotice, tamo od olovnih sedamdesetih, preko konfuzno-represivnih osamdesetih, pa do morbidnih i smrtonosnih devedesetih. Ovim filmom paradiraju imena i likovi koji vam – osim, recimo, jednog izuzetka – ama baš ništa neće značiti (ako niste kojim slučajem lokalni "insajder"), a opet, "efekat prepoznavanja" ne zaostaje za onim koji postiže Dolgcajt: Nevidljiva nacija, naime, jeste (multi)generacijska priča čioji je "zahvat" daleko širi od subotičkog atara, izvrstan rockumentary koji ispunjava svoju primarnu funkciju produbljenog i odgovarajućim filmskim sredstvima potkrepljenog reflektovanja mesta & vremena, ali i priča mnogo univerzalnijeg naboja: kako margina ovde večito ostaje u tom statusu, nikada se ne proguravši u mainstream – što znači da društvo zapravo šlajfuje u mestu – te, sledstveno tome, kako je na "zapadnom Balkanu" zapravo "propao rokenrol", i kako izgledaju monstr-konture onoga što ga je nasledilo.

A šta ga je nasledilo? Tjah, (i) o tome govori film Shuffle: politics, bullshit, rock’n’roll kosovskih autora Edona Rizvanolija i Ilbera Mehmedaliua, recimo, "najkontroverznije" (i svakako najposećenije) ostvarenje narečenog smrz-festivala. "Naša" predstava o "običnom", svakodnevnom životu na Kosovu (ili bar onom južno od Ibra) posve je apstraktna, i to je u osnovi bilo tako i pre 1999, a sada je dovedeno do krajnosti; "Kosovo" i "rokenrol", pak, obično ne umemo asocijativno da povežemo ni na koji način, i u tome nesumnjivo ima nekog kultur-rasizma, ali je to i logična posledica totalnog nedostatka informacija (mada, može se reći, niko nije baš sasvim nedužan zato što je "neinformisan"!). Kako god, Shuffle je vrlo zanimljiv uvid ne samo u muziku, nego i u način razmišljanja ljudi koji – verujmo autorima – čine okosnicu savremene prištinske scene. Priča ovog filma nije "samo muzička": njegovi autori teže (čini se, ne bez uspeha) dočaravanju stanja duhova u savremenom, bez sumnje haotičnom, protivurečnom i svakojako pregrejanom kosovskom limbu, ne libeći se ni "teških pitanja" poput odnosa muzičara prema događajima od 17. marta 2004. Strašno je značajno što je barem stotinak ili nešto više promrzlih Beograđana videlo ovaj film, a bilo bi sjajno da ga, recimo, prikaže TV B92, naravno, ukoliko dotična još uopšte postoji; ukoliko ne, nikom ništa, izvini na smetnji, Veliki Brate.

Čini (mi) se da su tri gore obrađena filma najjače "paradigme" ove vikend-panorame, ali bilo bi nepravedno barem ne spomenuti i ostale: "KUD Idijoti, Stare pizde" Nemanje Babića, ljupku sedamnaestominutnu posvetu kultnim istrijanskim neopunkerima i njihovom nepokolebljivom levičarskom angažmanu i u vreme najcrnjeg balkanskog fašistoidnog mraka, ali možda još i više totalno zaljubljeničkom odnosu beogradske publike prema njima (poslastica: u filmu se pojavljuje i Miša Vasić, u ulozi rezonera-istrologa!); "Kad se neko nečem dobrom nada" Brankice Drašković snimljen je 2001. i, štono kažu, već je viđen, ali nije bilo zgorega odgledati ga iznova: besprekorno napravljen i složen filmski zapis o novosadskom Obojenom programu – sve sa laskavim rečima nekolikih gurua NS undergrounda! – dakle, o osebujnoj i retko doslednoj i kreativnoj grupi koja je, naizgled paradoksalno, mnogo značajnija nego što joj to danas obično priznajemo, jer ovde prava priznanja uvek dolaze tek kad se grupa raspadne, a Obojeni program traje li, traje… "Oči u magli" Nina i Jadranka Pongraca portret je samozatajnog no–budget izdavača Zdenka Franjića, Zagrepčanina koji je mnogim važnim bendovima, od kraja osamdesetih do danas, "na lepe oči" izdavao ploče koje će posle postajati "istorijske"; takođe, to je i – kao uzgred – omaž onom veoma "teškom", nekako fundamentalno (b)luzerskom i relativno zanemarenom odseku ex-YU scene, od Satana Panonskog, Gorana Barea i ostalih slavonskih desperadosa, pa do riječkih gitarskih razbijača… Na koncu, ono čime je festivalčić zapravo otvoren: Da li zaista postoji čovek koji se zove Žikica Simić?, film Ivana Andrijanića u produkciji FDU, još iz 1996: o "tati" srpske amerikane Ž. S. volimo da mislimo da sve-bitno-već-znamo, ali ovaj ga film prikazuje sa pomalo intimnije, melanholičnije strane. Uzgred: vazda tvrdim da se niko normalan ne može sećati devedestih na "zapadnom Balkanu" s bilo kakvom nostalgijom, ali ima tu nešto drugo: kad gledaš ovaj film iz sredine devedesetih, iz tog Mračnog Doba, porazi te saznanje da si tada imao ponešto vredno što sada gotovo da i nemaš: neki radio, neke klubove, neku atmosferu otpora. Sve su to kojekakva Velika Braća izjela, i od svega je kanda ostala tek poneka promrzla sekta koja se u nedoba zavlači u budžake Doma omladine, umesto da, štajaznam, vidi Ko Je Ispao Ove Nedelje, ili tako neku krucijalnu stvar. Šta ćeš, neki ljudi baš ne umeju da cene tekovine slobode.